КАКО ВЛАДА СРБИЈЕ ПОНИЖАВА, МАЛТРЕТИРА И ЗЛОСТАВЉА ГРАЂАНЕ СРБИЈЕ

БЕОГРАД – “Питам се има ли границе у понижавању и малтретирању малих обичних грађана и где је” – тако је своје писмо почео 78-годишњи Београђанин Миодраг Стевановић. Његов опис свега што је доживео у полицијској станици, предајући документе за личну карту, преносимо уз незнатна скраћења. Рођен сам у првој половини прошлог века (1933. године) и у прошлом миленијуму. Тада је моја држава била монархија а монарх је био краљ. О том систему не могу да коментаришем, јер сам био дете које је одрастало и школовало се за време Другог светског рата 1941-1945. Монархију је сменио републикански социјализам. Тада смо сви постали другови и другарице. Данас се за тај систем говори да је био диктаторски режим Јосипа Броза Тита, а ја сам у том систему живео највећи део свог живота. Борио сам се и изборио за своје место под сунцем као и већина просечних грађана ни на чију штету. Тај систем и већи део мог живота нећу да коментаришем, јер је о њему данашња демократија рекла довољно па нећу ни да демантујем ни да потврђујем демократска виђења. Дошло је потом једно време кад сам лупао у шерпу и дувао у пиштаљку, тражећи нешто ново и боље, тј. демократију. Изборио сам се да та срећа дође.

Све ово напред написао сам као увод овог благостања које следи. Власт тј. законодавац доноси одлуку да сви грађани морају до одређеног рока да замене личну карту. Ја сам кренуо у распитивање да ли ја морам да мењам личну карту, иако је у њој писало да је издата “трајно”. Речено ми је да мора и да бих заменио треба да прибавим крштеницу и уверење о држављанству, не старије од пола године.

 

ПРВИ ЧИН: 12. ЈУЛ

Уз мој труд и труд других и одређену финансијску надокнаду од 1.100 динара прибавио сам ова документа, па сам са њима 12. јула 2011. кренуо у “Бели двор” како народ зове полицијску испоставу на почетку Вишњицке улице у општини Палилула. Они који имају искуства упозорили су ме да треба да пораним да бих добио број за предају докумената. Ево хронолошког записа свих догађаја од тог дана:

4.00 – Устао сам у четири сата ујутру, спремио се, узео документа…

5:15 – Долазим пред “Бели двор”. Тамо је већ било прилично народа, и млађег и старијег. Питао сам да ли неко прави списак. Упутили су ме једном младићу који ме је уписао као 26. за тај дан. Наставио сам да чекам као и остали. Време споро протиче. Списак и група се повећавају.

7:00 – Полицајац који дежура код рампе каже да треба да се прозовемо и постројимо у колоне посебно за предају а посебно за подизање докумената. Пописивачи прозивају а ми се ређамо у ред по двоје као ђаци.

7:30 – Полицајац подиже рампу и ми улазимо, за предају лево а за подизање докумената десно од степеница и настављамо чекање.

7:50 – Стижу мала деца која воде родитеље да уз њихову помоћ уђу преко реда, а ту су и инвалиди који иду право на врата “Белог двора”.

8:00 – Излази полаицајац (кажу да се зове Зоран) који заводи ред, јер се он пореметио због мале деце и инвалида. Затим почиње улаз. Прво деца уводе родитеље онда инвалиди потом група из реда за подизање, а онда из реда за предају.

8:30 – Стижем и ја да уђем. Десно од улаза у холу седи госпођа за сточићем. Погледа моја документа, даде ми број 037, рече ми да дођем у 12 сати и 30 минута, а да претходно узмем уплатницу на шалтеру Ауто-мото савеза, да уплатим за трошкове издавања личне карте. Све ово траје један минут.

8:35 – Поново стајем у ред испред шалтера Ауто-мото савеза, где чекам десетак минута. На шалтеру лепа службеница, кажем јој да ми треба уплатница за личну карту. Она ме пита како се зовем и где станујем, даје ми уплатницу и ладно ми узима 60 динара. Све траје један минут, па се питам колико она зарађује кад јој је минут рада 60 динара.

9.00 – Одлазим у пошту, плаћам нешто мање од 1.200 динара и све то завршавам за пола сата. Одлазим кући да доручкујем и да се припремим за “други чин”.

12:20 – Долазим у “Бели двор” и чекам да ме прозову. Кад се појавио мој број улазим у кабину, службеница ми каже да седнем, затим је, уз извињење, примила три странке чија је обрада трајала краце. Нисам се љутио због тога “па људи смо”.

13.00 – Коначно је узела у обраду мој предмет. Ја сам имао само да седим. Кад ми је рекла да ваљам десни па леви кажипрст, све је било као и раније само ми нису били упрљани прсти. Затим ми је рекла да уђем у кабину и гледам у апарат. Кад смо завршили сликање изашао сам из кабине, потписао сам се не неку плочу, добио сам потврду и речено ми је да дођем са потврдом, старом личном картом за десет дана. Цела ова операција трајала је осам минута!

 

ДРУГИ ЧИН: 26. ЈУЛ

У уторак 26. јула све “јово наново”:

4:30 – Поранио сам да се упишем на списак за подизање докумената.

5:20 – Досао сам, уписао сам се као 76. и наставио чекање.

7:00 – Прозивка и прављење реда.

7:30 – Диже се рампа, формирамо ред десно од степеница.

7:50 – Опет почиње наступ деце са родитељима. На степеништу настаје мали неред…

8:00 – Полицајац заводи ред и почиње подела бројева. Ја се примичем степеницама, испред мене је било двадесетак раноранилаца.

8:15 – Полицајац саопштава да бројева више нема и да дођемо други пут. Настаје комешање и разлаз, око 150 грађана напушта ред и одлази. Понижен и увређен крећем кући, решен да више никада не дођем.

 

ТРЕЋИ ЧИН: 27. ЈУЛ

У међувремену мењам одлуку и у среду 27. јула крећем још раније.

2:45 – Устајем и крећем.

3:30 – Стижем и поново се уписијем, сада као 24. за тај дан. Напомињем да сам платио такси 1.000 динара да би ме довезао у “Бели двор” и вратио кучи.

7.00 – Долазим поново. Почиње прозивка, уређење од степеница десно и чекање по познатом сценарију од претходног дана, само сам ја сада ближе степеницама.

8:00 – Почиње подела бројева.

8:15 – Добијам број 242 у коме стоји да дођем у 13 часова.

12:50 – Стижем, у у холу десетак грађана. На салтерима 1, 2 и 3 никог. Девојка ушла испред мене, прилази шалтеру 2. Прима је службеник, а шалтери 1 и 3 су и даље празни. Неколико минута касније долази службеник и прима мене. Предајем потврду, стару личну карту и број добијен у 8 и 15 ујутру. Службеник налази мој коверат. Попуњава образац за предају личне карте, стављам десни кажипрст на светлећи део уређаја на шалтеру. Потписујем пријем личне карте. Све се заврсава за ПЕТ минута и ја добијам “чипави” докуменат, за који сам стајао у реду са прекидима скоро три дана рачунајући и ноћи.

Кад се осврнем на прошлост, закључујем да сам, лупајући у шерпу и дувајући у пиштаљку, тражио и добио ово данашње благостање. Пошто сам ја стар човек, просто се радујем да ћу се спасити ове среће, јер ће ми уз божју помоћ доћи крај живота. За својих 77 година прошао сам доста и видео доста, вадио сам 5-6 личних карата, три пасоша, неколико саобраћајних и возачких дозвола, али никада нисам био овако понижен! Обећавам да нећу поново лупати у шерпу, да не бих поново погрешио, јер после овога може доћи нешто још горе” – написао је на крају Миодраг Стевановић (адреса позната редакцији).

Блиц

Читајте без интернета: