Како су лопови на власти опљачкали Србију

Пише: Јово Р. Дробњак

Управљати макроекономијом подразумева имати стручну, а пре свега одговорну власт која има јасне визије одрживог раста и развоја привреде и друштва у целини. На темељу визија постављају се циљеви који одражавају амбиције друштва у будућности, односно жељена стања у која друштво намерава доћи. Поставља се питање да ли су циљеви наше власти били оно што је и остварено – увођење неолибералне економије и експлоататорских производних односа, уништење индустрије, уништење домаћих банака, уништење домаће трговине, крађа кроз приватизацију, задужења у иностранству за попуну буджета а не за инвестиције, континуирано отпуштање радника, одлив младих и школованих стручњака – тзв. „браин драин“, одлив а не реинвестирање профита, уништење стандарда грађана и сл. Ако су им ово били пројектовани циљеви, онда су заиста и остварени. Питамо се може ли горе? Вероватно може. Измрцварени грађани су стоички, али и јуначки, прегурали праг трпљења. И даље подносе понижења и одолевају економском „ропству“. Само је питање докле овако? Како би Пашић рекао, „спаса нам нема, али пропасти не можемо“.

Неолиберални концет привреде разорио је нашу економију и изродио експлоататорске производне односе. Владајућа  „елита“ је увела наведени концепт по инструкцијама спољних ментора уз демагошка објашњења о потреби „структорног прилагођавања“, „макроекономске стабилности“, „либерализације финансијског тржишта“, „либерализације трговине“ и сл. Верујући у бољу будућност, грађани су трпели и чекали да дођу бољи дани. Та обећана будућност донела је следеће. Продато је 2.400 предузећа и наплаћено 2,7 милијарди евра. Уместо да се та средства употребе за изградњу инфраструктуре и отварање нових производних погона за запослење радника, усмерена су у буджетску потрошњу.

Фабрике су уништене, радници отпуштени, а фабричка земљишта тајкуни су претварали у грађевинске парцеле. Континуирано су уништавани сви облици материјалне производње у циљу стварања што веће зависности од спољних експлоататора. Са отпуштеним радницима пропадала су њихова знања и стечана искуства у производњи.

МОНОПОЛ СТРАНОГ КАПИТАЛА Домаће банке су уништене, а тржиште је предато страним банкама, које су наметнуле своја правила – банкарску политику и политику каматних стопа. Нјима је дато да управљају остатком економских потенцијала и да од грађана извуку и задњу пару. Од 34 банке у Србији, 28 је у рукама страног капитала. Тај „крвоток развоја и живота“ предат је експлоататорима у неоколонијални однос да пљачкају грађане и целу српску економију. То делимично илуструју и објављени податци о „оствареној“ банкарској добити. На порталу „Економист магазина“ од 08. маја 2011. наводи се да су банке у 2010. години оствариле 22,6 милијарди добити, док неки дневни листови преносе да је исказана добит банака већа и да износи 25,4 милилијарде. У истраживањима и анализи рада банака на нашем тржишту поуздани извори из банака указују на чињеницу да је уствари добит која се исказује само једна трећина остварене добити јер да две трећине чини скривена добит, коју банке извозе пре сачињавања званичних биланса. Нажалост, у српску економију се не реинвестира чак ни део оне исказане добити. Истовремено, док банке остварују екстра добит, која је многоструко већа од индустријског и трговачког профита, привреда је у 2010. години остварила губитак од 90 милијарди. То недвојбено указује на монопол страног капитала, који на суров начин експлоатише реални сектор из кога се прелива вишак вредности у банкарски сектор. Овакве економске деструкције су незамисливе у економски уређеним земљама. У њима није дозвољено више од 20 одсто учешћа страног капитала у националном банкарству.

Трговина је предата туђим трговинским ланцима, путем којих се увози роба широке потрошње из њихових матичних земаља и која је у доста случајева неквалитетнија од домаћих производа. Страни трговински ланци су у функцији развоја својих националних економија и настоје да што више роба из својих земаља пласирају на наше тржиште. Последице овакве политике су уништење домаће производње и непотребно трошење девизних средства остварених домаћим извозом, што се негативно одражава на наш трговински и платни биланс. Поред наведеног, а уз напомену да се из земље одлива и остварена трговинска добит, поставља се питање да ли на нашем тржишту требају господарити само страни трговински субјекти и да ли они могу бити гаранција снабдевања наших грађана и у редовним, а камоли у кризним ситуацијама? Засигурно не могу.

За крађу кроз приватизацију још  увек нико није одговарао само зато што су највероватније главни актери у актуелној власти. Због тога би нова власт морала да расветли многе сумњиве и нетранспарентне приватизације од 2000. године па до данашњих дана.

Актуелна власт бахато и нерационално троши средства и нове прохтеве надокнађује задужењима у иностранству. Потрошили су животе и будућност млађих генерација. Спољни дуг порастао је од 2007. до 2010. године за 6,65 милијарди евра и сада износи 23,79 милијарди евра. Нажалост, највећи део средстава употребљен је за буджетску потрошњу. Поставља се питање како враћати дугове ако је економија уништена и ако су радници незапослени? На једног запосленог (а питање је да ли прима плату) долази 1,7 пензионера, један незапослени и два лица млађа од 15 година. Планирана стопа економског раста за 2009. годину била је 7 одсто, потом је коригована на 3,5, а остварен је минус 3,5 одсто уз пад индустријске производње од 12 одсто. У тој години остварен је дефицит буджета од 236 милијарди или 10 одсто од БДП, а у 2010 је још већи. И у 2010 години остварен је пад БДП за 3,5 одсто. Једностраном применом Споразума о придруживању, буджетски приходи од царина пали су са 65 милијарди из 2008. на 38 милијарди у 2010. години. Све се одвија под уобичајеним флоскулама наше „видовите“ и „социјално одговорне“ Владе – „Европска унија нема алтернативу“, „Србија је на добром путу“, „евроатлантске интеграције су наша будућност“…

ШТА ДА СЕ РАДИ У последње три године остало је без посла 450.000 радника, а само од октобра прошле године до краја априла ове 100.000. Такође, у последње три године, због немогућности запослења, Србију је заувек напустило преко 200.000 високообразованих кадрова. Тај биолошко-умни губитак нема цену и ничим се не може ненадокнадити. Данас испод егзистенцијалног минимума, односно испод људског достојанства, преживљава 49 одсто грађана Србије. Ето, то су бољи дани и обећана „светла будућност“.

У овом тексту нећемо излазити и сфере економије и говорити о другим нанесеним штетама и понижењима грађана Србије као што су разне декларације, парадржавни Статут (Устав) Војводине и сл. У немогућности даљњег елаборисања наше беде, требамо се још једном запитати јесу ли оваквим стањима остварени сви циљеви нашег државног менаджмента? Очито нису, има још да се уништава и пљачка. Покушана је – под чудним околностима – продаја наше најпрофитоносније фирме и Телекома’. Као и све остало, и овај најперспективнији српски бренд требало је предати у руке неоколонијалних експлоататора, а добијена средства проћердати кроз буджет.

Из наведеног може се закључити због чега је српска привреда доживела економски крах. Учињени су прави економски злочини српском народу за које би актуелни државни менаджмент требао бити кажњен на наредним изборима, а потом би требао одговарати и пред редовним судовима.

Нова власт би морала заменити концепт неолибералне економије са концептом социјалне тржишне привреде, сличан ономе који се већ дуги низ година изграђује у Немачкој и нордијским земљама. Нови концепт не може се изградити преко ноћи. Треба донети сет прописа са мноштвом идеја и принципа са којима се може одговорити на све садашње и будуће изазове. Најпре треба провести корените реформе у свим привредним и финансијским сегментима и направити стратегију за излазак привреде и друштва из садашње кризе и пројектовати постепени развој. Развој би се требао заснивати на примењивом знању, на инвестицијама у инфраструктуру, затим на реиндустријализацији базираној на савременим технологијама, на развоју енергетике, пољпривреде и саобраћаја уз реорганизацију и рационализацију јавног сектора и смањење државне администрације.

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/8019-jovo-r-drobnjak-ko-je-i-kako-poinio-ekonomski-zloin-nad-srbijom-.html

Читајте без интернета: