КОСОВО И МЕТОХИЈА И НАСТАВАК ИМПЕРИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЕВРОАТЛАНТСКЕ АЛИЈАНСЕ

Косово и Метохија ће увек представљати државно и национално питање Србије број један. Ту чињеницу не може променити ни континуирано и систематско настојање званичне власти у Београду да наметне јавности став да је данас централно стратегијско питање – питање учлањења Србије у Европску Унију. На тај начин се повратак Космета у уставноправни поредак Србије, као и очување суверенитета и интегритета Србије, ставља на друго место. То се чини, иако би очување државне територије морало да представља апсолутни приоритет сваке одговорне власти у Србији. Осим тога, садашња власт неће да призна да су чланство у ЕУ и реинтеграција КиМ у уставноправни поредак Србије у непомирљивој противречности. То је због тога што КиМ није само државно и национално питање Србије број један, већ је од изузетног геостратешког значаја за евроатлантски део међународне заједнице, у складу са слоганом „ко влада Косметом, влада Балканом, а ко влада Балканом има изузетно значајну позицију да овлада каспијским енергетским и сировинским басеном“.

Међународној машинерији зла, у процесу отимања Космета и стварања „независне државе Косово“ под старатељством НАТО-а, су пуна уста расистичких увреда, подметања и измишљотина, попут оних када је француски председник Жак Ширак Србе назвао „подврстом људи“, или када је бивши шеф немачке дипломатије Клаус Кинкел позвао међународну заједницу „да Србе баци на колена“. Другим речима, Срби су варвари којима треба одузети право, не само на земљу, већ и на живот. Да ли је само због тога командант француске авијације у НАТО пакту 1999. године изјавио да је авијација добила наређење да „уништи живот у Србији“? Зато се и питамо колико су преговори са западним силама о Космету уопште сврсисходни, посебно после одлуке да се за званичног преговарача именује Роберт Купер, бивши саветник Тони Блера и идеолог неолибералне варијанте расизма (суверена држава би одбила да прихвати таквог учесника у преговорима). Наравно, ту се већ двадесетогодишња прича о изазовима и трагедији српског народа не завршава, на шта је, између осталог, својевремено упозорио недавно преминули немачки амбасадор у Београду Цобел, најавом да ће Срби имати сличне и исте проблеме и у Санџаку и у Војводини.

Због свега овога, од манипулативног је значаја и звучи бар наивно, ако не и апсурдно, став власти у Београду да су за организовање српских блокада на северу КиМ криви „маргинални криминогени српски појединци“, а који на тај начин блокирају „плодне разговоре“ Београда и Приштине и изазивају незадовољство у утицајним западним политичким круговима. Суморна животна реалност њих не занима, посебно не то да су Срби принуђени да на сваки начин бране своју последњу оазу на земљи свог националног, културног и духовног порекла и идентитета. Профитабилно систематско преговарачко најамништво је у владајућим политичким круговима Србије у тој мери развијено, да се чак са подозрењем гледа на учествовање Срба са КиМ у предстојећим стално одлаганим парламентарним изборима у Србији, а најављени референдум севернокосовских српских општина о непризнавању власти из Приштине, има бар да се одложи, ако не и откаже.

Отимање КиМ, тај злочиначки империјални циљ, без формалног признавања од стране Србије и Срба, свакоме је јасно, остаје чин без легалног покрића. И зато, док председник Борис Тадић изјављује да не прихвата укидање Резолуције СБ 1244 (од које је, прихватањем ЕУЛЕКС-а и искључивањем УНМИК-а из преговарачког процеса, такође фактички одступио), државно руководство, по диктату Роберта Купера, фактички све чини да без стварног пристанка српског народа, формално призна тражену и наметнуту „нову реалност“. Генерално узев, важно је подсетити се и да су ранији преговори које је тзв. међународна заједница водила са Србима о питању КиМ, били у суштини ритуалног карактера, са унапред одређеним циљем – да се српска страна оптужи за блокаду и деструктивност. Због тога се мора поставити питање: шта се уопште мења у преговарачком процесу, ако имамо у виду да данас једну преговарачку страну представља прозападно државно руководство у Београду, а другу – наводни политички представници Приштине, у ствари клика озлоглашених криминалаца, ратних злочинаца, терориста, нарко босова и трговаца људским органима, а да укупним димензијама злочина учињених над Србима и осталим становницима Космета и не говоримо. Власт која држи до националног суверенитета, демократије и владавине права, са таквим појединцима никада не би преговарала.

Данас су настале незапамћена нервоза и хистерија и не зна се да ли су веће код домаћих политичких поданика, или њихових западних ментора. Издајничка стратегија „корак по корак“, до формалног признања „независне државе Косово“, неочекивано даје веома скромне резултате код Срба, јер Срби и даље држе тапију на своју земљу.
Срби и Руси су данас поново на заједничком историјском и цивилизацијском, па и изборном задатку. Империјални Запад ће морати у блиској будућности да прихвати одговоре српског и руског народа на тешке изазове који су нам наметнути.

ПОКРЕТ ЗА СРБИЈУ

Читајте без интернета: