КРШЉАНИН: Православно јединство Србије и Русије је и – услов спасења света

 

НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА И СВЕЧАНОСТИ У ТОПОЛИ ПОВОДОМ 100-ГОДИШЊИЦЕ ПОЧЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

  • Ако је алтернатива коју Русија нуди свету утемељена на православљу, онда у тој алтернативи мора бити места за Србију. Наравно, рећи ће сви с правом, да у православној алтернативи морају да се нађу сви православни, и ја то нећу да оспоравам. Али хоћу да подвучем посебно место Србије
  • Краткотрајно српско царство је важна међупојава између Другог и Трећег Рима. Србија пренела у Русију оно најбоље што је имала, од духовности, културе и знања, а онда изгубила своју државност и потпала под турско ропство. Она је то најбоље предала Русији и Русија је то наставила да развија. Сад би требало да нам Русија мало помогне да спознамо докле је она у том развоју дошла, јер је то спознавање нама дуго било онемогућено
  • Свети Николај (Велимировић) је указао да Карађорђе није имао у плану Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. После свих перипетија и свих лутања, Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију

НА САМ дан почетка Првог светског рата одржан је у Тополи српско-руски округли сто са темом: „Примена технологија информативног рата и њихов утицај на ток Првог светског рата и револуција које су уследиле. Развој технологија манипулације јавним мњењем у балканским ратовима на крају ХХ века и у садашњим догађајима у Украјини.”

Округли сто је био завршница научне конференције: „ЛЕКЦИЈЕ ВЕЛИКОГ РАТА 1914-1918. РУСИЈА И СРБИЈА КАО ИСТОРИЈСКИ САВЕЗНИЦИ”.

На конференцији и округлом столу учествовали су значајни посленици политичке, научне и духовне мисли из Србије и Русије: Сергеј Бабурин, дугогодишњи потпредседник Државне Думе, Михаил Смолин, заменик директора РИСИ, руски професори Јарослав Леонтјев, Михаил Свистунов, Јелена Гончарова, Татјана Трошина и Алексеј Литвин из Белорусије, Владимир Кршљанин, Душан Пророковић, архимандрит Кирило Бојовић, Драган Петровић, Срећко Ђукић, Владимир Димитријевић, Александар Растовић, Зоран Чворовић, Небојша Дамњановић, Момчило Суботић, Радомир Поповић, Ранко Гојковић и други.

Другог августа, на Илиндан, у центру Тополе, на великој општенародној манифестацији освећен је, у спомен Србима и Русима палим у Првом светском рату, пет метара висок поклонички крст, од антиохијског камена, рад чувеног руског вајара и иконописца Александра Јесинског, на којем су, испод ногу распетог Спаситеља, изображени у рељефу Свети Цар Лазар и Свети Цар Николај II.

Овај спомен православном јединству два братска народа, као и саму конференцију, поклонио је Србији руски Фонд Владимира Храброг под руководством неуморне Ирине Јесинске.

Овај велики Илиндан у Тополи увеличали су својим присуством, осим Сергеја Бабурина и осталих учесника конференције, и Амбасадор Русије Александар Чепурин, министар Велимир Илић, народни посланик Драгомир Карић, челници Општине Топола и друге личности.

Доносимо излагање Владимира Кршљанина, председника Покрета за Србију и копредседника Свесрпског Народног фронта, које је било једно од најзапаженијих на округлом столу, на тему: „Православно јединство Србије и Русије, као услов спасења света”:

„Каква данас треба да буде православна политика – то је питање које морамо себи да поставимо”

„НАЈПРЕ бих изнео неколико теза које се тичу оцене укупних догађаја у свету, у ситуацији када 100 година после једног великог рата, свету прети можда дефинитивни велики рат и у ситуацији када влади у Београду прети судбина Јануковичеве владе.

Суочени смо са дефинитивном светском кризом, која је кулминација историјских процеса, не из последњих 100 или 200 година, она је кулминација историје од 2000 година.

Каква данас треба да буде православна политика – то је питање које морамо себи да поставимо.

Од момента када нам је указан пут ка спасењу, ствара се организована опозиција, од стране злога или лукавога, и та опозиција је веома лукава и веома организована, све време. Она се најчешће крије иза других, које подстиче да буду одговорни и да буду носиоци злочина.

Али данас, она више не може да се крије. Све што је било тајно, постаће јавно, речено је. Ми смо управо томе сада сведоци.

Човек има две важне особине.

Има свој креативни дар, од Бога. У том смислу му је на располагању сва Васељена и њени ресурси. Да као креативно Божје дете, настави стваралачки рад.

Друго својство које човек има, то је познање добра и зла, које видимо као један велики дефект. Животиње, које немају духовност, нису тиме оптерећене. Човек мора, чак и за најједноставније ствари, које се тичу опстанка људске врсте, да доноси свесне одлуке.

Најважнија ствар, која мора да нас увек води, у свему, није фетишизирана слобода индивидуе, већ је љубав, према Богу и према ближњем, као две неодвојиве стране људске суштине.

Дакле, доминантан принцип у свему, мора бити – добро, и мора бити – заједница.

Недавно је, у једном великом разговору са грађанима, на крају тог разговора, Владимир Путин, мало се устежући, али ипак изнео једно виђење разлике између Руса и западних људи.

Објаснио је то тако да је на Западу доминантан принцип – индивидуализам, а код Руса – колективизам. Ово је један од доказа да је у току артикулација православне политике. Ми смо свесни већ данас, да и на Западу, на иноверном или неверном Западу, многи виде у Русији, па и у самом Путину, због њихове моралности коју уочавају, наду и очекују да Русија покаже пут ка спасењу света. Осим ових темељних ствари и препознавања моралности, ми смо дужни да идемо још неки корак даље и кажемо какав треба да буде државни и економски систем у једној православној држави или у православном друштву.

У том смислу, истакао бих два битна момента.

„Не можете служити Богу и Мамону”. Па онда 44. канон Апостолских правила, који забрањује свештеним лицима да узимају камату за дуг – зеленашки грех. А видимо да су данас финансијске шпекулације темељ западног система који се распада. Грех је прешао све замисливе границе и дошао је до нивоа да оне који су његови носиоци, директно разара.

Друго, да се вратим на питање заједнице. Основни принцип у друштву не треба да буде конкуренција, као што је то на Западу, него – кооперација, односно сарадња.

Западна врста фетишизирања индивидуализма је апсурдна. Зато што ни једну ствар коју смо у животу урадили, нисмо урадили сами. Ниједан производ, ниједно уметничко дело, ништа што је људска врста створила, није урадио појединац. Дакле, нема опстанка људске врсте без хармоничне заједнице, а она је могућа ако се темељи на љубави и заштити живота, као и на сарадњи и узајамној помоћи. Нико не сме напредовати у било чему на штету другог, а за тим нема ни потребе, јер, већ смо рекли, базгранични, васељенски ресурси су нам на располагању.

И сада неколико теза које се односе директно на тему.

Ако је алтернатива коју Русија нуди свету утемељена на православљу, онда у тој алтернативи мора бити места за Србију. Наравно, рећи ће сви с правом, да у православној алтернативи морају да се нађу сви православни, и ја то нећу да оспоравам. Али хоћу да подвучем посебно место Србије.

Руси, добронамерно, о Србима често говоре као о својој млађој браћи. Али мислим да је то непрецизно. Било би боље данас рећи да смо ми мањи брат. А ако је по времену, ми можемо бити једино старији брат, а не млађи.

Недавно нам је Милован Витезовић, уз благослов Његове Светости Патријарха Иринеја, подарио једну изузетну књигу, у којој је репродуковано 160 страница из Лицевого летописного свода, које се односе на Србију, и пре свега на Светог Саву. То нас подсећа на неколико ствари. Прво, колико је била велика улога самог Светог Саве, а и уопште Србије у преношењу православне византијске духовне и државно-правне мисли у Русију. А посебно на духовно формирање првог руског императора, Ивана Грозног, кога је у тешком детињству, док му је мајка била заузета регентством, духовно одгајила бака Ана Глинска, рођена Јакшић, која је била чиста Српкиња.

И зато су, у Архангелском сабору, маузолеју Рјуриковича, приказана само четири светитеља који нису Руси, и од њих су тројица Срби. То су Свети Сава и његов отац Свети Симеон, Свети кнез Лазар, а четврти је византијски цар Михаило VIII Палеолог. Притом је Свети Сава, једини у целом храму, изображен два пута.

Осим фреске на којој је заједно са оцем, он има и посебну, олтарску фреску.

Дакле, имамо једну важну међупојаву између Другог и Трећег Рима, а то је краткотрајно српско царство. Оно је учинило неке ствари, које затим Свети Николај Велимировић описује у својој, за нас данас можда најзначајнијој, могло би се чак рећи савременој геополитичкој анализи, јер иако је то пре свега духовно дело, оно има и ту димензију. То је његово чувено дело ”Српски народ као теодул».

Он пре свега истиче да су сви српски средњевековни владари изнад својих титула: краљ, цар, деспот, автократор, севастократор итд, увек прво писали ”Раб Христа Бога». Свети Николај државни систем симфоније духовне и световне власти, пренет из Византије, назива јединственим именом: Теодулија. А то је нешто што данас морамо разумети и следити.

На овом месту бих напоменуо да је Србија пренела у Русију оно најбоље што је имала, од духовности, културе и знања, а онда изгубила своју државност и потпала под турско ропство. Она је то најбоље предала Русији и Русија је то наставила да развија.

Сад би требало да нам Русија мало помогне да спознамо докле је она у том развоју дошла, јер је то спознавање нама дуго било онемогућено. Овим хоћу да нагласим значај духовних, образовних, хуманитарних веза између наших народа, јер је Србија, нажалост, своју модерну државност градила на западним узорима, државним, политичким и културолошким.

Овде се морају цитирати два одломка из дела Светог Владике Николаја.

Први је цитат из његових записа из логора Дахау, објављених под насловом „Кроз тамнички прозор», и односи се на савремену Европу, односно Запад:

„Бунт Европе против Христа у наше време то је највећи и најгнуснији догађај у историји света. И Јевреји су бунтовали, због чега су и проклетвство смоковничко навукли на себе. Али је бунт Европе тежи грех од јеврејског греха. Европски грех уопште нема сравњења у времену од постанка света до данас. Јер, док није Христос дошао у Европу, па нашавши европско човечанство у ранама и дроњама окупао га, очистио, нахранио и обукао у царску порфиру синова Божјих, дотле је Европа лежала у таквој гнусоби, и у таквом дивљаштву, да се то не да ни описати ни замислити. И ту дроњаву, изгладнелу, подивљалу, стрвинску Европу, Христос је примио за изабрани народ, наместо Јевреја, да буде „Видјело незнабожцима до крајева земље”(Ис. 49, 6). Па је ли Европа данас видело незнабожцима? Питајте незнабожце и они ће вам рећи. Ево шта ће вам рећи муслимани: Ми волимо Мухамеда више него Исуса, јер код нас следбеника Мухамедових има више милости, него ли код европских хришћана. Рећи ће вам Индија: Европа је банкрот у вери, према томе, банкрот у поштењу и банкрот у памети. Европски народи су под проклетством Божјим, јер они нису више народи, него јазавци који само грабе од свакога и са свачије њиве и вуку у своје подруме. То су двоноги мајмуни, јер држе да им је мајмун праотац; и то су двоноги јазавци, јер грабе и грабе и отимају и вуку, и никад нису сити. Зверови, а не људи. Рећи ће вам Китај: Европа је изгубила две главне стварности, па се сад хвата за оно што је споредно и пролазно. Изгубила је Бога и душу. Не верује ни у Бога, ни у душу. Телесни човек је једини човек кога Европа познаје. О духовном човеку пре ћете моћи чути нешто од Самоједа и Зулукафра него од Европејаца. Европа је само оно што очима види. Она је духовно слепа, слепља од свих континената; теле које блене и блеји. Бојмо се од ње, чувајмо се од ње, удримо по њој – то је безбожна авет човечанства.”

Други цитат је управо из поменутог дела „Српски народ као теодул» и он нам говори о ономе што сад треба да радимо:

„Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања. По тим својим великим знањима, које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања, Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небесног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје.”

„Царство балканских народа са царством свете Русије – не Русије неруске и чивутске, него свете православне Русије – може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај миленијум још није у историји света остварен. А оно што је суђено од Бога, мора се остварити. Ко ће остварити ако не они, који су до сада били највише мучени и презирани, сечени и гажени, тј. Словени и остали православни народи? Речено је српском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако него теодулијом, свакидашњим програмом српског народа.”

И на самом крају, за оне који ће ме критиковати да нисам говорио о Првом светском рату, ја ћу само ово да кажем: цело моје размишљање и излагање је заправо о томе како и зашто је Русија, штитећи Србију, ушла у Први светски рат.

Читајте без интернета: