ЛЕОНИД ИВАШОВ: ЕВРОАЗИЈСКА ОСОВИНА РАЗВОЈА СВЕТА У 21. ВЕКУ

leonid-lvasov

„Пет изнад“ принципа савеза: власт изнад својине, служење изнад владавине, заједничко изнад појединачног, правда изнад закона, духовно изнад материјалног

КРАЈ ЗАПАДНОЦЕНТРИЧНОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

То да се либерални Запад налази у стању системске кризе по свим шавовима очигледно је чак и лаицима. Покушаји да се изгради јоднополарни свјетски поредак по моделу САД и свјетских олигарха доживјели су свој крах. Либерална идеологија се показала слабом, она се активно замјењује идеологијом фашизма, посебно у вањској политици, у односу према земљама које посједују стратешки потенцијал (енергетски, комуникацијски, битни региони). Такве земље се просто уништавају, њихов развој се кочи. Економски модел Запада, наметнут читавом човјечанству, не излази из кризе: изазива ратове, револуције, преврате, пораст наоружања. О духовно-природној страни западне цивилизације нема говора – ту ништа природно није остало: истополни бракови, насилно одвајање дјеце од родитеља, рушење традиционалне породице. Архетип западног човјека који се формира неспојив је са законима околине и нема будућност. И смисао живота је изопачен до крајњих граница: лака зарада, похлепа, богатство по сваку цијену, разврат, насиље, расизам. Управо је Запад уништио систем међународне безбједности настао послије Другог свјетског рата замијенивши „силу права” „правом силе”.

Стога постаје очигледно да западноцентрични свјетски поредак није само бесперспективан него је и опасан за читаво човјечанство. А Запад је баш такав био увијек, почевши од Римске империје. Ако пажљиво и непристрасно завиримо у историју, може се видјети бесмислени свјетски рат, који је започео „цивилизовани” Запад. Заузимање територија других народа од римских легионара, покушај Александра Македонског да покори читав свијет, крсташки походи, заузимање колонија, уништавање не само народа него и читавих цивилизација. Врхунац злочина Запада против човјечанства постали су официјелно признати Први и Други свјетски рат.

Западна цивилизација је смртно опасна за човјечанство. Чак и данас. Одговор на питање „зашто” крије се у основама геополитике, у њеном фундаменталном закону вјечне опозиције – цивилизације копна и цивилизације мора. Море је увијек надирало на копно, тежило да откине комаде територије; да ослаби и рашчлани континенталне просторе, да их стави под своју контролу. Енглеска, а затим и САД гледали су, и сада гледају, на континенталне народе, као што пирати посматрају обалу. Као на плијен и никако другачије. Овладавши Европом, они су је претворили у своју колонију партнера, увлачећи је у своје пиратске операције. Запад је данас скуп (цјелина) моћи државног апарата власти свјетског финасијског капитала, надмоћног војног потенцијала, 70 одсто свјетских СМИ (средстава информисања) плус тајне стратегије и мрежа негативних структура и штабова.

Скупа с тим, проводећи ранију политику агресије и насиља, САД, Европа и Израел примјењују нове типове рата, чији су садржај геополитичке операције, које у себи не само да имају војна дјеловања него и читав списак „либерално-демократских” средстава. Међурим, стари циљеви су остали: свјетско господарење, уништавање непокорних, смањење броја становништва планете, геноцид према свом и другим народима. Не видим посебне разлике између данашњих лидера земаља Запада и њиховог претходника Хитлера. Данашњи чине геноцид над човјечанством не под маском љутог Фирера, него показујући се као присталице демократије и толеранције. Аријевска раса је замијењена такозваним „богомданим” друштвом.

Центар копна је Евроазија, а њено језгро је Русија, без чије контроле је немогуће контролисати Евроазију и, природно, свјетски простор. Управо стога наша земља је током вијекова главни објекат за Запад.
Послије распада СССР, Евроазија као и читав континентални свијет, налази се у стању позиционе одбране. Али почетком 21. вијека копно прелази у противнапад. Улогу Совјетског Савеза и првог ешалона сада игра Кина. Важни процеси се виде у свјетској друштвеној свијести. Елите незападног (континенталног) свијета се ослобађају дикататуре погледа на свијет од стране САД и почињу да мисле у категоријама националног, цивилизованог, општепланетарног. Рађа се осјећање политичке слободе од америчког диктата.

Истопиле су се наде у глобално управљење свим земаљским процесима и стабилношћу у свјетском финансијско-економском систему од стане „седморке”, „осморке” и „двадесеторке”. „Двадесеторка” се претворила у кризни штаб за спас економије засноване на долару, у извршну струкуру транснациналног финансијског капитала. „Осморка” покушава да ријеши круг глобалних проблема, али, као правило, сва рјешења су у корист САД. Уз то обје ове институције немају међународну легитимитет. Оне су имале задатак да не дозволе дисбаланс у развоју нових (источне земље) и старих (западне земље) економија, тојест да зауставе развој Истока. Али тај задатак, такође, није ријешен. Новонастали валутни простори формирају код незападних елита и народа још један степен слободе у избору своје будућности.

То разумије морски Запад, који губи позиције и боји се стварања контитента сличног СССР са социјалистичким системом. И спреман је у лику англосаксонске елите и олигархијског јата да учини било шта, све до новог свјетског рата. Запад све чешће прибјегава оружаном насиљу против других земаља, оживљава национал-фашизам, прибјегава ресурсној и финасијској експропирацији. То се показало и на примјеру кризе у кипарским банкама. У исто вријеме, Исток демонстрира не само пораст економије него и снажну динамику стваралачког развоја личности, друштва, државе. Западне земље губе поглед у будућност, немају перспективне стратегије. Оне се само сујетно осврћу около. Формира се глобални дисбаланс развоја по оси (осовини) Запад-Исток. Дисбаланс у развоју битно је појачао позиције шпекулативног капитала, што, са своје стране, још више заоштрава општу свјетску ситуацију у економији и систему међународне безбједности.

ТРАЖЕЊЕ НОВОГ МОДЕЛА ЗА УПРАВЉАЊА СВЕТСКИМ ПРОЦЕСИМА

Одговор на питање „шта чинити” је очигледан: изаћи из процеса глобализације на амерички начин и градити нови свијет – стабилнији, праведнији и безбједнији. Свијет који неће бити заснован на западним „вриједностима”, јер су оне себе потпуно дискредитовале у историјском процесу. И не на вриједностима номадских народа, који су, према Данилевском, извели свој рушилачки подвиг и – нестали. И почеци таквог свијета читају се у конструкцијама које се рађају на Истоку. Евроазијски савез, ШОС, БРИКС.

Прво о БРИКС. Свјетски и руски коментатори, анализирајући самит ове групе земаља у Дурбану 2013. године акценат стављају на финсијско-економски дио разматраних питања и прихваћених рјешења: развојне банке, резервног (антикризног) фонда, банке, међународних рачуна БРИКС за узајамне рачуне у националним валутама. И на том плану је либерал-чубајсима опљачкана Русија, са својом разрушеном економијом, науком и образовањем, на фону динамичног развоја моћних економија Кине, Индије и Бразила изгледа тегобно. Али БРИКС није ни „осморка” ни „десеторка” – то је њихова алтернатива и алтернатива западноцентричном свијету. Фонд и банка групе БРИКС су алтернатива ММФ и Светској банци. Али то је само материјална основа новог свјетског значења. Група БРИКС се већ показала као политичка организација. Упозорење Западу на ситуацију у Сирији, које су упутили лидери пет земаља групе, је скромни геополитички корак према новом моделу глобалне безбједности.

Владимир Путин је на самиту БРИКС у Дурбану изјавио да је неопходно групи БРИКС дати „дати кључну улогу у вишеполарном свијету”. Значи, преуредити свијет. А то није само економија. Али главно тек слиједи: враћање свијету смисла живота и духовно-природних вриједности, вриједности изопачених од стране западне цивилизације. Пекинг већ предлаже своје вриједности за човјечанство и о томе се говорило на октобарском пленуму ЦК КПК 2012.

И заиста, кинеска цивилизација посједује велику културу, то је најстарија од сачуваних цивилизација на Земљи. Човјечанство у великој мјери користи кинеске вриједности. Али специфичности кинеског језика и кинеске културе чине да се оне тешко разумију од других народа – кинескоцентрично виђење свијета (у првој етапи) неће бити схваћено у Индији, исламским земљама и другим цивилизацијама.

Природно, и Кина ће тешко схватити вриједносну културу Индије или ислама. Али руску културу, руске духовно-природне вриједности, руско поимање свијета, сви незападни народи, према томе и кинески, прихватају као нешто блиско, рођено, своје. Арију Ленског из опере П. И. Чајковског „Евгеније Оњегин” у извођењу јужноафричких пјевача сви шефови земаља БРИКС у Дурбану поздравили су бурним аплаузом. У мају 2013. године патријарх московски и цијеле Русије Кирил учинио је прву патријаршијску посјету Кини. Пажња која му је била указана од руководства и друштва дозвољава да се изведе закључак о признавању православно-словенских светиња, о њиховој прихватљивости за источне народе. И то је геополитички потенцијал Русије, кога допуњавају војни и просторно-ресурсни потенцијал и огромни потенцијал читавог православног свијета.

Али данашња Русија никако да изађе накрај са својом улогом у свјетском простору. Она дјелује крајње неодлучно и увијек са освртањем на САД и свјетски олигархат. Ствара се ситуација „цицванг”: Запад више не може да управља свјетским процесима, Незапад није спреман због непостојања јасног цивилизацијског лидера и јасне стратегије остваривања новог свјетског поретка.

ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРОЈЕКАТ РУСИЈЕ И БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОАЗИЈЕ

Излазак из постојеће ситуације може бити руски пројекат геополитичке „матрјошке”, који у себи садржи четири паралелна субпројекта. У пројекту се поставља теза да Русија може изаћи из баруштине „дивљег капитализма”, мијењајући себе, околину и преуређујући читав свијет.
Дакле, субпројекти.

Први – обнављање цивилизацијске суштине саме Русије на нивоу напуштања садашњег прозападног курса и дубоке модернизације свих видова живота државе и друштва на основи руско-евроазијске културе и система духовно-природних вриједности. (Патријарх Кирил: „Свака модернизација мора укључити природно мјерење – иначе неће успјети”);

Други – убрзано формирање Евроазијског савеза, које обједињује у оквире јединственог пројекта културно-цивилизацијски, научно-технолошки (иновацијски), образовни, економски и простор ЗНД (и, могуће, Монголије);

Трећи – трансформација ШОС у пунокрвни Евроазијски савез (савез континенталних цивилизација ЕАС), чију основу чине: Евроазијски савез на челу са Русијом (евроазијска цивилизација која се базира на православно-словенској и исламо-татаро-монголској цивилизацијској матрици); Кина (конфучијанистичко-будистичка цивилизација); Индија (индуска цивилизација) Иран, Пакистан и касније Авганистан (могуће Сирија, Турска) чине основу исламских чланица Савеза;

Четврти – развој групе БРИКС до формата Савеза независних цивилизација и иницијација стварања међуцивилизацијске заједнице у саставу цивилизација и народа који се не слажу са свјетским поретком „златне милијарде”.

Услови за такав геополитички пројекат Русије одавно су сазрели. Владимир Путин је крајем 2011. године предочио идеју формирања Евроазијског савеза, што је било адресирано на земље ЗНД, и то не свих. У новинама „Известија” од 3. октобра 2011. године објављен је програмски чланак будућег предсједника РФ Владимира Путина Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа сада. Кључна фраза чланка гласи: „Увјерен сам да су стварање Евроазијског савеза и ефективна инеграција пут који ће дозволити његовим учесницима да заузму достојно мјесто у сложеном свијету 21. вијека. Само заједно наше земље су способне да уђу међу лидере глобалног раста и прогреса, да постигну успјех и процват (благостање).“

Шта се види из те фразе?

Фраза „само заједно наше земље су способне” фактички искључује све остале варијанте. Предсједник Бјелорусије А. Лукашенко одмах се огласио изјавивши у „Извјестијама” 17. октобра 2011. да је таква интеграција, „била, јест и биће природан пут развоја”. Такође, без алтернативе. Предсједник Казахстана Н. Назарбајев (први и главни иницијатор Евроазијског савеза) објавио је 25. октобра у истим нованама под интригантним, али јаким насловом: Евроазијски савез: од идеје до историје будућности следеће: „Ми смо свједоци рађања нове евроазијске заједнице нација, која има не само богато искуство заједничке прошлости него и недјељиву заједничку историју будућности”. Учитавајући наведено, може се константовати: лидери Русије, Бјелорусије и Казахстана, мада не наглас, осуђују распад СССР и враћају се историјској потреби да се живи и развија само заједно, у једниственом савезу земаља и народа. Искрено интересовање за Евроазијски савез показали су и Киргистан, Таџикистан и Јерменија. Што се тиче пројекта ШОС, он је већ презрео и треба свој развој. Чини се да је нови предсједник Кине Си Ђинпинг допутовао у Москву баш због тога.

Главне новине у Кини „Женмин жибао” у чланку од 30. јануара 2012. (аутор Дао Сјуј) константују: „Кина и Русија треба да створе Евро-Азијску алијансу (…) наше земље тјерају јединствени интереси и зато морају заједно зауставити дјеловање САД”.

Русија и Кина су јединствене у настојању да се заједнички супроставе плановима Запада, његовој намјери да претвори Евроазију у своју дједовину. „главну награду за побједника у хладном рату, према З. Бжежинском“.

И у тој ситуацији ШОС и БРИКС иступају као прототип другог пола свијета, и истовремено као почетак новог модела свијета. За Русију је то историјска шанса да се избави од спољњег управљања, система који је неприхватљив за њене вриједности и стандарде, да стекне независност, да стане на природан пут развоја, а не слиједећи реформе по туђим рецептима.

ЕВРОАЗИЈСКИ ВЕКТОР РАЗВОЈА КАО ВОДЕЋИ ФАКТОР ГЛОБАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

У Декларацији о стварању Шангајске организације сарадњом са циљем њеног образовања проглашава се „стварање новог демократског, праведног, рационалног, политичког и економског међународног поретка“.

То је озбиљна изјава на враћање принципа биполарности по оси Исток–Запад. Управо, према овој фрази, у суштини се признаје да је садашњи (западноцентрични) међународни поредак и недемократичан и неправедан. Потребан је нови поредак створен на принципу баланса цјелокупне снаге, уздржавања и противтеже. Умјесто истополних бракова, слављењем породичне светости и природне љепоте.

Али поставља се питање: ако се ШОС трансформише у савез цивилизација, онда ће за то бити потребно удруживање на бази блискости духовно-вриједносних система и националних интереса. Познати руски стручњака за Кину А. Девјатов тврди да је рјешавање проблема Кине, Русије и замаља централне Азије могуће ако ШОС постане „савез под заклетвом” земаља и народа незападних цивилизација – насљедника јединствене државе Џингис-кана. Савез створен (саздан) на нематеријалној основи етике Велике хорде – „пет изнад“: власт изнад својине, служење изнад владавине, заједничко изнад појединачног, праведност изнад закона, духовно изнад материјалног.

Свих ти „пет изнад” у овој или оној мјери присутни су у културно-вриједносним системима и традицијама незападних цивилизација, прије свега у земљама кандидатима за Евроазијски савез. То је, сматрам, њихова прнципијелна разлика од вриједности западних народа. Па и социјализам није више толико неприхватљив за знатан број земаља свијета: кинеска специфичност социјализма, арапски, афрички, вијетнамски и други социјализми су циљ већине народа планете. Социјализам треба и природа. Најсложеније је Русији да се престроји – социјализам је као идеологија и пракса одбачен и осуђен од власти, која је ушла у дивљи капитализам до ушију. Али ево размишљања једног од чланова Путиновог тима – који је неколико година водио курс о дијалогу цивилзација – В. Јакуљина: „Свијет треба да почне консолидацију у ареалу различитом од западне алијансе (…) да почне да прави макете тог процеса тако да други паралелни пол буду Кина, Индија, арапски свијет, Русија, ЗНД, Латинска Америка.“

У оквиру Евроазијског и Евро-Азијатског савеза, као прва етапа изградње економског и политичког модела, могуће је формирање интегративног система који у себи обједињује социјализам и државни капитализам – али то је већ ствар стручњака.

Русија може предложити Савезу заједничко освајање и заштиту Арктичког плићака и Сјеверног морског пута, развој региона Сибира и Далеког Истока. Пекинг може да развија тему савеза против агресивног понашања Запада и диктатуре финасијске добити. Новине „Женмин жибао” преко једног научног сарадника Кинеског института савремених међународних односа 15. јануара 2013. Године задаје тему „новог интернационализма” као пута глобалног преуређена свијета. Ево неколико цитата: „…дошло је вријеме да се заузда трка за добит и направи баланс између материјалних и духовних потреба… Суштина ’новог интернационализма’ је у томе да Кина мора узети на себе велику међународну одговорност… уложити још више напора за очување стабилног свјетског правног поретка, настојати да усмјери развој међународног поретка на праведан и рационалан пут“.

На тај начин постављање новог модела свијета, свијета на биполарној основи (Исток–Запад) чини свијет безбједнијим уколико се отклања супериорност Запада и враћа принцип баланса снага у свјетској политици. То ће дозволити да се врати у живот систем међународне безбједности и да се УН да функција „главног чувара мира свијета”. Савет безбедности УН треба формирати на основу представништава свјетских цивилизација, искључивим правом вета. Враћа се принцип равноправности држава чланица УН. Принцип немијешања у унутрашње ствари суверених држава прераста у „немијешање у унутрашње ствари цивилизација и савеза“. Кључни рејони свијета, стратешке комуникације и ресурсни рејони престају бити под контролом САД и њених савезника и добијају међународно-цивилизацијски карактер. На регионалном нивоу (Евроазијски регион) такође се ствара баланс снага, компензујући, на примјер, кинеску супериорност „мини савезима”: евроазијски, руско-индијски, прикаспијски итд. Формира се систем корективне безбједности где приоритет неће бити војне мјере и сила. Војни напори се концентришу на заједничку неутрализацију пријетње како према интересима Савеза тако и према сваком од његових чланова. Заједничкој заштити Савеза подлијежу животно важне комуникације (Малајски тјеснац, Јужно кинеско море, Сјеверни морски пут, цјевовод ТАПИ и друге), ресурсни рејони свијета добијају заштиту од агресије и инсценираних револуција. На тај начин, ујединивши се прво на принципима постсовјетске државе у оквиру Евроазијског савеза, а, потом, и практично сву Евроазију, и бацивши стријеле заједничког стратешког дјеловања на афрички и латиноамерички континент, а такође и на АТР – „континентални савез” ће постати снажна коалиција свјетских цивилизација планетарних размјера. Управо у таквом геополитичком образовању (Евро-Азијатском савезу) формираће се заједница постсовјетског простора, који се заиста може назвати правим Евроазијским савезом, потпуно одговарајућим евроазијској концепцији 21. вијека.

Снага тог савеза ће се сводити не толико на војну и економску моћ колико на евроазијском цивилизацијском јединству. Истовремено, формирањем ЕАС и група БРИКС ће добити додатни потенцијал развоја пошто ће Русија, Кина и Индија иступити са усаглашеним (позицијама) ставовима. На самиту у јужноафричком Дурбану заложена је материјална основа новог финасијско-економског система. Иако није без тешкоћа, процес напредује. Може се очекивати да ће на сљедећем самиту БРИКС у Бразилу бити говора о проблемима међународне безбједности, а не само о општепознатом тероризму.
Оснивањем ЕАС и развојаем БРИКС, Запад ће, схвативши да није више хегемон и једини диктатор, почети да се понаша суздржаније. И тада ће САД и Европа моћи да се увуку у стварање новог свјетског поретка – праведнијег и безбједнијег.

Русији предстоји предсједавање у „двадесеторки” 2013. и „осморки” и БРИКС 2014. године. Тако јој се пружа прилика да изнесе мишљење о свом виђењу свијета 21. вијека и да предложи свој геополитички пројекат његове градње. Али, прије свега, Русија мора сама да изађе из блата либерално-колонијалног пројекта, да заустави клановско-сировински сепаратизам и пружи снажан пројекат иновационо-технолошком развоју. Земља мора обновити геополитичку мисао елите, инжењерско-космичку свијест народа, духовно-природне коријене државног апарата, створити нови комплексни систем безбједности.
Али за то потребна је чврста политичка воља. Стаљинска!
Излагање на научном скупу „Евроазијски савез“, одржаном у етно-селу Станишићи, код Бијељине, 24. и 25. маја 2013.

Превела и приредила Милана БАБИЋ

Читајте без интернета: