ЛЕВИЦА И ГЛОБАЛИЗАМ

 

Свако питање о нивоу и дометима ангажованости левице у Западној Европи и на Балкану све је мање смислено питање, јер одговор је прост и гласи левица формално постоји али скоро уопште није политички ангажована. Питања се намећу сама од себе, посебно оно како је левица присутна и делује као левица у животној реалности кад нема ни мало политичког протеста, левичарског ангажмана, чак ни левичарске критике, а стање у друштву је катастрофално, посебно у међународним односима. Како може савремени левичарски покрет тако равнодушно и без емоција да прихвата потпуно сву глобалистичку апологетику садашњег света. Формална подела левице на екстремну, благу и центар левице, је маргиналног значаја и највише одраз њене акционе немоћи. Због тога је сваки прави левичарски ангажман са позиција традиционалног идентитета левице постаје нека врста провокације, нешто потпуно неочекивано и скандалозно за већ фокусирану глобалистичку међународну јавност. Она као фактички окупирани и лимитирани покрет у свом деловању као да нема ништа животно стварно, вредно и трајно, и мора да прихвати као природан цивилизацијски процес све веће осиромашење становништва, незапамћен ниво социјалне диференцијације и енормну стопу увећане смртности. Како онда данас уопште левичарске партије и левичарски покрет одвајати од других политичких партија и политичких покрета.

Зашто левица мора безусловно да слуша свога тутора и империјалног господара, да потпуно раскине са еманципацијом, да има слугански и најамнички карактер и да у крајње пониженом положају црпи последње политичке снаге и мобилизаторске потенцијале. Постаје веома тешко наћи праве, истините речи за положај левице данас у Европи и на Балкану у амбијенту када, углавном, око нас доминира феноменолошко, лажно, утемељено у хипокризији. Одвојена од ових и других правих питања времена, прихватајући глобализам као своју политичку платформу, левица, у ствари, декларише сопствену немоћ, стихију и бесмисао као основне принципе сопственог постојања и деловања. У актуелном свету хипокризије и глобализма левичар и злочинац се, фактички, изједначују и потискује се задатак левице да створи, истера на чистину и тако суочи глобализам и националне слободе, глобализам и слободу уопште. „Велик је ко је част у борбама стекао“ (Кондраг Риљејев).

Између тренда глобализације и тенденције глобализма постоје суштинске разлике. Глобализација је историјски закономеран процес економског, финансијског, технолошког, информатичког и другог повезивања људи и држава, у основи прогресиван друштвени процес који води зближавању, а не раздвајању људи и народа, бољем животу и просперитетнијем друштву. За ралику од глобализације, глобализам је друго име за светску деструктивну животну реалност, главна идеологија и пракса експанзије неолибералног капиталистичког поретка, повезана са десуверенизацијом националне државе, националне економије и културе, тако да генерални циљ постаје остваривање планетарне хегемоније, а што заједно са средствима која користи за остваривање таквог циља, не представља ништа друго до нови тоталитаризам и хегемонизам.

radi-trosi-kupuj-umri

На крају XX века могли су се лако препознати главни глобалистички промотери у редовима левице. У еклатантне примере, између осталог, спада Ричард Холбрук, амерички секретар, преговарач у процесима решавања југословенске кризе, а члан Демократске странке, Тони Блер, енглески премијер и члан Лабуристичке партије, као и Зоран Ђинђић, један од вођа политичке опозиције у Србији и лидер Демократске странке. Овакву квалификацију Ричард Холбрук је у новембру 1995. године, између осталог, потврдио изјавом: „Срби су злочиначки дупеглавци“. Тони Блер, бивши британски премијер током НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, није му остао дужан: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је борба између добра и зла, између цивилизације и варварства“. Изјаве подршке бомбардовању СР Југославије дали су 1999. године и један од вођа опозиције у Србији, Зоран Ђинђић, као и председник Демократске партије социјалиста (ДПС) Црне Горе, Мило Ђукановић. Зоран Ђинђић је за Шпигл изјавио: „Југославија се мора бомбардовати, само наставите, попустиће они“.

Кад је реч о односу левице и глобализма од посебног су значаја запажања др Уроша Шуваковића да „од 19 држава – агресора на Савезну Републику Југославију 1999. године, на земљу у којој су тада на власти били социјалисти у њих 11 на власти су биле странке које се сматрају у својим земљама левим (социјалистичке у Француској, Грчкој, Португалији, лабуристичке у Великој Британији и Холандији, социјал-демократске у Немачкој, Данској, Чешкој, демократске левице у Италији и Турској, демократе у САД), међу њима је било чак 9 чланица Социјалистичке интернационале (СИ), док су још две земље партије чланице СИ (Социјалистичка партија у Белгији и Социјалистичка радничка партија у Луксембургу), учествовале у ратним владама“. У контексту претходне анализе сетимо се речи Јована Стерије Поповића: „Кратак је живот ко сан, дела су вечита тек“.

Савремена српска плуралистичка морфологија и данас је оптерећена многобројним политичким противречностима и недостацима, иако је закон о политичким странкама у Србији донет још 20. јула 1990. године, а савезни вишестраначки закон 25. јула исте године. Нови југословенски вишестраначки систем је превазишао недостатке политичких избора одржаних у периоду између два рата и то 1921. и 1929. (према изборном закону донетом 1920), према коме жене нису имале право гласа и политичких избора одржаних 1931. и 1938. (према изборном закону донетом 1931), када је гласање морало да буде јавно. Мада је у Србији од 1990. године до данас шест пута успешно (1990, 1992, 1997, 2004, 2008. и 2012) и четири пута неуспешно одржани избори за председника Србије и десет пута за посланике у Народној скупштини (1990, 1992, 1993, 1997, 2000, 2003, 2007, 2008, 2012 и 2013). Србија као држава и српски народ се и даље налазе у изузетно тешкој економској и политичкој ситуацији, а у континуитету се до данас врши глобалистичка агресија. Остаје отворено питање како је све нови вишестраначки систем у Југославији био стожер разбијања земље, и зашто носиоци новог вишестраначја нису тражили основу и уточиште критике у оствареним сопственим достигнућима, већ узоре на Западу, зашто су снаге дезинтеграције надвладале снаге интеграције, у целини, зашто није остварен заједнички виши квалитет политичког живота, афирмисале нове демократске политичке идеје и програми и алтернативни начини живота, створиле претпоставке за заједнички демократски и ефикасни политички систем. После више од 20 година од немилих, али још увек живих догађаја у Југославији, познати светски научници – истраживачи, попут Чосудовског, недвосмислено указују на примат економског у односу на етно-религиозне узроке, а актуелни догађаји у и око Украјине упозоравају на стратегију продора евроатлантске алијансе на Исток, намеру освајања и поделе Русије.

Крајње неповољан окупациони ток развоја међународних односа уопште није заобишао Балкан и многи примери из савремене међународне историје говоре да подаништво САД-у, ЕУ и НАТО-у није мање развијено и распрострањено овде. Потпуно је у праву Владислав Јовановић када каже: „Притисцима сваке врсте и потпуно неравноправном третману је изложен наш српски народ од којег се ултимативно тражи да прихвати све диктате Запада, сопствену денацификацију и губитак своје духовне, културне, националне и државне колевке Косова и Метохије“. Наравно, списак дефинитивних питања од стране главних субјеката глобализма у свету још није потпуно одређен, али се могу очекивати захтеви апсолутног мазохизма, захтеви српском народу да добровољно прихвати тоталну окупацију своје отаџбине.
Левица у Европи, нема ни мало сумње, је данас под контролом снага глобализма са Запада, што утиче да је све мање критике неолибералног капитализма као идеологије и све агресивнијих и надирућих практичних тенденција глобализма. Цео XX век од почетка до краја је у Србији век левице и борбе за слободу. Лењин је још почетком XX века истицао улогу Димитрија Туцовића, вође Српске социјалдемократске партије, који је у Народној скупштини Краљевине Србије гласао против ратних кредита, али када је земља нападнута погинуо је борећи се за слободу Србије. Без имало сумње борба против светског глобализма, против светског зла, нечовештва и тираније је данас основна људска и левичарска дужност, јер су поново доведене у питање слобода, правда и опстанак заједнице. Пре више од једног века изречене речи вође Октобарске револуције Владимира Иљича Лењина: „Људско достојанство – њега је узалудно тражити у свету капиталиста“, нису нимало изгубиле на значају, већ им само треба додати и на почетку XXI века у свету неолибералног капитализма.

Мр Јово Марковић
Др Горан Буџак

Читајте без интернета: