Поводом годишњице од смрти Живојина Павловића (29. новембра 1998) објављујемо разговор са Љубом Поповићем, у којем наш прослављени сликар говори о сарадњи и пријатељству са најзначајнијим српским редитељем црног таласа у југословенској кинематографији
Љуба Поповић и Жика Павловић су се срели на другој години Академије примењених уметности у Београду, далеке 1956. године, када је Жика дошао са Голника. У наизглед обичном сусрету два студента београдског универзитета крио се необичан сусрет две креативности које су својим посебностима касније обележиле време које је долазило, а заједнички проживљене године обликовале у пријатељство.
„Сећам се да је био прилично мршав и висок, и исто тако неповерљив према том бучном, шароликом друштву које се тада налазило у класи професора Васе Поморишца. Прве две године Академија је имала заједничке часове сликања и цртања за све студенте, да би се на трећој години одвојили смерови. Било је ту доста занимљивог и згодног женског света који се спремао за костим или унутрашњу архитектуру. Мислим да се Жика одлучио за сликарско-декоративни одсек, а ја сам био примљен на графички одсек код Михајла Петрова. Жикина неповерљивост била је интелектуалне природе, он није био човек способан за приче о фудбалу, интригама, за уобичајене студентске штосове. Њега је занимала суштина ствари, суштина филма, суштина креације. Био је и према мени неповерљив у првим тренуцима, јер сам у то време изгледао прилично питорескно. У цокулама и шареној мајици био сам, физичким изгледом, далеко од некаквог интелектуалца. Зближило нас је то што је Жика у једном тренутку видео моје цртеже, а после тога су постепено кренули и наши разговори који су се одвијали углавном између часова. Ускоро сме пронашли и заједничке именитеље. Први је био филм, како сам радио у ваљевском биоскопу ‘Синдикат’ пре Академије моје познавање филма било је довољно да се успостави контакт. Жика је у то време већ покушавао да пише о филму.
Из тих сусрета остала је и занимљива анегдота. У једном од наших разговора Жика ми се поверио да је добио другу награду на конкурсу неког нашег листа, више се не сећам којег, али знам да је требало текстом одговорити на питање: који вам се филм највише свидео и зашто. Жика је био врло поносан што је добио ту награду. Питао сам га да ли се сећа ко је добио прву награду на том истом конкурсу, како није могао да се сети, рекао сам му да сам то био ја. Уследила је бура смеха, што је додатно учврстило наше пријатељство.“
-Ви већ дуго живите у Паризу, како сте уопште неговали то пријатељство, штитећи га од заборава који потпомогнут теретом свакодневице уме да нагриза такве односе међу људима?
Невероватно је да су наши разговори увек настављани тамо где су претходно прекинути. Као да време између није ни постојало. Првих година по мом одласку у Париз наша комуникација је била другачија него у неком каснијем периоду. Телефонирати из Париза у Београд било је скоро немогуће. Зато су постојала писма. Не сећам се броја, знам да су многи писани разговори шетали годинама том релацијом. Жика је поменуо да би радо објавио ту нашу преписку, али нисам био за то, иако је у тим писмима било понекад неких дубљих реченица, дневних температура које један човек може да напише другом због мучнине стварања и заједничког именитеља о животу и смрти, који смо имали. Међутим, писма су годинама постајала све ређа и ређа, све чешће сам долазио у Београд. Скоро да се није дешавало да се не видимо. Једино је то могло да се догоди уколико је он отпутовао на неки од фестивала. Изгледало је као да смо заједно у континуитету.
Сећам се да је Жика у „Кино клубу“ правио своје прве експерименте са филмом, у почетку кратким, као што су то били „Триптих о материји и смрти“, „Лавиринт“, „Живе воде“ или омнибус „Град“. Жика је био врло чудна личност, као да је изаткан из два колосека. Једна нит је била литература, писање, што је сматрао обавезом у односу на сопствену личност и добрим начином да се испуни дан. Будио се рано, око пет сати ујутру, на било којем делу планете да се у том тренутку налазио, и писао: дневнике, забелешке. Не знам више ни шта је све писао, али знам да није могао да прође ниједан дан, а да нешто не напише. Временом се све то слило у огроман материјал из којег су настајали његови дневници и романи.
-Други колосек је био филм.
Филм је био Жикина посебна прича. Он је то визуелно, које је носио у себи, изоштрио на Академији, посебно естетику кадра и црно-белог, уз огромно знање о филму, једноставно пренео на филмско платно. Као реткост у светској кинематографији, Жика спада у ону врсту расних редитеља у којој су и Буњуел, Висконти, Орсон Велс, нарочито, који су уз све то поседовали и неки свој свет и тај свет пренели на платно. Када бисмо правили антологију његових филмова, сусрели бисмо се са светом који је он измислио, коме је удахнуо живот, који је живео у његовим филмовима. Тај свет у основним цртама постоји ту негде међу нама, али га је требало обликовати. То је свет који се креће између мизерије живота и италијанског неореализма. Оно што је тужно и трагично за нашу критику и политички оквир у којем је био оптуживан, јесте то да они уопште нису схватили да Жикин филм није био пуко преношење стварности и показивање црних мрља нашег друштва. Они су плитким умовањем увек Жику пребацивали на политичку причу. Жикина прича о мизерији људског живота није прича политичке, већ филозофске природе. То је прича о животу и смрти, вишег нивоа. Као и Гоген, Жика се питао шта представља човек, шта представља живот, зашто уопште постојимо, ко смо, одакле смо…Мало је људи у потпуности схватило Жикину причу, јер га нису познавали. Ми смо се срели и препознали управо на том плану, у тим истим питањима, за која смо, свако на свој начин, тражили одговоре.
-Поменули сте мучнину стварања. У тој мучнини, али и задовољству стварања, окружен истим и сличним ликовима које је обликовао у свој филмски свет, чини се да је Жика Павловић стално снимао један те исти филм, као што се чини да и Ви стално сликате једну те исту слику.
Тачно, као што се и мени чини да стално сликам исту слику, тако је Жика сликао један те исти свет. Његов „Повратак“ је чудотворан филм, потпуно невероватан, у којем слика „Медијалу“ у свом београдском духу живљења, као чланове банде. У том филму главне улоге играју Бата Живојиновић и Жикина жена Снежана Лукић-Павловић, а у кафанама предграђа међу мрачне типове које је сакупио по разним Дорћолима и Вождовцима, Жика је помешао Шејку, Миру Главуртића, Лубарду и мене, као ликове који припадају подземном свету Београда. Био сам врло почаствован што играм бандита, и сећам се те чувене сцене када ми јуримо Снежану да је силујемо на неком фудбалском игралишту.
Снежана, иначе Ваљевка, није имала намере да се бави глумом, ми смо добри пријатељи и чини ми се да сам их ја и упознао, али не могу то да тврдим. Она је више била окренута литератури, а њено појављивање у Жикином филму било је еуфорија љубави која је постојала између њих двоје. Жика је једноставно желео да је негде у својим филмовима једноставно угравира. Филм је говорио о матором и младом Ал Капонеу београдског подземља, и можда данас све то делује наивно, али је исто тако јасно предсказао све оно што је касније уследило. Тај филм је снимао Александар Петковић, техничке могућности су биле минималне. После те моје улоге у „Повратку“, Жика је одлучио да се стално појављујем у његовим филмовима. Био је одушевљен тиме што се Хичкок појављивао у својим филмовима, али он то није хтео. Зато је одабрао да му будем маскота. Сећам се филма у којем је Раде Шербеџија требало да уђе у кафану и каже: „Де си бата Љубо, кад си стигао из Париза“, док сам ја за то време седео за столом и играо шах са лепом дамом, окружен димом и мрачним типовима.
Касније су дошли филмови „Буђење пацова“, „Довиђења у следећем рату“, филм који посебно волим, а снимљен је у Словенији. „Кад будем мртав и бео“ је један од наших ретких филмова који је и у Паризу имао успеха. Мишел Симан, чувени филмски критичар, управо је због тог филма изузетно ценио Жику. „Заседа“ је такође величанствен филм, чак ремек-дело. Несрећа је што је овој нашој средини понестало новца управо у време када је Жика ушао у године када је могао да прави величанствене филмове.
Често је долазио у Париз. Не могу да се помирим са тим да га нема. Наш однос је био филозофско-емотиван, ако су то праве речи, и ако праве речи за то уопште постоје. Било је ту повремених неслагања у неким стварима. Жика је био сурови реалиста, свестан да смо осуђени на повратак у прах и да иза тога нема ничега. Оно што је најцрње у нашој причи је да сам се стално борио против тог његовог става, а сада се полако враћам на ту његову помисао, признајући му, сада када га нема, да је био у праву.
-Када би покушали да издвојите ту основну емоцију која вас је спојила, шта би то било?
Тешко је рећи. Жика није волео да говори. Имао сам утисак да морам да му чупам речи као клештима да бисмо разговарали. Исто тако знам тренутке када би га нешто изнутра запалило да крене са причом. Било је задовољство слушати га. Његова логика била је на ивици филозофије и политике. Данас су такви саговорници ретки, који политику, време и догађаје виде на филозофски начин, а не на начин ангажованог и усијаног политичара или писца. Према реалним политичким збивањима Жика је имао саркастичан и ироничан став, као остатак револуционарних идеја из младости.
-Осим сличности, које сте разлике међу собом препознавали?
Најлакше их је наћи на плану управо тих политичких збивања. Жика је као млад био доста усплахирен и ангажован, са идеалистичко-комунистичким идејама о друштву, као и Макавејев уосталом, и читава та генерација. Био сам доста скептичан и конзервативан у односу на нашу комунистичку епоху, нарочито ту прву. Наравно да је Жика врло брзо све схватио, окренуо се потпуно, вратио партијску књижицу и удаљио се од свега тога. Тада је Жика, што се политике тиче, дошао на неке моје воде, као што сам ја, што се филозофије живота тиче, све више на његовим. Као млад Жика је био фасциниран Удбом, људима који су јурили остатке мрачне прошлости, што је добило своју димензију и у његовим романима. Љубав са почетка те приче претворила се врло брзо у реалну анализу и критику. Његов стил писања био је сочно сув и чудан. Сок би избијао из реченица, а онда би понеки пасус зашкрипао сувоћом. Каснијих година две линије Жикине креативности: филм и литература, почеле су да се приближавају, да се спајају. У том периоду је делове неких својих романа користио за сценарија. Величина и вредност његових филмова потичу и од тога што је он, за разлику од мене, имао сјајно музичко образовање. Одлично је познавао музику коју је користио у својим филмовима, као човек литературе умео је добро да прочешља своје сценарије и да им да литерарну подлогу. Чак и кад је са колегама писао заједничке сценарије, као са Горданом Михићем, Жика је важио за оног ко се брине о литерарној компоненти филмске приче.
-Када данас гледате филмове које нам је Жика Павловић оставио и читате књиге које је написао, шта Вам се чини да нам је оставио у аманет?
На великом филмском фестивалу у Бобуру, 1986. године, приказани су многи филмови из ранијих година, осим филмова Макавејева и Жике Павловића, који су као добро вино били све бољег укуса како су године пролазиле, све остало је било потпуно незанимљиво. Тада сам поново гледао „Заседу“ и „Кад будем мртав и бео“ и видео да ти филмови могу да се гледају у било којем времену и да не губе ништа од свог квалитета. Живојин Павловић је учинио велики помак у нашој кинематографији. Поставио је питање: да ли филм може да буде аутентично ауторско дело, да ли може да носи лични потпис – и сам на то одговорио потписујући своје филмове. Зато су они непоновљиви. Многи наши редитељи су кренули у свет са том подлогом, као и сликари после Медијале. Мислим да је Емир Кустурица, вероватно још као младић, био обележен тим филмовима, из којих се развио као редитељ потпуно личних опаски. Кустурица је и сам рекао да су Жикини филмови у њему побудили те креативне сентименте, као што су Шејкине слике у мени изазвале побуде да постоји неко другачије стваралаштво, као што ме је слика Миљенка Станчића „Мртво дете“ продрмала и отворила простор за креативност. Из тог угла посматрано, Жикини филмови су за све наше потоње филмске генерације путокази.
-Да ли постоје сусрети и разговори којих се посебно сећате?
Жика је отишао брутално, изненада. Његов одлазак ми је створио огромну празнину које сам стално свестан. Биће ми потребно вероватно много времена да схватим да је крај, да више нема тих финих разговора, контакта које смо имали. Сећам се да сам у почетку подносио извештаје кад дођем из Париза о томе шта се приказује по биоскопима Европе и шта их очекује овде. Касније су филмови скоро паралелно приказивани и у Паризу и у Београду. Кад је Жика спремао филм или када сам радио неке нове слике, никада нисмо један другоме причали шта ћемо то да радимо. Он је видео тек готове слике, као што сам и ја видео његове филмове када су већ били завршени. Наши разговори су се дешавали на неком ширем плану, зависили су од тога шта читамо, понекад и од тога што се дешавало у земљи. Када имаш пријатеља креативних потенцијала, то утиче позитивно на сваку врсту креације. Када си у директном додиру са неким за кога осећаш или знаш да понире дубоко у материју, то онда изазива неку врсту опомене, страст да се нешто створи. То је посебна врста подстицаја. Стваралаштво је условљено милионима малих ствари које, свака на свој начин, омогућују да настане уметничко дело: слика, филм, књига. Дружење са људима високог креативног потенцијала је врло инспиративно. То је као нека врста испита, само што овде пријатељу полажеш неке рачуне. Кад је Жика завршавао филм било ми је јако важно да дођем у земљу да то видим, као што ми је било битно, када знам да ће он доћи у Париз, да завршим неколико слика које ћу моћи да му покажем. То неко полагање рачуна, као и са Шејком, који ме је звао када би завршио слику да дођем код њега у кујну, где је сликао, да видим докле је стигао, то је био посебан чин. Тај однос се, нажалост, с временом губи међу уметницима.
„Кино клуб“ око биоскопа „Унион“ имао је посебну атмосферу. Тамо је била и једна моја слика коју нико живи у то време није хтео да узме, звала се „Рађање идиота“. Ту су се сакупљали различити људи. Било је невероватних, од Иве Мартинца који је касније живео у Сплиту, преко Борка Никетића, који се обесио у Паризу, Саше Фантома, који се фантомише по свету, до Кокана Ракоњца, Макавејева. То је био круг у којем се нешто зачињало, стварало. Борко Никетић је био сликар, правио је и кратке филмове. У Француској је око Бретона постојао у своје време сличан круг надреалиста. Круг који се обликовао око „Кино клуба“ био је заиста важан за нашу културу. Сличан круг постојао је и око листа „Видици“, и у њему су се кретали Данило Киш, Стева Раичковић, читава група писаца, Булатовић, Пекић. Ти кругови су обликовали вредне и квалитетне људе, са дубоким трагом у нашој култури.
-Шта Ви мислите, зашто је Жика Павловић имао потребу да тако упечатљиво скреће пажњу човеку на то да је мали, ништаван, порочан, склон пропадању?
Има пуно елемената који су битни за ту причу. Жика је био нежног здравља, иако је био крупне грађе, није се бавио спортом. Према људском бићу се односио на основу својих личних искустава. Он је имао филозофију главног јунака романа „Чаробни брег“ Томаса Мана, који је услед болести, живећи на брду, схватио све појмове о величини и ништавности људског бића. Жика је када смо се срели већ имао своју почетну филозофију. За разлику од мене који сам у то време спонтано радио цртеже и нисам имао ту количину филозофске одређености свог дела. Зато је и тај наш сусрет мени толико значио. Уз Жику сам покушавао да то што радим, докажем и нечим другим. Он је већ имао филозофију, а ја сам за њом трагао. Драгоценост тог сусрета била је посебна допуна енергија која ће нас од тада пратити. У то време нисам ни сањао о томе да ћу то што радим подупрети неком филозофијом. Тај сусрет ме је покренуо да размишљам у том правцу. За мене је остала незаборавна Жикина иронија према живљењу, телу у које смо спаковани, презир према љуском постојању, иако мислим да је њему стваралаштво било начин да се искобеља из тог песимизма, који је могао да буде фаталан. Жику је стваралаштво водило да живи живот, то је била та светла тачка, док сам ја налазио одушка у спорту, путовањима. Жика је био кућни тип, једино је, с времена на време, одлазио на Дивчибаре, где је писао, одвојен од градских загађености и тела и духа, физичких и интелектуалних.
Жика није говорио језике, није се ни трудио, није имао амбиције да оде у свет и тамо настави своје дело, као што су то учинили Макавејев или касније Емир Кустурица. Важно је подвући да је Жика остајао овде. Он је и инспирацију црпео одавде, са Саве, Дунава, обала са сплавовима уџерицама, из предграђа којима лутају кучићи, депонија са којих Цигани сакупљају свашта, шикљама, у људима који живе уз воду, из воде која је сакупљала талог и муљ, прљавштину. То су били Жикине инспирације, са понеким излетом према политици, као што је „Заседа“, али је то што сам навео основа његовог „цртежа“. Основа из које је обликовао слике подударне са његовом филозофијом распадања.
Разговарала Драгана Марковић