„Ово су времена која омогућавају, опет по први пут, да станемо на рамена тих девентаестовековних дивова и да видимо даље, уколико поседујемо енергију и вољу. Ово су времена која нам, да се не осрамотимо, дозвољавају да следимо Дантонов налог: Де л’аудаце, енцоре де л’аудаце, ет тоујоурс де л’аудаце. Ово су наша времена и зато је тренутак када ће друштвени научници показати јесу су ли или нису способни да изграде друштвену науку која ће говорити за светску трансформацију у којој ћемо живети.“
Имануел Волерстин, 16. август 1996.[1]
„Моја интелектуална биографија јесте једно дуго трагање за одговарајућим објашњењем савремене стварности, како бисмо и ја и други могли да делујемо у складу са њим. Трагање је било интелектуално и политичко, а ја сам увек осећао да оно не може бити једно, а да истовремено не буде и друго – за мене или за било кога… Наглашавам, трагање за истином и трагање за добрим јесте једно трагање.“
Имануел Волерстин, 2000.[2]
„Историја није ни на чијој страни. За век од сада, наши потомци могу зажалити због свега што смо урадили. У најбољем случају, имамо 50 – 50 изгледа да створимо бољи светски систем од овога у коме сада живимо. Али 50 – 50 је много. Морамо покушати да искористимо Фортуну, чак и ако нам она измиче. Шта још корисније од овога свако од нас може да уради?“
Имануел Волерстин, 13. јун 2009.[3]
http://en.wikipedia.org/wiki/Immanuel_Wallerstein
1.
Пред читаоцем се налази превод на српски језика сва четири до сада објављена тома Модерног светског система Имануела Волерстина. Реч је о животном делу, истински великом делу, магнум опус, овог социолога, мислиоца, писца и друштвеног активисте, једног из групе оних који су својим делом обележили светску науку о друштву у другој половини 20. и првој деценији 21 века.[4]
Иако смо овде, у Југославији – за коју су у новије време „резервисани“ безлични, нео-империјални појмови „регион“ и „западни Балкан“ – и до сада били у прилици да пратимо Волерстинов рад и његове главне резултате, нарочито захваљујући неколицини овдашњих универзитетских професора (Миомир Јакшић, Милан Поповић, други),[5] појава Модерног светског система у преводу на српски језик Слободана Дивјака и у издању угледног подгоричког Центра за издавачку делатност, ЦИД, представља несумњиви подухват и прворазредни догађај за овдашњу друштвену науку и културу, али и јавност уопште.
2.
Ово стога, што сукцесивно објављиване књиге Модерног светског система (1974, 1980, 1989, 2011), представљају кондезовано, веома учено, сведочанство о Волерстиновим настојањима да током безмало четрдесет година и сâм, из визуре универзитетског професора и јавног интелектуалца, за себе и друге, обухвати целину света и светских послова уопште и пронађе одговоре на она тешка питања која су стара колико и само човечанство – ко и како, данас, обликује наш људски свет, ко и како исписује музичку партитуру његовог ритма, ко и како покреће његов „точак закона“?
Ових 37 година које повезују појаву прве (1974) и појаву четврте књиге (2011) Волерстиновог Модерног светског система такође уверљиво сведоче о још једном важном својству тог дела. Реч је о својству коресподенције између структуралне динамике историје која се одвија пред очима савременика и структуралне динамике њене теоријске анализе и интерпретације. То је својство и Волерстиновог Модерног светског система. Структурална динамика истраживачког процеса и структурална динамика самог предмета истраживања испреплетане су од самог „почетка“ 1974. године. Те године, наиме, неповратно је покренута историјска, транзициона, а ускоро ће се схватити и демисиона, криза светског капитализма, те године Волерстин је објавио прву књигу свог Модерног светског система и од те године, па до данас, ова два тока догађаја, историјска демисија капитализма и структурална анализа ове тектонске трансформације, теку не само паралелно и коресподентно, него се међусобно и конвертују. Зато нам и неће бити тешко да ову релацију између Волерстина и предмет његовог истраживања визуелизујемо као двоструку спиралу.
За протеклих педесет година у читавом свету нема много таквих подухвата. Заправо, постоје два – Материјална цивилизација, економија и капитализам од XВ до XВИИИ века, И-ИИИ (1967, 1979, 1979) Фернана Бродела[6] и Модерни светски систем, И-ИВ, Имануела Волерстина.
3.
Другим речима, Модерни светски систем јесте сведочанство о Волерстиновој научној и политичкој, свакако личној, потрази за оном најопштијом, најапстрактнијом и зато најуниверзалнијом „силом“ која производи и обликује целину људске историје, за оном иницијалном „тачком“, оним један, где су, унапред, као апстрактни обрасци, садржани сви потенцијали, вероватноће и градивни елементи за манифестовани свет и његову архитектонику.
Модерни светски систем је, дакле, једна врста Волерстиновог интелектуалног путописа са тог узбудљивог путовања на коме је трагао за својим властитим бројем света, оним „светим десет, које држи кључ свих ствари“ које се још зове и декада – као што нас са удаљености од 2.500 година од нашег времена обавештава Питагора. Овај број света, такође, јесте и унутрашње устројство ствари које воли да се скрива, онај невидљиви логос – о коме у својим фрагментима из истог 6. века п.н.е. пише Хераклит, највећи Питагорин критичар. Али, он је, овај број света који је логос, исто тако и тао, како то, такође у 6. веку п.н.е. и на другом „крају“ света, показује Лаоце, још један од одличника који су, као савременици, неизмерно задужили човечанство у том чудесном столећу. Најзад, овај број света, који је логос, који је тао, није друго него душа света и сам број душе света о којима, мање од три века после Питагоре, Хераклита и Лаоцеа, несумњиво на Питагорином трагу, Платон загонетно расправља у Тимају, књизи која ће у саму зору модерног света, током европског „доба светлости“ у 12. и 13. веку одиграти тако значајну улогу…
За Волерстина, исцрпно нас обавештава Модерни светски систем, оно један, где су, унапред, као апстрактни обрасци, садржани сви потенцијали, вероватноће и градивни елементи за манифестовани свет, његову архитектонику и његову таласну динамику, јесте појам светски систем, wорлд-сyстем. Појам светски систем, wорлд-сyстем, за нашег аутора није друго него његов властити број света, који је логос, који је тао, који је душа света, и који „данас“, а то за Волерстина означава секвенцу од протеклих 500 година историје модерности, обликује наш савремени људски свет, исписује музичку партитуру његовог ритма и покреће његов „точак закона“. Из овог појма, следећи у тој ствари нарочито Карла Маркса, Јозефа Шумпетера, Карла Полањија, Франца Фанона, француску Школу Анала, Л’Éцоле дес Анналес, посебно самог Фернана Бродела (овде, неизоставно, треба такође поменути и Николаја Кондратјева и његову теорију „дугих таласа“), као и теорију комплексних самоорганизујућих система Иље Пригожина, развио је Волерстин властиту концепцију интегрисане, обједињене друштвене науке, њену методологију и категоријални апарат, као и оно најважније, сам предмет њеног истраживања.[7]
Тако смо са Модерним светским системом добили једну нову истраживачку стратегију, веома утицајну истраживачку стратегију као што су то показали догађаји у простору друштвених наука током протеких четрдесет година. Волерстин, утемељивач и свакако главни протагониста ове истраживачке стратегије, свој концепт светског система на почетку је називао wорлд-сyстемс перспецтиве, перспектива светских система; данас он сматра да је примереније ако тај концепт одерди као wорлд-сyстемс аналyсис, анализа светских система.
Временом, не само да је препозната никако оскудна традиција истраживања светског система која претходи Волерстину, него се и његов властити концепт, уз све „унутрашње“ модификације самог аутора, трансформисао у више праваца и група, међу којима се, с времена на време, воде веома занимљиве расправе.[8]
3.
Главни предмет ове истраживачке стратегије за Волерстина, као и за читав један међународни покрет истраживача који деле сродна становишта у тој ствари (Андре Гунар Франк, Ђовани Аргири, Самир Амин, Крисатофер Чарлс Дун, Теотонио дос Сантос, Џенет Абу Лагход, Дејл Томић, други), јесте светски систем у сва три његова идеална историјска облика током минулих 12.000 година – мини-свет, светска империја, светска економија (категоризација је Волерстинова). Ово се нарочито односи на ону светску економију која је успела, не само да преживи протеклих 500 година историје него је, још више од тога, успела да обухвати читав свет и организује га као свој неприкосновени историјски простор. Реч је о европском капитализму који се током ових својих пет векова успешно трансформисао у оно што Волерстин назива модерни светски систем.
Капитализам је, наиме, успео у ономе што кроз историју ни једна светска империја пре њега није успела – успео је да интегрише читав свет по властитим не политичким, него економским „правилима“ капиталистичког тржишта и унутар њих. Зато је, сматра Волерстин, за разумевање тог и таквог света једина примерена јединица анализе сам тај капиталистички светски систем. Другим речима, јединица анализе јесте модерни свет сâм, целина планетарног простор-времема које је капиталистички систем организовао као густо испреплетану мрежу тржишних релација између различитих актера; ова планетарна мрежа тржишних релација, успоставља, обликује, репродукује и одржава планетарни простор-време као хијерархијску структуру и поље перманетне напетости и неједнакости између „центра“, „периферије“ и „полупериферије“.
Следствено, циљ који Модерни светски систем има да испуни јесте да реконструише и анализира овај комплексни, „вишеспратни“ историјски систем, његове апстрактне обрасце и динамику, архитектонику и међусобне релације његових, такође „вишеспратних“, динамичких структура (тржиште, „центар“, „периферија“, „полупериферија“, трансфер моћи, криза, друго), а нарочито да реконструише и анализира динамику читавог система. На динамику читавог система, наиме, пресудно утичу историјски процеси дугог трајања (фр. лонгуе дурéе, енгл. лонг терм), посебно, К-таласи, односно циклични ритмови Николаја Кондратјева (од којих сваки траје око 50 година), као и секуларни трендови, које неки истраживачи зову и логистички циклуси (од којих сваки траје око 250 година). Читав систем и све његове структуре крећу се и трансформишу по тасласним путањама ових цикличних ритмова и секуларних таласа.
4.
У складу са општом динамичком матрицом свих комплексних система на којој Волерстин инсистира у својим радовима, сам поступак анализе треба и овде да омогући препознавање могућих исхода тог монументалног историјског тока и, што је за нашег аутора подједнако важно, помогне примерену друштвену и политичку акцију пре свега оних друштвених снага за чијег се припадника декларише и сам Волерстин. Реч је о широком спектру социјалних актера у савременом свету које Волерстин назива светска левица 21. века.
Динамичка матрица која прожима целокупни Волерстинов рад од 1974. до данас – матрица која се у друштвене науке „прелила“ захваљујући великој епистемолошкој револуцији која се у природним наукама одиграла током седамдесетих година 20. века, а у овом случају нарочито захваљујући радовима Иље Пригожина[9] – прилично је једноставна.
Полазна премиса, наиме, јесте да у складу са универзалним законима термодинамике, начело историчности такође има универзално значење. Оно је својство самог универзума па следствено и сваке од његових манифестација – сваког облика, сваког агрегатног стањâ и сваког кретања, укључујући овде, разуме се, и људско друштво на Земљи. Другим речима, универзум је динамична, комплексна, само-организујућа, исторична просторно-временска структура, која се креће и ритмички вибрира по коначно бесконачном таласном обрасцу смењивања таласâ настајања, развоја и нестајања. Следствено, начело историчности не оставља простор ни за какве изузетке.
Контигентност, једнократна одлука, иницијални услов, талас вероватноће, „централни поредак“, простор-време, први и други закон термодинамике, дисконтинуирани континуум, комплексност, динамичност, само-организација, еквивалетност, комуникабилност, конвертибилност, трансформација, „десна“ и „лева“ симетрија, „десна“ и „лева“ асиметрија, линеарно и нелинеарно кретање, акаузалност и каузалност, одређеност и неодређеност, предвидљивост и непредвидљивост, нестабилност и еквилибријум, фракталност, реверзибилност и иреверзибилност, бифуркација и транзиција, хаос и поредак, почетак и крај… важе за сваку могућност и сваки облик структурирања информације, енергије и материје на читавој скали универзалног простор-времена. Сваки облик, свако агрегатно стање и свако кретање демонстрира универзалност начела историчности као властито својство. Сваки облик постојања ритмички се креће по апстрактном таласном обрасцу универзалне историчности као по свом властитом обрасцу таласне динамике.
Захваљујући знањима која нам данас стоје на располагању, а у предмету који над овде интересује нарочито захваљујући резултатима до којих је дошла теорија комплексних система током седамдесетих година 20. века, видимо како таласни образац универзалне историчности има неколико јасно профилисаних ритмичких секвенци.
Наиме, сваки комплексни систем рађа се, расте и развија, врхунац својих потенцијала досеже када успе да успостави идеални еквилибријум, онај историјски краткотрајан период своје пуне системске стабилности и равнотеже, а онда, када се еквилибријум наруши, а нестабилност поново поврати своју „улогу“ главног својства система, почиње опадање и урушавање, најзад и неопозиви, неповратни улазак система у последњу фазу, фазу бифуркације после које он нестаје са сцене историје, а уместо њега структурира се неки други и нови историјски системи.
План и структура Модерног светског система, његова архитектоника, доследно су постављени, обликовани и развијени у складу са овим корпусом идеја – први том (1974) концентрисан је на Капиталистичку пољопривреду и изворе европске светске привреде у шеснаестом веку, у другом (1980) се анализира Меркантилизам и консолидација европске светске привреде, 1600-1750, трећи (1989) је посвећен Другој ери велике експанзије капиталистичке светске економије 1730-1840, а четврти (2011) Тријумфу центристичког либерализма 1789-1914.
Међутим, Волерстинова замисао за велико дело, магнум опус, овим није заокружена. Још два тематска подручја недостају па да Модерни светски систем буде сасвим доведен у склад са идеалном замисли свог аутора. Зато у предговору за четврту књигу, Волерстин и најављује још два тома: „Ако пети том буде, као што сам планирао (али тај план се може променити током писања), обухватио раздобље од 1873. до 1968/89, онда ћу морати да напишем и шести том, ако успем у томе, чија ће тема бити структурална криза капиталистичке светске економије а чији ће се параметри кретати од 1945/1968. до половине 21. века – рецимо до 2050.“
Ако се овај план оствари, што би било више него добро, онда би Материјална цивилизација, економија и капитализам од XВ до XВИИИ века Фернана Бродела заиста добила не само свој „наставак“, него би читава ова интерпретација света двојице истраживача била заокружена достојним, великим „финалом“. А то значи да би се ова интерпретација окончала идентификовањем својстава светског система који ће се успоставити око 2050. године као што су то обојица, Бродел и Волерстин, следећи пројекције Кондратевљевих циклуса и секуларних трендова установили већ на почетку текуће кризе историјске демисије светског система, почетком седамдесетих година 20. века.
5.
Наиме, када годину 2050. сматра логичким крајем периода историје који га занима, Волерстин, у друштву са Броделом и другим мислиоцима, такође налази да је бифуркација неповратно захватила актуелни светски (капиталистички) систем већ 1970 – 1974, да се, следствено, историјско време капитализма као актуелног светског система ближи неумитном крају, а да се обриси неког другог, историјски новог, али не нужно и бољег, светског система већ виде на хоризонту догађаја.
Полазна премиса овде јесте да је људско друштво најкомплекснији само-организујући систем у познатој природи. Хроника његове повести скуп је небројених „спољашњих“ и „унутрашњих“ облика који се трансформишу и конвертују један у други, који се крећу различитим брзинама и различитим ритмовима по таласним путањама различитих таласних дужина и управо тако и управо због тога успостављају и репродукују његову јединствену, интегрисану и општу, свакако нестабилну и разуме се хаотичну структуру, која се креће по ритму властите таласне функције. Појединачни облици и локални феномени манифестације су општих својстава и потенцијала ове целине простор-времена људског друштва и ритма његовог кретања.
Ова општа својства просторно-временске структуре коју представља људско друштво никако нису и његова ексклузивна својства. Напротив, она су скуп облика у којима се локално, у терестријалном људском свету, манифестују универзални закони природе који регулишу поредак, кретање и облике читавог универзума. Изван тог и таквог простор-времена људске заједнице на Земљи није могућ ни један облик, ни један догађај који припада класи људских феномена. Повест људског друштва, односно историја културне еволуције као скупа историјâ цивилизација и култура, манифестује се, дакле, као кретање по трајекторији екстремно комплексне таласне функције. Сви облици и све секвенце кретања на општој таласној путањи људске заједнице налазе се у интерактивном односу као променљиве и историчне структурне јединице које једна другу условљавају и које се претапају једна у другу у складу са првим и другим законом термодинамике, односно правцем и смером кретања оне Пригожинове стреле времена, или оне три стреле времена које разликује Стивен Хокинг, што значи да се крећу у правцу и смеру будућности. Људска историја је историја људске будућности. Историја људске будућности је терестријална манифестација опште историје будућности универзума. Кретање у правцу и смеру будућности опште је „хоризонтално“ својство људског друштва и његове повести, али то је „хоризонтално“ својство и сваког од његових посебних појавних облика.
Вертикални пресек тока историје људске будућности показује да је и овде реч о вишеслојно комплексној, „троспратној“ структури за чију идентификацију имамо да захвалимо Фернану Броделу. Догађајна историја или микроисторија одвија се на површини тог скупа догађаја као краткотрајно кретање брзог ритма. Историја стицања околности или коњуктурална историја са својом спором ритмичком матрицом, заузима средишњи део на овој слици. Испод ње, у самим темељима, одвија се структурална историја или историја дугог трајања; за своју партитуру она користи векове као основне временске јединице, па у односу на друге две историје делује као „непроменљива“ која се налази „на граници кретања и непокретности“.[10]
Свака од ових историја има своју посебну таласну путању, посебну брзину и посебни ритам кретања.
Ако поред свега имамо у виду и корпус принципа који подједнако важе за сваки облик на универзалној просторновременској скали од од – ∞ (минус бесконачно) до + ∞ (плус бесконачно), а то су општи принципи контигенције, неодређености, нелинеарности, динамичности, иреверзибилности, хаоса, ентропије, еквилибријума, бифуркације, нестабилности, транзиције… итд., онда људско друштво и његову повест можемо представити као густу мрежу релација које се успостављају између свих тачака које га конституишу „изнутра“, а такође и између сваке од ових тачака и целине „амбијента“ који конституише тај систем „споља“. Чврстих и јасних граница овде нема. Иако различити, облици и релације међусобно се прожимају и претапају, а њихове границе су пенасте и порозне као у сваком простору фракталне геометрије. Свет је један.[11]
Различите таласне путање, брзине и ритмови посебних историја поклапају се ретко и то само унутар дугих временских секвенци, али када се ово поклапање, ово усклађивање различитих ритмова различитих историја догоди, онда је на делу процес радикалних, неповратних и суштинских трансформација свих затечених структура. Актуелна транзитна епоха у којој се налази савремени светски систем упозорава нас да се управо „данас“ налазимо у простору једне такве суштинске, структуралне, што значи и епохалне трансформације. Ово је „вертикално“ својство динамике људског друштва, својство динамике његове опште повести и својство сваког од његових посебних облика.
Говорећи у марту 1985. о проблему „почетка“ и „краја“ сваког историјског система, па тако и савременог светског система, Волерстин изричито каже: „Отуда сваки историјски систем мора да остане историјски. Ако он има почетак, имаће и крај. Његов крај може да има бројне облике. Међутим, ја мислим да је сврсисходно да се о његовом крају не размишља као о некој оштрој линији, већ као о једном временском раздобљу, о прелазном периоду… Верујем да смо у то раздобље транзиције ушли.“ (подвл. Љ.К.)[12]
Раздобље транзиције Волерстин интерпретира и као раздобље кризе, односно као историјску ситуацију у којој је „крај постојећег историјског система известан и која стога пружа онима који се у њој налазе стварну историјску могућност избора врсте новог историјског система који треба изградити или створити“.[13] Ово транзитно раздобље као раздобље кризе савременог светског система, отпочело је по Волерстину – као и по Николају Кондратјеву неколико деценија раније – око 1914. године и трајаће нешто дуже од једног века. Окончање транзитног раздобља као раздобља кризе може се (и) по Волерстину очекивати око 2050. године.[14] Тада ће се капитализам као глобални систем, после петовековног мондијалног развоја и после стогодишње структуралне, такође светске – мондијалне – кризе, трансформисати у неки другачији и нови, не нужно бољи и напреднији историјски систем.
6.
Стога је полазиште за сваку анализу посебних социјалних феномена, његова јединица анализе и она стајна тачка из које се феномени посматрају и истражују, само светско друштво и његов светски систем. Као простор људских могућности, тај свет постављен је у свом данашњем облику током дугог 16. века, који је трајао од 1450. до око 1650. године. Тај свет имао је властити период развоја и раста па је свој идеални еквилибријум достигао крајем 19. века. Уз велике напоре и учесталу примену најрадикалнијих средстава као што су то два светска и на стотине тзв. локалних ратова, тај свет је успео да своју равнотежу одржава све до краја шездесетих и почетка седамдесетих година 20. века.
Тада, равнотежу су неповратно нарушили догађаји са светским импликацијама, „светска револуција 1968“, „Никсонов шок“ од 15. августа 1971, велика светска енергетска криза коју је изазвао тзв. „нафрни шок“ из 1973 – 1974. Сам Волерстин, данас налази да је највећи трансформациони капацитет имала управо „светска револуција 1968“. „Најважнији политички догађај у мом животу јесте оно што зовем светска револуција 1968. За мене, био је то догађај фундаменталне трансформације. Био сам на универзитету Колумбија, када је тамо избио устанак, али то је само биографска фуснота за оно што се догодило политички и културно. Покушавајући много пута да анализирам шта се тачно десило у том тренутку, и шта су биле његове последице, уверио сам се да је 1968. била много важнија од година које људи обично истичу као кључне догађаје, важнија од 1917 (Руска револуција), од 1939-1945 (Други светски рат) или од 1989 (колапс комунизма у источној и централној Европи и Совјетском Савезу). Ови догађаји били су једноставно мање трансформативни од светске револуције 1968.“[15]
Како било да било, на таласу који су ови догађаји покренули наш свет је неповратно ушао у простор системске бифуркације и последње кризе, транзиције и историјске демисије. Постављени су темељи једног новог света који се са својим већ манифестованим потенцијалима и тенденцијама назире на хоризонту. После догађаја 1968, 1971, 1973-74, стари систем света је, нимало добровољно, уз снажне отпоре традиционалних структура светске и локалних моћи и доминације, почео да напушта сцену историје док се, истовремено, прво полако и несигурно, а потом све брже и извесније, почео да успоставља један нови систем света. Тако је у простору системске бифуркације и последње кризе досадашњег светског система покренута текућа мондијална трансформација и транзициона криза, структурално преобликовање светског друштва чији смо савременици и актери.
7.
Овај историјски процес мондијалне трансформације трајаће до дубоко у 21. век. Преобликовање света биће окончано тек под структуралним претпоставкама историјски новог светског система. Ова трансформација монументалних размера већ је обележила последње три деценије 20. века. Нема никакве сумње да ће пресудно обележити и прву половину 21. века.
У вези с тим, Волерстин на једном месту примећује ово: „Унутар оваквог сценарија, шта можемо рећи о друштвеној промени? Можемо рећи да још једном понаво посматрамо демисију једног историјског система паралелну демисији европског феудалног система пре 500 – 600 година.“[16] Зато по аналогији са дугим 16. веком читаву просторвременску секвенцу у којој се ови процеси одвијају и у којој ће се још одвијати називам дуги 21. век. Дуги 16. век и дуги 21. век два су моделски идентична историјска случаја мондијалне трансформације и транзиционе кризе. У оба случаја, наиме, на сцени је истовремена историјска демисија старог система света с једне стране и успостављање темељних структура новог система света с друге.
Већ је речено да „закони природе не праве разлику између прошлости и будућности“, због чега ни „закони науке не праве разлику између смера ‘напред’ и смера ‘назад’ у времену.“[17] Стога, премда је наше незнање још увек неизмерно велико, ипак следи да са извесним степеном вероватноће и под одређеним условима начелно можемо претпоставити и предвидети будући ток сваког кретања на свакој таласној путањи. Уз важну напомену да је непредвидљивост само друго лице предвидљивости, као што је одређеност само друго лице неодређености, нема сумње да савремене науке убедљиво демонстрирају ову начелну могућност. Свака конзистентна и проверљива научна теорија показује да довољна количина знања о неким иницијалним условима омогућава да се даљи ток неког кретања, ма колико оно било комплексно, не само предвиди, него и да се експериментално произведе.[18] Премда је људско друштво најкомплекснији само-организујући систем у познатој природи, и премда су знања којима о њему располажемо још увек оскудна, оно није изузетак у овој ствари. Будућност људског друштва начелно је предвидљива исто тако као и свако друго таласно кретање.
8.
Да би човечанство уопште опстало, нови историјски систем за Волерстина може бити само социјалистичка светска влада, односно социјалистички светски систем, како је именовао тај нови историјски систем током седамдесетих и осамдесетих година 20. века, односно релативно демократски и релативно егалитарни светски систем како ову исту могућност Волерстин дефинише од деведесетих година.
Тако, на пример, у оном чувеном тексту из 1974, где је представио свој нови теоријски концепт и који се појавио у исто време када и први том Модерног светског система, Волерстин каже следеће: „Данас у светској економији нема социјалистичких система баш као што више не постоје ни феудални системи, зато што постоји само један светски систем. То је светска економија која по дефиницији има капиталистички облик. Социјализам подразумева стварање нове врсте светског система, не ни редистрибутивне светске империје нити капиталистичке светске економије, него социјалистичке светске владе. Ја ову пројекцију, у најмању руку, не видим као утопијску, али такође не осећам да је њено остварење неизбежно. Она ће бити исход дуге борбе, у облицима који могу бити познати, или, можда, у потпуно новим формама, а одвијаће се у свим областима светске економије (Маова континуирана ‘класна борба’).“[19]
Две године доцније, у једном чланку из 1976, своје становиште у предмету перспективе историјског расплета Волерстин је овако интерпретирао: „Резиме ове једноставне и упрошћене слике, транзиција из капиталистичке светске економије у социјалистичку светску владу у којој живимо и за коју ће требати много времена да буде довршена, теоретски је последица два секуларна тренда: потенцијала исцрпљености граница структуралне експанзије која је потребна да би се очувала економска одрживост капиталистичког система; затварања јаза између две политичка криве вољâ за борбу оне владајућих група и оне непосредних произвођача на светском нивоу.“[20]
Недавно, 4. августа 2008, Волерстин је за портал Теоријски разговори, Тхе Тхеорy Толкс, говорио о својој концепцији светског система, иманетном крају капитализма и обједињеној друштвеној науци, па је о могућим својствима историјски новог светског система изнео следеће мишљење: „Најважнија тренутна борба јесте она између два хипотетичка алтернатива пута која ће свет заиста изабрати. Веома је тешко прецизно дефинисати ова два правца, али у основи биће људи који покушавају да створе нови светски систем који ће поновити неке основне карактеристике постојећег система, али неће бити капиталистички систем. Али, још увек ће бити хијерархијски и експлоататорски. Други правац био би да се створи алтернативни систем који је релативно демократски и релативно егалитаран. То су све веома непрецизни термини, јер нико не може дефинисати унапред структурне детаље таквог будућег светског система. Али, очигледно је да би са моје тачке гледишта једно решење било бољи светски систем, док би друго у најмању руку било исто толико лоше а можда и горе од светског система који сада имамо. Дакле, то је стварна политичка борба.“[21]
9.
„Стварна политичка борба“ о којој говори Волерстин рефлектује још једно универзално начело – свака структура (процес, агрегатно стање, догађај), наиме, успоставља се као поље могућности између своје две екстремно удаљене „тачке“; релације напетости и потенцијал међусобног потирања између ове две „тачке“ конституишу нестабилна својства сваке структуре; најзад, када се да-не, не-да одговори између две екстремно удаљене „тачке“ нагомилају, отвара се простор за контингентну одлуку која резултира успостављањем стабилног „централног поретка“ овог поља могућности; у истом том „тренутку“, структурира се једно ново поље могућности између две нове, екстремно удаљене „тачке“, и тако даље.
Тако се и поље „стварне политичке борбе“, као поље историјских могућности о коме говори Волерстин, увелико структурирало 1968 – 1974, на самом „почетку“ кризе, испоставиће се историјске кризе, светског (капиталистичког) система. На пени таласа догађајне историје монументални заплет у самим темељима света, рефлектује се „као перманетни светски рат идејâ који се води између заступника различитих стратегија будућности“.[22]
И заиста, док је 1970. године универзитет Колумбија још живео у атмосфери „светске револуције 1968“, док је тадашњи предавач социологије Волерстин са другима настојао да схвати сву дубину ове „фундаменталне трансформације“ и да, у складу са тим предузме примерену друштвену акцију, професор државне управе на истом универзитету, Збигњев Бжежински објавио је, ове исте године, књигу Између два доба. Америчка улога у ери технотронике,[23] истински манифест корпоративне револуције која ће бити покренута после 1980. Док је 1973. године Волерстин писао прву књигу свог Модерног светског система, Дејвид Рокфелер је, после широких консултација, укључујући овде нарочито консултације са Хенријем Кисинџером, тадашњим државним секретаром САД, именовао Бжежинског за првог извршног директора новоосноване Трилатералне комисије.[24]
И, најзад, године 1974, када се први том Волерстиновог Међународног светског система појавио у књижарама, тадашњи државни секретар САД, Хенри Кисинџер дао је онај програмски интервју Џејмсу Рестону из Њујорк Тајмса. Овде, осим осталог, Кисинџер говори о „светском поретку“ и потреби да се он креативно измени у правцу „неопходних структуралних решења“, о успостављању „уједињене Европе“, о „концепту конфедерације Запада“ који је 1961. предлагао Нелсон Рокфелер, о кретању постојећих структура светске моћи у правцу „глобалне концепције“ и „новој међународној структури“, која ће „изван сумње… до краја века бити доминатна реалност нашег времена“, као и о другим важним питањима. Овај Кисинџеров разговор са Џејмсом Рестоном ни до данас није изгубио ништа од свог доктринарног стратешког капацитета од интереса за светске и унутрашње послове САД.[25]
Како било да било, „стварна политичка борба“ за будућност човечанства, окончаће се, сматра Волерстин, око године 2050, када ће се манифестовати историјски нови светски систем. Модерни светски систем има задатак да нам осигура знања неопходна да у овој „стварној политичкој борби“ учесвујемо као субјекти, а не као објекти тог драматичног тока догађаја.
[1] Immanuel Wallerstein: The Rise and Future Demise of World-Systems Analysis, Paper delivered at 91st Annual Meeting of the American Sociological Association, New York, Aug. 16, 1996, p. 6.
[2] Immanuel Wallerstein, Senior Research Scholar, The Development of an Intellectual Position (text is a very slightly adapted version of the introductory essay to The Essential Wallersdtein, New Press, 2000), Yale University, Yale Sociology Department, http://www.yale.edu/sociology/visitors/pages/wallerstein/, pristupljeno: 11. 09. 2012.
[3] Immanuel Wallerstein: Dynamics of (Unresolved) Global Crisis: Thirty Years Later, paper, 39th World Congress of the International Institute of Sociology, Plenary Session #5, June 13, 2009, Yerevan, Armenia, p. 23.
[4] Imanuel Moris Volerstin (Immanuel Maurice Wallerstein, 1930, Njujork), studirao (1951 – 1954), magistrirao (1954) i doktorirao (1959) na univerzitetu Kolumbija, predavač na Odeljenju za sociologiju univerziteta Kolumbija (1959 – 1971); profesor sociologije na univerzitetu Mekgil (1971 – 1973), „istaknuti profesor“ (distinguished professor) sociologije, zatim i profesor sociologije emeritus na Njujorškom državnom univerzitetu, State University of New York, SUNY – u Binghemptonu (1973 – 1999); gostujući profesor sociologije na univerzitetima Alikante, Amsterdam, Britanska Kolumbija, Kineski univerzitet Hong Kong, Dar es Salam, Ilinois, Montpelije, Montreal, Napulj, Otava i Teksas, stariji naučnik istraživač (senior research scholar) na univerzitetu Jejl; osnivač i direktor Centra Fernan Brodel za studije ekonomije, istorijskih sistema i civilizacija (The Fernand Braudel Center for the Study of Economies, Historical Systems, and Civilizations) na univerzitetu Binghempton – SUNY (1974 – 2005), pridruženi direktor studija (directeur d’études associe) Škole za napredne studije društvenih nauka, Pariz (1975 – 1976, 1980 – 1981, 1983 – 1990), predsednik Gulbenkianove komisije za restrukturiranje društvenih nauka (1993 – 1995); predsednik Udruženja za afričke studije (1972 – 1973), predsednik Međunarodnog udruženja za sociologiju (1994 – 1998); proglašen za počasnog doktora (doctor honoris causa) na 13 svetskih univerziteta; autor 46 knjiga, od kojih su brojne prevođene na desetak jezika, kao urednik i priređivač objavio 22 knjige; u stručnim časopisima objavio više desetina radova; danas piše i objavljuje dvonedeljne komentare o svetskim poslovima koji se distribuiraju u više listova i časopisa širom sveta; član brojnih međunarodnih socioloških udruženja; dobirnik brojnih priznanja za doprinos društvenoj nauci… Navedeno prema, Immanuel Wallerstein. Curiculum Vitae, April 2009, pp. 30, http://iwallerstein.com/wp-content/uploads/docs/iwallerstein-cv-eng-09.pdf, pristupljeno: 14. 09. 2012.
[5] Videti, Samir Amin, Andre Gunar Frank, Đovani Argiri, Imanuel Volerstin: Dinamika globalne krize (1982), Radnička štampa, Beograd, 1985; Miomir Jakšić: Periferna privreda i zavisni razvoj, Ekonomski fakultet, Beograd, 1985; Immanuel Wallerstein: Suvremeni svjetski sistem, I – II (1974, 1980), Centar za kulturnu djelatnost, cekade, Zagreb, 1986; Dušan Pirec, Miomir Jakšić: Svetski kapitalistički sistem. Od privrede sveta do svetske privrede, Ekonomika, Beograd, 1987; Miomir Jakšić: Svetski kapitalistički sistem. Teorija i kritika Imanuela Valerštajna, Ekonomski fakultet, beograd, 1987; Immanuel Wallerstein: Kapitalizam – istorijski sistem (1983), Centar za istraživačko-izdavačku djelatnost RK SSO Crne Gore, Titograd, 1990; Milan Popović: Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, Centar za izdavačku djelatnost, CID, Podgorica, 1995; Imanuel Volerstin i dr: Kako otvoriti društvene nauke. Izveštaj Gulbenkijanove komisije zarestrukturisanje društvenih nauka, CID, Podgorica, 1997; Wallerstein, Immanuel: Utopistike – Dediščina sociologije (1998), Založba /*cf., Ljubljana, 1999; Miomir Jakšić: Savremeni svetski sistem, Čigoja, Beograd, 1999; Immanuel Wallerstein in dr.: Kako odpreti družbene vede. Poročilo Gulbenkianove komisije o restrukturiranju družboslovja (1996), Založba /*cf., Ljubljana, 2000; Immanuel Wallerstein: Zaton ameriške moči (2003), Založba /*cf., Ljubljana, 2004; Imanuel Volerstin: Opadanje američke moći (2003), CID, Podgorica, 2004; Imanuel Volerstin: Uvod u analizu svjetskog sistema (2004), Otvoreni kulturni forum, OKF, Cetinje, 2005; Immanuel Wallerstein: Uvod v analizo svetovnih-sistemov (2004), Založba /*cf., Ljubljana, 2006; Immanuel Wallerstein: Evropski unuverzalizam. Retorika moći (2006), Otvoreni kulturni forum, OKF, Cetinje, 2007… takođe videti radove referentnih sutora u sveskama odgovarajućih časopisâ, na primer: Socijalizam (12/1982), Socijalizam u svetu (12/ 1978, 42/ 1984), Marksizam u svetu (10/1979, 2-3/1982, 10/1982, 1/1983, 9-10/1983, 6/1986, 8-9/ 1986), Marksistička misao (6, 1986), Naše teme (7-8/1988), Facta universitatis (1/2007), kao i aktuelne Volerstinove komentare u dvonedeljniku Republika…
[6] Videti, Fernand Braudel: Civilisation matérielle, économie et capitalisme, XVe-XVIIIe siècle, I – III, Les structures du quotidien (vol. 2, 1967, 1979), Les jeux de l’échange (vol. 2, 1979), Le temps du monde (vol. 3, 1979), Armand Colin Editeur, Paris, 1979; Fernand Braudel: Igre menjave. Materialna civilizacija, ekonomija in kapitalizem, XV. – XVIII. stoletje, I-II, ŠKUC i Filozofska fakulteta, Ljubljana 1989; Fernand Braudel: Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV. Do XVIII. stoljeća, I-III, Strukture svakidašnjice (I), Igra razmjene (II), Vrijeme svijeta (III), August Cesarec, Zagreb, 1992; Fernan Brodel: Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veka, I-III, Struktura svakodnevice (I), Igre razmene (II), Vreme sveta (III), Stylos art, Novi Sad, 2007.
[7] Sam Volerstin, o tim uticajima godine 2000, kaže: „Naravno, nadam se da sam, vremenom, naučio nešto korisno i da su se, samim tim, moji pogledi razvijali u nekim značajnim aspektima. Nisam ovo postigao bez pomoći. Priznajem dug intelektualnog kontinuiteta Marksu, Frojdu, Šumpeteru i Karlu Polanjiju. Među ličnostima koje sam lično poznavao i veoma intenzivno čitao, trojica koja su imali najveći uticaj na oblikovanje moje linije argumenata (što je suprotno produbljivanju paralelne linije argumenata) bili su Franc Fanon, Fernan Brodel i Ilja Prigožin. I, naravno, njihovi uticaji dolazili su po hronološkom redosledu.“ Videti, Immanuel Wallerstein, Senior Research Scholar, The Development of an Intellectual Positio…isto. Nekoliko godina docnije, 2008, Volerstin o istoj stvari kaže sledeće: „Ako me pitate ko je na mene uticao, morao bih da pomenem imena Karla Marksa, Fernana Brodela, Josefa Šumetera, Karla Polanija, Ilje Prigožina i Franca Fanona.“ Videti, Theory Talk #13 – Immanuel Wallerstein on World-Systems, the Imminent End of Capitalism and Unifying Social Science, Monday, August 4, 2008, http://www.theory-talks.org/2008/08/theory-talk-13.html, pristupljeno: 10. 09. 2012.
[8] Videti, The World System. Five Hunderd Years or Five Thousand, Edited by Andre Gunar Frank and Barry K. Gills, Routledge, London – New York, 1993; World-System History: The Social Science of Long-tearm Change, Edited by Robert A. Denemark, Routledge, London – New York, 2000.
[9] Ilja Prigožin (Илья́ Рома́нович Приго́жин, Ilya Romanovich Prigogine, 1917 – 2003), belgijski naučnik ruskog porekla u području fizičke hemije, za svoj rad o nelinearnim otvorenim strukturama, kompleksnim sistemima i termodinamici, posebno o drugom zakonu termodinamike i ireverzibilnim procesima, dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1977, jedan od temeljivača moderne teorije samoorganizujućih kompleksnih sistema, značajno je uticao na današnje istraživačke strategije u svim fundamentalnim naukama, uključujući ovde i društvene nauke, naročito na Volerstinov i druge koncepte analize svetskog sistema; za “transfer” Prigožinovih ideja iz područja fizičke hemije, termodinamike i kompleksnih sistema, u područje društvenih nauka, posebno su značajni naslovi – Illya Prigogine with G. Nicolis: Self-Organization in Non-Equilibrium Systems: From Dissipative Structures to Order Through Fluctuations, J. Wiley & Sons, New York, 1977; Illya Prigogine, Isabelle Stengers: La nouvelle alliance. Métamorphoses de la science, Gallimard, Paris, 1979 (Illya Prigogine, Isabelle Stengers: Novi savez. Metamorfoza znanosti, Globus, Zagreb, 1982); Illya Prigogine: From Being to Becoming: Time and Complexity in the Physical Sciences, W. H. Freeman & Co., San Francisco, 1980; Illya Prigogine with Isabelle Stengers: Order Out of Chaos, Bantam Books, New York 1983; Illya Prigogine with G. Nicolis: Exploring Complexity, W. H. Freeman & Co., San Francisco 1989; Illya Prigogine with Isabelle Stengers: The End of Certainty. Time, Chaos and the New Laws of Nature, The Free Press, New York 1997; Illya Prigogine with D. Kondepudi: Modern Thermodynamics: From Heat Engines to Dissipative Structures, John Wiley & Sons, Chichester 1998…
[10] Videti, Fernan Brodel: Istorija i društvene nauke (1958), u Fernan Brodel: Spisi o istoriji, SKZ, Beograd, 1992, str. 83 – 138; Fernand Braudel: Historija i sociologija, u Georges Gurvitch, redaktor: Sociologija, I – II (1963), Naprijed, Zagreb 1966, tom I, str. 94 – 110; citirano mesto na str. 104.
[11] Kao što 1920. godine piše Dimitrije Mitrinović: „Tvrdnju da je čovečanstvo jedna vrsta treba dopuniti tvrdnjom da je čovečanstvo Jedan Čovek; a ovo opet treba upotpuniti tvrdnjom da je svaki čovek taj Čovek. Svaki čoveč je istovremeno individualan i univerzalan, i Čovek i Čovečanstvo… Jedinstvo čovečanstva, štaviše cele vaseljene, koje je dokazala fiziologija, sada potvrđuje psihologija. Ne objavljuje više religija, već objavljuje nauka povezanost i uzajamnu zavisnost svih oblika života u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I pošto je jedinstvo svesti zajedničko za vasceli život, pojedinac je potpun samo kada samosvesno sudeluje u njoj. ‘Svi su odgovorni svima za sve’, kaže Dostojevski.“ Dimitrije Mitrinović: The World Affairs, The New Age, London, August 19, 1920, navedeno prema, Dimitrije Mitrinović: Sabrana djela, I – III, priredio Predrag Palaverstra, Svjetlost, Sarajevo, 1990, knjiga III, Svetski poslovi I, str. 85 – 86.
[12] Immanuel Walerstein: Historical Systems as Complex Systems, FBC, SUNY, Paper presented at Workshop on Modelling Complex Systems, Ilya Prigogine Center for Studies in Statistical Mechnanics, University of Texas, Austin, March 10 – 13, 1985.
[13] Immanuel Wallerstein: Tipology of Crisis in the World-System, FBC, SUNY, Paper prepared for World Crisis or World Transformation? under aegis of the United Nations University Project The Emergency of New Social Thought, presented at NSZ Symposium No. 1, Colchester, Essex, UK, Nov. 5 – 7, 1984.
[14] Volerstinova projekcija “granice” između dosadašnjeg i budućeg svetskog sistema u period oko godine 2050, može se naći u brojnim njegovim radovima; videti, na primer, Immanuel Wallerstein: Japan and the Future Trajectory of the World-System: Lessons from History?, FBC, SUNY, prepared for Symposium of Japan Institute of International Affairs The Evolving of International System and its Ramifications for Japan, Tokyo, Mar. 24 – 26, 1986; Immanuel Wallerstein: Social Science and the Communist Interlude, or Interpretations of Contemporary History, FBC, SUNY, Paper prepared for ISA Regional Colloguium Building Open Society and Perscpectives of Sociology in East-Central Europe, Krakow, Poland, Sept. 15 – 17, 1996, pp. 7 – 9; Immanuel Wallerstein: Uncertainity and Historical Progress, FBC, SUNY, 1999, http://fbc.binghamton.edu/iwposb.htm; Immanuel Wallerstein: The Twentieth Century: Darkness at Noon, FBC, SUNY, Keynote adress at PEWS XXIV, The Modern World-System in the Twentieth Century, Boston College, Mar. 24, 2000; Immanuel Wallerstein: Cultures in Conflict? Who are We? Who are the Others?, FBC, SUNY, Y. K. Pao Distinguish Chair Lecture, Center for Cultural Studies, Hong Kong University of Science and Technology, Sept. 20, 2000, p. 10 – 11; Immanuel Wallerstein: Democracy, Capitalism, and Transformation, FBC, SUNY, Lecture at Documenta 11, Vienna, Mar. 16, 2001, in Sessions on Demokratie als unvollendeter Prozess: Alternativen, Grenzen und Neue Horizonte, p. 8; Immanuel Wallerstein: America and the World: The Twin Towers as Metaphor, FBC, SUNY, Charles R. Lawrence II Memorial Lecture, Brooklyn College, Dec. 5, 2001, p. 9; videti, takođe, Terence K. Hopkins and Immanuel Wallerstein, coords.: The Age of Transition: Trajectory of the World-System, 1945 – 2025, Zed Books, London, 1996; Immanuel Wallerstein: Utopistics, or, Historical Choices of the Twenty-first Century, New Press, New York, 1998; Immanuel Wallerstein: The End of the World As We Know It: Social Science for the Twenry-first Centrury, University of Minesota Press, Minneapolis, 1999.
[15] Videti, Theory Talk #13 – Immanuel Wallerstein on World-Systems, the Imminent End of Capitalism and Unifying Social Science, isto.
[16] Immanuel Wallerstein: Social Change? Change is Eternal. Nothing ever Change, FBC, SUNY, Address at Sessão Solene de Abertura of the III Congresso Português de Sociologia, Práticas e Processos da Mundança Social, Lisboa, Feb. 7, 1996, p. 10, http://fbc.binghamton.edu/iwportug.htm.
[17] Stiven Hoking: Kratka povest vremena (1988), Otokar Keršovani, Rijeka 1988, str. 178 i str. 187.
[18] O jednom spektakularnom slučaju koji potvrđuje ovu načelnu mogućnost nauke da predvidi i proizvede neki, ma koliko kompleksan događaj, svetska naučna zajednica i svetska javnost uopšte obaveštena je preliminarno na dan 16. septembra 2002, a sa mnogo više detalja dva dana kasnije, 18. septembra 2002. Naime, naučnici angažovani na projektu ATHENA, Anthydrogen Production and Precision Experiments, na kome se radi u CERN-u – Evropska organizacija za nuklearna istraživanja – iz Ženeve, objavili su da je sa uspehom proizvedeno 50.000 hladnih atoma anti-vodonika! Reč je o antimateriji čije je postojanje teorijski predvideo Pol A.M. Dirak još 1930. godine! Videti, Live from CERN, http://livefromcern.web.cern.ch/livefromcern/antimatter/AM-cactory00_discov... ; ATHENA, http://athena-positrons.web.cern.ch/ATHENA-positrons/wwwathena/news/html; Nature advanced online publications, 18 September 2002, http://www.nature.com/nsu/020919/020916-7.html… itd.
[19] Immaneul Wallerstein: The Rise and Future Demise of the World Capitalist System: Concept for Comparative Analysis, Comparative Studies in Society and History, Vol. 16, Issue 4, Sep. 1974, pp. 387 – 415, p. 415.
[20] Immaneul Wallerstein: A World-System Perspective in Social Science, The British Journal of Sociology, Vol. 27, No.3, Special Issue, History and Sociology, Sept. 1976, pp. 343 – 352, p. 352.
[21] Theory Talk #13 – Immanuel Wallerstein on World-Systems, the Imminent End of Capitalism and Unifying Social Science, Monday, August 4, 2008, http://www.theory-talks.org/2008/08/theory-talk-13.html, pristupljeno: 10. 09. 2012.
[22] Ljubomir Kljakić: Svetska kriza ideja. Konceptualni okvir jednog teorijskog modela, Nacionalni interes, VII, 1, Beograd, 2011, str. 263 – 273, str. 267.
[23] Videti, Zbigniew Kazimierz Brzezinski: Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era, Тhe Viking Press Inc., New York, 1970.
[24] Opširnije o tom sklopu događaja, videti u Ljubomir Kljakić: Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije, Pečat i Fond Slobodan Jovanović, Beograd, 2011, str. 261 – 303, 321 – 349.
[25] Navedeno prema, Secretary Kissinger Interviewed for New York Times (Following is the transcript of an interview with Secretary Kissinger by James Reston on October 5 and 6 as published in New York Times on October 13), The Department of State Bulletin (The Official Weekly Record of United States Foreign Policy), Volume LXXI, No. 1846, November 11, 1974, pp. 629 – 642.