Мари Тригона: АРГЕНТИНСКИ МОДЕЛ ОСЛОБАЂАЊА ОД РОПСТВА И КОЛОНИЈАЛИЗМА


Зенон – Стварање класне свести кроз самоуправљање

Аргентинске фабрике којима управљају радници представљају радницима широм света доказ да могу боље да управљају фабриком без шефа или власника. Нови феномен запошљених који преузимају своја радна места почео је 2000. године и постао снажнији док се Аргентина суочавала са најгором економском кризом 2001. године.
Широм земље, хиљаде фабрика је затворено и милион људи током последњих година остало је без посла.
Као највећа опорављена фабрика у Аргентини, окупирана још од 2001. године, Зенон фабрика за керамику у патагонијској области Neuquén сада запошљава 470 радника. Приближно 180 опорављених предузећа која сада послују обезбеђује послове за више од 10.000 аргентинских радника.

Зенон искуство редефинисало је основу производње: без радника газде не могу да управљају послом; без газда радници то могу боље. Иако су ова искуства приморана да егзистирају унутар капиталистичког тржишта, она стварају визију нове радничке културе.

Дугорочни захтев у Зенону је национална експропријација под радничком контролом. Ипак, радници су тамо водили паралелну борбу на савезном суду да правно признају FASINPAT (’’Фабрика без газде’’) задругу. Спровели су бројне политичке акције да притисну судове да легализују задругу. Влада је одговорила насилно, користећи различите тактике да истера раднике из фабрике.

Пет пута је покушала да их избаци уз помоћ полиције. 8. априла 2003, током најскоријег покушаја избацивања, преко 5.000 чланова заједнице из Неуqуéна дошло је да брани фабрике.

У октобру 2005, FASINPAT је добио судску парницу, вршећи притисак на савезне судове да га признају као легално тело са правом на једногодишње управљање задругом. Како се ближило истицање октобарског рока, радничка скупштина изгласала је интензивирање акција и напора заједнице. 20. октобра 2006. радници су извојевали дуготрајну правну битку за признавање FASINPAT -а на савезном нивоу.

Аргентинска радничка класа прославила је привремену победу радника Зенона. Са правно решеним статусом, FASINPAT може да се концентрише на планирање производње, побољшање радних услова и реализовање пројеката заједнице. Као део ове прославе, задруга је позвала друге раднике да посете Зенон како би научили да и они, такође, могу да функционишу без шефа или власника. Радничка скупштина дошла је до закључка да је сада у позицији да поучи друге о својих четири и по година функционисања по самоуправним принципима.

Радници у Зенону изграђују националну мрежу солидарности која одржава покрет. Радници Зенона обично путују широм земље како би пружили подршку широком поретку радничких конфликата. Као део ове иницијативе, неколико FASINPAT представника пропутовало је кроз предграђа Буенос Ајреса, држећи говоре и састајући се са локалним радничким организацијама.

Другачије од обичних политичких митинга, ови се састанци фокусирају на стварање класне свести и узајамне солидарности међу организацијама заснованим на класној борби.

Јавни и фабрички радници који живе и организују се у северним предграђима Буенос Ајреса посећују ове састанке како би у Зенону научили самоуправљање. Радници Зенона истичу да није само њихова производња самоуправна, већ да самоуправљају и својим локалним синдикатом керамичара.

Фраза “самоуправљање“ која је потекла из шпанског концепта аутогестион, значи да заједница или група доноси сопствене одлуке, посебно одлуке о планирању и управљању. Радници Зенона покрећу нови систем организације, у послу у којем радници учествују у доношењу свих одлука.

Борба у Зенону није почела преузимањем фабрике 2001. године. Покрет погонских радника касне 1998. године победио је на синдикалним представничким изборима унутар фабрике, смењујући делегате старог синдиката који је био везан за бирократију и послодавце. 2000. године делегати из покрета обичних људи победили су на регионалним изборима неуqуéнског синдиката керамичара. Недавно, скупштина синдиката неуqуéнских керамичара изгласала је нови синдикални статут, оживевши демократске принципе и смернице за синдикат.

Аргентина је присуствовала повратку борбе унутар радног места, користећи за своје ослобођење историјска средства радничке класе: директну демократију, штрајк, саботажу, преузимање фабрика. Аргентинске радничке борбе у подземној железници Буенос Ајреса, јавним болницама, јавним универзитетима, банкарском сектору, и опорављеним предузећима резултирале су новим визијама и победама радничке класе.

Данас су радници организовали унутарње комисије које функционишу аутономно од традиционалних синдиката како би захтевали плате од којих се може живети и побољшали друштвене околности.

Радничке организације широм Латинске Америке доказују да се могу организовати ефектно и демократски. Аргентински радници у подземној железници заједно са запошљенима у јавним медицинским установама, учитељима у јавним школама, телекомуникационим радницима, железничарима и незапошљеним радничким организацијама, формирали су коалицију грасс-роотс радничких организација: Movimiento Intersindical Clasista (МИЦ, или Покрет Коалиције Синдиката за Класну Борбу).

МИЦ ради на координисању радника који се боре широм Аргентине. 14. принцип МИЦ-а објављује посвећеност демократском организовању и јединству међу радницима који се боре против експлоатације. Радници који учествују у овој коалицији дефинишу себе као класно засноване, супротстављене и критичке према синдикалној бирократији. Ова коалиција иде и ка стварању дугорочне синдикалне школе у Буенос Ајресу. МИЦ-ов први едукациони курс фокусирао се на стратегије компаније за флексибилне радничке стандарде и синдикате.

Три Зенон радника 12. августа посетила су синдикални простор за организовање у области регије Буенос Ајреса по имену Сан Мигуел, 30 километара северно од Буенос Ајреса. Радници који су били отпуштени због својих активности око синдикалног организовања у неколико различитих фабрика, укључујући и Пепси компанију. Snacks i Jabon Federal (северноамеричка хемијска компанија) присуствовали су догађају. Представници Зенона са неких 100 локалних радника поделили су своје искуство у грађењу класне свести кроз самоуправљање.

Савези радничке класе

Омар Виллабланца радио је у фабрици девет година. Недавно се пребацио из фабричког погона за производњу керамичких плочица у FASINPAT-ову комисију за штампу, где координише све, од саопштења за штампу па до ученичких посета фабрици. Један од кључева за успех Зенона био је укључивање радничке борбе у заједницу.

Поред производње керамике, фабрика се посветила пројектима као што су донирање керамике комуналним центрима, стварању кућа за породице из радничке класе, угошћавању студентских путовања и штампању керамичког алфабета за школе.

Зенон је постао оно што је данас јер су радници опоравили фабрички унутрашњи трговински синдикат. Да нисмо освојили синдикат, Зенон не би функционисао под радничком контролом. Радници Зенона научили су из лекција унутрашњег синдиката и слушајући раднике из других фабрика. Било је потребно пуно рада да би се превазишли страхови. Било је потребно пуно рада да би се пресекла пупчана врпца која их је спајала за шефове. Нити један радник Зенона 2001. године није имао идеју о преузимању фабрике и покретању производње. Грађење чврстог ослонца, размењивање стратегије и дискутовање је оно што нам је омогућило да дођемо до FASINPAT -ових постигнућа.

Свака акција предузета у Зенону разматрана је на скупштини. Чињеница да се не оглушавамо о директиве изгласане на скупштини је оно што нас доводи до онога где смо данас. Постоје радници пријатељи који су учествовали у синдикату керамичара који смо опоравили 1998. године. Али данас они више не раде са нама јер су се продали шефовима и управи. За раднике који су издали своје пријатеље раднике нема места у нашој фабрици.

У фабрици имамо различите идеологије и начине мишљења, али имамо заједнички циљ: да бранимо наше послове и наставимо са радничком контролом унутар фабрике. Ово је примарни циљ за 260 радника који су окупирали фабрику и 480 радника који сада раде у фабрици. Објашњавамо сваком новом раднику како смо замислили радничко самоуправљање у Зенону. Оријентишемо их у нашим циљевима и упознајемо их с чињеницом да рад у Зенону није обичан посао. Рад у Зенону није ограничен само на улагање осам сати свог радног времена и одлазак кући. Морамо такође и да се боримо. Нећемо стати док не остваримо свој циљ: дефинитивну експропријацију и национализацију Зенона под радничком контролом.

Знамо ко су наши непријатељи: влада и судије, јер су они ударили на раднике. Једини савезници које имамо су радници, опорављено делегатско тело и борбени синдикати који искрено бране раднике као нпр. ЦГТ [Национална конфедерација рада, национални синдикални центар] а не синдикати који су нас издали. Наши савезници су радници из Јабон Федерал, подземне железнице Буенос Ајреса, БАУЕН хотела, и осталих опорављених предузећа. Део наше борбе је изградња савеза и промовисање наших конфликата. У октобру, имамо важну борбу, а циљ је дефинитивна експропријација за чије остварење смо се борили пет година.

Виллабланца је изјавио да су радници Зенона недавно инаугурисали дом који су изградили за породицу која је свој дом изгубила у пожару. Рекао је да су радници, савладани емоцијама, плакали на инаугурацији због обезбеђивања решења за радничку класу. Суседство има само један луксуз: цркву. Нема поплочаних улица, гасовода или здравствених клиника. Закључио је рекавши да влада не жели да реши неједнакост: радници мора да реше свој сопствени проблем независно од државе, политичких партија или институција.

Синдикално организовање

Царлос Вилламонте има за собом дугу историју у Зенон фабрици, иако има само 35 година. Учествовао је у напорима да се за обичне раднике освоји место у синдикату, организујући се тајно касних деведесетих. Иако има доста искуства у организовању и партиципацији у генералним скупштинама у својој фабрици, пре говора у Сан Мигулеу није се обраћао групама радника на јавним догађајима.

Радио сам у фабрици 17 година у погону за пећ. То је био мој први посао. Био сам тамо још од кад смо освојили унутрашњи синдикат и поносан сам што могу да кажем да сам овде од самог почетка. Било је веома тешко освојити унутрашњи синдикат у фабрици јер смо то морали да радимо тајно. Компанија је имала врло репресиван систем.

Нису дозвољавали да идете у друге секторе, да причате са колегама радницима или да користите тоалет. Много пута смо морали да комуницирамо размењивањем цедуљица под столом у кафетерији или идући кроз сваки сектор одређујући тајно време и место за сусрет. Нашли смо начин да избегнемо контролу од стране шефа и бирократског синдиката.

Када сам почео да радим у Зенону, никада нисам помислио да ћу имати одговорност заједно са групом радника који воде фабрику. Нисмо напречац донели одлуку да преузмемо фабрику. Околности су нас натерале да донесемо одлуку. Док смо месецима камповали изван фабрике, развили смо везе са заједницом и другим групама радника. Судија је пресудио да смо могли да продамо залихе које су преостале од фабричког затварања. Када смо продали све залихе нису нам остали никакви ресурси. Тражење солидарности на улици нас је замарало. Рачуни су само пристизали а није било начина да их платимо. Нисам могао да објасним ћерци, која је тада имала 10 година, да је њен отац остао без посла и да чека шефа да се врати.

Када су залихе исцрпене, одржали смо скупштину. Одлучили смо једногласно да окупирамо фабрику и покренемо производњу. Ушли смо унутра и лагано почели с радом. Првог месеца произвели смо 20.000 квадратних метара црепа. Данас, производимо преко 400.000 квадратних метара. Одувек смо имали подршку заједнице. Док смо камповали, људи из заједнице су нам доносили храну и донирали новац у наш штрајкачки фонд. Чак су и затвореници из затвора лоцираног иза Зенона изразили солидарност с нама донирајући своје следовање хране Зенон радницима. Након овог конфликта постао сам зрелији.

Када завршимо с експропријацијом фабрике, наша се борба ту неће завршити. Дан сваког радника Зенона завршава се борбом за наш главни циљ: да радници преузму контролу над сопственом судбином тако да нема искључења или маргинализације. Свако би требало да има право да ради и доноси хлеб у свој дом.

Зенон: лабораторија за радничке снове

Многи радници Зенона имали су прилику да путују у иностранство и тамо пренесу своје искуство. Радници у Италији, Немачкој и Шпанији експериментишући у радничким задружним моделима су се жељно сусрели са радницима Зенона да би разменили информације и стратегије. Синдикати и друштвене организације у Европи изразили су солидарност с наставком рада FASINPAT -а. У марту ове године, Шпанска национална конфедерација рада (CGT), анархистички синдикат, фабрици је донирала аутобус за превоз радника.

Алејандро Qуирога, радник Зенона који је прошле године путовао у Италију, истакао је да је статут демократског синдиката фундаменталан за радничке ослободилачке борбе. Синдикат Неуqуéн керамичара је прошле године гласао у корист новог статута, којег Зенонове новине Нуестра Луцха сматрају заслужним за револуционисање синдиката. Под новим статутом, синдикални делегати и обични радници плаћени су истом платом, генерална скупштина је владајући орган, а придруживање је добровољно, уз плаћање чланарине.

Раднички сан се трансформирао у оно што је FASINPAT данас (фабрика без шефа). То је била радикална и значајна промена за обичног радника. Касних деведесетих националне и провинцијалне владе спроводиле су политику која је отуђила раднике. Много пута радници нису вољни да се боре, уче, оспособљавају, размишљају о правима која имамо и размењују знања. 1998. године, када је унутрашња комисија освојила унутрашњи синдикат, почели смо да преиспитујемо синдикални статут за фабрику.

Стари бирократски синдикат у фабрици није размењивао било какве информације са радницима. Почели смо да откривамо своја права за која нисмо ни знали да их имамо. Открили смо статут који је био архивиран и којег су шефови уз помоћ делегата старог синдиката сакрили од радника. Нови унутрашњи синдикат поделио је све ове информације са радницима.

Тако смо окупили раднике: постали су мотивисанији и почели су да преиспитују рад компаније и разговарали су о новим облицима организовања. Имали смо пуно успеха са синдикалним вођством које је било јако, представничко и шаренолико. Овај синдикат обичних радника у фабрици дао нам је снагу да победимо на регионалним синдикалним изборима 2000. године.

Још од 1998. године борили смо се против плана Зенон предузећа да затвори фабрику у складу са владином политиком. План Луиса Зенона је био да отпусти раднике, затвори фабрику и поново је отвори са новим радницима и новим флексибилним радним стандардима. Надао се да ће када радници буду отпуштени, сваки радник или радница отићи својим путем, да се запосли на другом месту. А када фабрика буде поново отворена, он би наметнуо нове радне услове са мањим платама, непоузданим радним статусом и већим бројем радних обавеза.

У октобру 2001. суочили смо се са одложеним исплаћивањима плата, а затим и са масовним отпуштањима у новембру. Увек смо знали да борба није лака. Имали смо снажно вођство и подршку радника. Скоро сви оригинални Зенон радници окупирали су фабрику, изузимајучи 40 радника из вођства старог бирократског синдиката. Број радника је са 256 нарастао до данашње цифре од 480 активних радника: то је нешто на шта смо поносни.

Ми нудимо огромну промену у начину управљања фабриком. Фабрика је у нашим рукама, и морамо да је одржимо у раду. Доказујемо да је наш пројекат радника који управљају фабриком одржив и склон побољшању. Многе чињенице доказују да смо у стању да постигнемо оно што газде нису могле: стварање послова, повећање производње и побољшање односа између радника у фабрици и заједнице. Изградили смо нове друштвене односе у фабрици. Изградили смо савезе са универзитетима, синдикатима и незапосленим радничким организацијама.

Ово није изоловано искуство или луда идеја којом се занела група људи. Зенон је конкретно искуство које је група радника покренула. Многи људи говоре о Зенону као о лабораторији за експериментисање са радничким сновима. Након пет година, ово није само лабораторија: ми показујемо економску алтернативу ономе што нам нуди капиталистички модел. То је нешто за шта сам ја мислио да неће функционисати, и поносан сам што функционише.

Радници широм света гледају на оно што су радници у Патагонији остварили. Гледају на FASINPAT као модел који би да копирају у сопственим земљама. Очигледно, ово је последица класне солидарности, с обзиром на то да знамо ко су нам непријатељи, како да се организујемо против њега и ојачамо наше борбе. Не ради се само о томе да знамо одакле наш непријатељ долази, већ и о стварању заједничких стратегија за одбрану радничке класе.

——-

Мари Тригона (Marie Trigona) је ауторка и преводилац. Живи у Буенос Ајресу. Део је Grupo Alavio, видео колектива. Можете јој писати на mtrigona@msn.com. За више информација о Зенон фабрици посетите www.obrerosdezanon.org и www.agoratv.org

Читајте без интернета: