МАРИН ЛЕ ПЕН: НОВА КОСОВА РАСТУ И У ФРАНЦУСКОЈ

Ако би се сутра Србија при­дру­жила ЕУ, тада би англо­сак­сон­ска победа била тота­лна

Про­блем Фран­цу­ске данас, а то не траје од дола­ска Сар­ко­зија на власт, јесте да она про­гре­сивно напу­шта све своје наци­о­на­лне пре­ро­га­тиве (одбрана, дипло­ма­тија, новац, правда) у корист јед­ног супра­на­ци­о­на­лног енти­тета што је ЕУ, која је тек поли­тичко раз­ра­стање НАТО. Пошто је Наци­о­на­лни фронт једина демо­крат­ска пар­тија у Фран­цу­ској која одбија указе или дик­тате онога што би могло да се назове англо-саксонска иде­о­ло­гија (ултра­ли­бе­ра­ли­зам, масовна поли­тика ими­гра­ције, ишче­за­вање култура), нор­ма­лно је да сви они који су за такву поли­тику, сма­трају Наци­о­на­лни фронт за свог смрт­ног непријатеља.

Марин Лепен, млада и хари­зма­тична подпред­сед­ница Наци­о­на­лног фронта, ћерка осни­вача пар­тије Жан Мари Лепена, пред­ста­вља ново запа­жено лице на поли­тич­кој сцени Фран­цу­ске. На про­лећ­ним реги­о­на­лним избо­рима, на којима је пред­во­дила странку, Марин Лепен је успела да поврати и учвр­сти раније изгу­бљене поли­тичке пози­ције Наци­о­на­лног фронта. Истра­жи­вање јав­ног мњења, према писању „Монда“, пока­зује да њена попу­лар­ност нимало не зао­стаје за реј­тин­гом њеног оца. Због тога многи Марин Лепен, након повла­чења дуго­го­ди­шњег лидера Жан Мари Лепена, виде на челу Наци­о­на­лног фронта. Марин Лепен веома се љуба­зно ода­звала нашој молби и дала велики инте­рвју „Геополитици“.

Молимо вас да укратко изне­сете и ближе поја­сните поли­тичку пози­цију Наци­о­на­лног фронта, као и да комен­та­ри­шете реги­о­на­лне изборе, одр­жане пре неко­лико месеци и учи­нак Ваше партије?

– Наци­о­на­лни фронт, који је осно­вао мој отац 1982, био је од почетка поли­тички покрет засно­ван на одби­јању дека­ден­ције и одби­јању подре­ђе­но­сти тота­ли­тар­ним иде­о­ло­ги­јама. У то доба кому­ни­зам је пред­ста­вљао у нашим очима истин­ску опа­сност, а Наци­о­на­лни фронт је био на челу те борбе. Мој отац је 1984. био први фран­цу­ски поли­ти­чар који је јавно одао пошто­вање жртвама кому­ни­зма на јав­ном каналу фран­цу­ске теле­ви­зије. Пара­ле­лно с тим, Наци­о­на­лни фронт је био први демо­крат­ски покрет у Фран­цу­ској који се веома јасно супрот­ста­вио поли­тици масовне ими­гра­ције, жеље­ном исто­вре­мено од кру­пног капи­тала и поли­тич­ког еста­бли­шмента, левице и деснице.

О резу­лта­тима после­дњих реги­о­на­лних избора у Фран­цу­ској, на којима је Наци­о­на­лни фронт поново дошао у сна­жну изборну дина­мику, може да се каже да су бирачи – део нашег избор­ног тела које је било заве­дено 2007. попу­ли­стич­ким дис­кур­сом Николе Сар­ко­зија – схва­тили да их је пред­сед­ник Репу­блике сла­гао и да је казнио владу масов­ним гла­са­њем у корист левице и Народ­ног фронта. Фран­цузи су схва­тили да иза обе­ћања пред­сед­ничке кампање (сма­њење неза­по­сле­но­сти, пове­ћање куповне моћи, борба про­тив неси­гур­но­сти итд.) није било ничег осим ветра, и да Сар­кози није био лич­ност у коју се могло имати пове­рења. Пре­суда ових реги­о­на­лних избора јесте да од сада постоји истин­ски рас­кид између фран­цу­ског народа и оних који њиме управљају.

Такође нас занима и обра­зло­жење ваше кри­тике упу­ћене „поли­тич­кој класи“, одно­сно двема пар­ти­јама које, како ви твр­дите, „30 година деле власт у Француској“?

– Кру­пни бизнис, тра­ди­ци­о­на­лно пове­зан са пар­ти­јама деснице, јесте истин­ски дава­лац наре­ђења у поли­тици Фран­цу­ске, и гене­ра­лно у запад­ним земљама под англо-саксонским ути­ца­јем. Са Фран­соа Мите­ра­ном већ почет­ком осам­де­се­тих при­су­ство­вали смо кли­зању Соци­ја­ли­стичке пар­тије уде­сно, и она се при­бли­жила либе­ра­лној иде­о­ло­гији, ономе што ја нази­вам Систе­мом. Две главне фран­цу­ске поли­тичке странке – Народни покрет (УМП) на „десници“ и Соци­ја­ли­стичка пар­тија (СП) на „левици“ сагла­сне су о суштини – поли­тици мон­ди­ја­ли­за­ције, поли­тици инте­гри­сања у Европу, еко­ном­ском либе­ра­ли­зму англо-саксонског типа, одбрани пози­ција НАТО укљу­чу­јући и оне нај­кри­ми­на­лније попут рата про­тив ваше земље 1999. Да рези­ми­рам, рекла бих вам да Соци­ја­ли­стичка пар­тија не брани рад­нике, она више воли да брани ими­гранте, а УМП не брани више Фран­цузе, она више воли да подр­жава банкаре.

Свега тога је фран­цу­ски народ све све­снији, а за то доби­јамо доказе сва­код­невно при­сту­па­њем број­них Фран­цуза Наци­о­на­лном фронту, и са левице и са деснице. Они више не верују зва­нич­ним дис­кур­сима и виде како ни једно од обе­ћања која им је поли­тичка класа давала није испу­њено. Искрено веру­јем да фран­цу­ски поли­ти­чари са левице и деснице више не бране гра­ђане ове земље, већ бране пре свега сопствене инте­ресе који су директно пове­зани са мер­кан­ти­лним инте­ре­сима свет­ске оли­гар­хије која пред­се­дава суд­би­нама света. Ову издају наци­о­на­лних инте­реса треба докрај­чити. Фран­цу­ска мора поново да се врати сво­јим вред­но­стима хума­ни­зма које су сада шибане од оних који су се ста­вили у слу­жбу злат­ног телета. Имам амби­цију да Фран­цу­ска поново врати часне вред­но­сти исправ­но­сти, хра­бро­сти, истрај­но­сти, које се, како је то суштин­ски гово­рио гене­рал Де Гол, не мере у односу на бер­зан­ске вредности.

Дуга­чак је спи­сак опту­жби коије се међу поли­ти­ча­рима и у меди­јима упу­ћују на адресу Наци­о­на­лног фронта и вашег оца. Како комен­та­ри­шете те опту­жбе, посебно оне за ксе­но­фо­бију и расизам?

– Што се тиче опту­жби за раси­зам или ксе­но­фо­бију, које су лан­си­рали про­тив мог оца и Наци­о­на­лног фронта а сада и про­тив мене, одго­во­рила бих вам јед­ном посло­ви­цом која сигурно има екви­ва­лент и у вашем језику: „Ко хоће да удави свог пса, прво га оптужи за беснило!“ Пошто је Наци­о­на­лни фронт једина демо­крат­ска пар­тија у Фран­цу­ској која одбија указе и дик­тате оног што би могло да се назове англо-саксонска иде­о­ло­гија, нор­ма­лно је да сви они који су за такву поли­тику сма­трају Наци­о­на­лни фронт за свог смрт­ног непријатеља.

Кон­ста­ту­јем да је Фран­цу­ска при­мила бројне странце на своју тери­то­рију током много година – Пољаке, Ита­ли­јане, Русе, Србе, Шпанце, Пор­ту­га­лце итд. Не само да ти ими­гранти нису никад пред­ста­вљали про­блем са инте­гра­ци­јом већ су се осе­ћали савр­шено пошто­вани у овој земљи, тако да су је често на крају осе­ћали као своју. Али од шезде­се­тих година масовна поли­тика некон­тро­ли­сане ими­гра­ције из Африке и Азије успо­ста­вљена је у Запад­ној Европи, наро­чито у Фран­цу­ској. Може се про­це­нити да је у нашој земљи данас на уку­пно 64 мили­она ста­нов­ника између 12 и 15 мили­она углав­ном мусли­мана. За сва­ког непри­стра­сног посма­трача очи­гледно је да не постоји ника­ква воља за инте­гри­са­њем код неза­не­мар­љи­вог дела те попу­ла­ције, која настоји да наметне свој начин живота, културу и своју рели­гију. Дру­гим речима, ми управо при­пре­мамо нова Косова у нашој земљи. Од оних сам у Фран­цу­ској који су били запре­па­шћени кад смо видели да је тако­звана неза­ви­сност Косова при­зната између оста­лих и од моје земље, и све то уз ради­ка­лно насиље над Резо­лу­ци­јом 1244 УН. Било ми је жао српског народа, са којим Фран­цу­ска одр­жава тесне и дубоке односе већ дуго, као што сам била и скан­да­ли­зо­вана да видим како НАТО бом­бар­дује вашу земљу 1999. године.

Недавно сте изја­вили да је недо­пу­стиво да млади Алжирци који су добили држа­вљан­ство Фран­цу­ске на фуд­ба­лској утак­мици пале фран­цу­ску заставу.

– Не позна­јем ни једну земљу у свету која би при­хва­тила то стање ствари без реа­го­вања. У јед­ној нор­ма­лној држави очито је да стра­нац који је сте­као држа­вљан­ство земље у којој живи мора да поштује сим­боле као и живот и оби­чаје њених ста­нов­ника. Ако их не поштује, изгле­дала би ми нор­ма­лном могућ­ност пре­и­спи­ти­вања држа­вљан­ства које им је додељено.

Како бисте оце­нили тре­нутно стање у Фран­цу­ској као и доса­да­шњи поли­тички учи­нак Сар­ко­зија, за кога твр­дите да сара­ђује са левицом?

– Про­блем Фран­цу­ске данас – а то не траје од дола­ска госпо­дине Сар­ко­зија на власт – јесте да она про­гре­сивно напу­шта све своје наци­о­на­лне пре­ро­га­тиве – одбрану, дипло­ма­тију, новац, правду – у корист јед­ног супра­на­ци­о­на­лног енти­тета што је ЕУ, која је тек поли­тичко раз­ра­стање НАТО. Поли­ти­чари на Западу нису они који одлу­чују, већ пуки пиони који уси­ље­ним мар­шом извр­ша­вају поли­тику мон­ди­ја­ли­за­ције и уни­фи­ка­ције света под упра­вом свет­ске супер­класе, сачи­њене од мањине при­ви­ле­го­ва­них. Нај­бољи доказ за испре­пле­те­ност деснице и левице у Фран­цу­ској била је поли­тика систе­мат­ске про­мо­ције људи левице у систему вла­да­вине Николе Сар­ко­зија. У том духу номи­но­вање Доми­ника Строс-Кана, бив­шег соци­ја­ли­стич­ког мини­стра, на чело ММФ 2007. године може да се тумачи као одсу­ство дубо­ког иде­о­ло­шког кон­фликта између левице и деснице. Дру­гим речима, за свет­ску оли­гар­хиј­ску класу мало је важно да ли побе­ђује СП или УМП. Важно је да се не дира у темеље система. Веру­јем да су Фран­цузи, као и други народи Европе, све све­снији ове пре­варе, и то је разлог због кога се Наци­о­на­лни фронт или други евро­пски наро­дњачки покрети сада поја­вљују као једини излаз из ове логике смрти.

Шта је пре­судно ути­цало на вас да се анга­жу­јете у Наци­о­на­лном фронту и да сле­дите при­мер свог оца. Шта је било најва­жније у вашем васпи­тању и како бисте нам могли пре­до­чити слику вашег оца, која се разли­кује од слике коју су о њему ство­рили медији и поли­тички противници?

– Ту сам упала још од рођења и, све у свему, у Наци­о­на­лном фронту сам про­вела живот. Моја прва поли­тичка борба сеже у леги­сла­тивне изборе 1993, кад сам имала 24 године. После сту­дија права и пошто сам ушла у активни живот као адво­кат, пре­у­зела сам одго­вор­ност 1998. за правну слу­жбу Наци­о­на­лног фронта. После сам постала потпредседник.

Моти­ва­ција за мој анга­жман у тој борби иста је као и моти­ва­ција мог оца. Веру­јем то, у љубав према мојој земљи, њеном народу, њеним тра­ди­ци­јама, пеј­за­жима, њеним спо­ме­ни­цима, исто­рији. Рекла бих да из наслеђа Фран­цу­ске узи­мам све, не одба­цу­јем ништа, нити добро, нити лоше. Веру­јем да је сваки народ помало као нека велика поро­дица, у којој може да буде хероја и све­таца, пре­ва­ра­ната и бан­дита, науч­ника и обич­них људи. Сви ти људи при­па­дају истом брат­ству, можете их волети више или мање, да према њима иска­зу­јете изве­сно обо­жа­вање или да их пре­зи­рете. Они опет чине део поро­дице и треба их при­хва­тити она­квим какви су. Мој отац ме нау­чио да пошту­јем све, ма на којој страни били, који су волели Фран­цу­ску и који су дали живот за њу укљу­чу­јући и странце.

Где видите алтер­на­тиву гло­ба­ли­за­цији и да ли један од одго­вора на мон­ди­ја­ли­за­цију може бити сара­дња наци­о­на­лних и патри­от­ских пар­тија из евро­пских земаља?

– Ово питање је за мене суштин­ско јер, ако евро­пски народи нису кадри да у нај­кра­ћем року про­нађу алтер­на­тиву мон­ди­ја­ли­за­цији, пла­шим се да ће се читаво чове­чан­ство реду­ко­вати на то да буде тек кон­гло­ме­рат неи­зди­фе­рен­ци­ра­них робота, који се исто облаче, слу­шају исту музику и апсор­бују исту храну, швер­цо­вану и генет­ски моди­фи­ко­ване, коју је про­и­звела гло­ба­ли­зо­вана хемијско-прехрамбена индустрија.

Да би се иза­шло из те смр­то­но­сне логике, у коју нас је уто­пила мон­ди­ја­ли­стичка иде­о­ло­гија, видим само један излаз. А то је да народи постану све­сни да су мани­пу­ли­сани од једне псе­у­до­е­лите упра­вљача – еко­ном­ских, медиј­ских, поли­тич­ких – која се ста­вила у слу­жбу свет­ских финан­сија. Једино када се догоди ово про­све­ћи­вање, тада ће моћи да са зами­сли пре­о­крет. Зато би било добро да једна велика земља попут Русије, мање пого­ђена дезин­фор­ма­ци­јама од Запада, стане на чело оног што би могао да буде нови покрет несвр­ста­них земаља, и да при­бе­га­ва­њем тра­ди­ци­о­на­лној мисли понуди у очима света алтер­на­тиву трго­вач­кој мисли. Јасно је да је пожељна сара­дња међу разли­чи­тим наци­о­на­лним покре­тима у Фран­цу­ској за зајед­ничку борбу про­тив те машине за уби­јање народа. То је оно што поку­ша­вамо са патри­от­ским покре­тима од 2004. године у окриљу Евро­пског парламента.

Веру­јем да је почела нека врста трке са вре­ме­ном између мон­ди­ја­ли­стичке иде­о­ло­гије и оних који одра­жа­вају сло­боду народа. До сада је све изгле­дало као да наши про­тив­ници три­јум­фују и да ништа не може да им се оду­пре. Али, упр­кос њихо­вој готово тота­лној кон­троли медија, изгледа да евро­пски народи желе да поново пре­у­зму своју суд­бину у руке. Видели смо то кад су Фран­цузи, Холан­ђани и Ирци одби­јали Лиса­бон­ски спо­ра­зум. Видели смо тада како су евро­крате – на првом месту Сар­кози – пошто­вали суве­ре­ни­тет народа наме­ћући при­мену овог уго­вора про­тив воље бирача.

Како оце­њујте дана­шње односе између Србије и Фран­цу­ске има­јући у виду да су њихови корени веома дубоки и иско­вани у ровима Првог свет­ског рата?

– Знам да односи између Србије и Фран­цу­ске сежу бар до касног Сре­дњег века и да постоје хро­нике које опи­сују про­ла­зак кроз Србију фран­цу­ских ходо­ча­сника који су одла­зили или се вра­ћали из Пале­стине. Нисам забо­ра­вила ни посету Алфонса Ламар­тина 1823. Ћеле-кули, у коју су Ото­манци угра­дили лобање српских вој­ника поги­ну­лих у борби за неза­ви­сност у бици за Чегар 1809. Фран­цу­ски песник је ту угра­дио нат­пис који за мене остаје најле­пше све­до­чан­ство при­ја­тељ­ства између Србије и Фран­цу­ске: „Нека оставе да опстане овај спо­ме­ник! Он ће нау­чити њихову децу колико вреди неза­ви­сност јед­ног народа пока­зу­јући им коју цену су њихови очеви за то платили“.

Такође знам – иако је много Фран­цуза то забо­ра­вило – да је један од мојих земљака Ипо­лит Мон­ден био мини­стар рата у вашој земљи и да је Албер Мале, угледни исто­ри­чар, био име­но­ван гувер­не­ром наслед­ника Алек­сан­дра Обре­но­вића и про­фе­сор у Вели­кој школи у Бео­граду. Наро­чито се сећам да је пово­дом Вели­ког рата (Први свет­ски рат) при­ја­тељ­ство између наша два народа дожи­вело свој врху­нац у зајед­нич­ким патњама на Источ­ном фронту (Солун­ском фронту). Српски народ је био тешко пого­ђен напа­дом снага НАТО, у коме су, авај, уче­ство­вале фран­цу­ске трупе. То могу да обја­сним само тота­лним попу­шта­њем фран­цу­ских лидера из тог доба пред англо­сак­сон­ском хеге­мо­ни­јом. зато имам само једну жељу – да се у годи­нама које долазе фран­цу­ски народ осови на ноге и укаже пове­рење мушкар­цима и женама који више неће издати њихове дубоке аспирације.

Како оце­њу­јете улогу у Европи Русије и Србије, две пра­во­славне земље који нису чла­нови Евро­пске уније?

– Ако је непо­ре­циво да су Руси и Срби два евро­пска народа, који су дубо­ким тра­гом обе­ле­жили, сваки на свој начин, исто­рију Европе, није мање зна­чајно да би било само­у­би­лачки за сваку од ових земаља да се при­дружи пија­ном броду који чини ЕУ. Ако сам ја прва која брани идеју јед­ног евро­пског кон­ти­нента рас­те­ре­ће­ног сво­јих сукоба и ако сам ја та која наста­вља пут обе­ле­жен миле­ни­ју­мима, почев од обала Дунава, ода­кле потиче највећи део евро­пских народа, онда такође веру­јем да евро­пски гениј постоји захва­љу­јући раз­но­ли­ко­сти народа који га сачи­ња­вају. Међу­тим, да би удо­во­љили мон­ди­ја­ли­стич­ким дик­та­тима, тех­но­крати из Бри­села морају да убр­зају про­цес аку­лту­ра­ције народа и чини ми се добрим да земље попут Србије и Русије измакну том култур­ном уби­јању. Веру­јем да је одвратни рат из 1999. који вам је био намет­нут, вођен да би се спро­веле тео­рије Самју­ела Хан­тинг­тона о сукобу циви­ли­за­ција. Јасније речено, било је потребно Аме­ри­кан­цима да иско­ри­сте тре­ну­так кад је Русија била слаба, како би ишчу­пали из њеног ути­цаја пра­во­славне земље Балкана. У тој хипо­тези англо­сак­сон­ска победа била би тота­лна ако би се сутра Србија при­дру­жила ЕУ.

Русија је данас у Европи после­дња велика земља која још може да пред­ста­вља кон­тра­тежу англо­сак­сон­ској доми­на­цији на кон­ти­ненту а Србија може да јој помогне одби­ја­јући да се инте­грише у ЕУ. Про­блем је што се Руси – а што ја могу да разу­мем – осе­ћају забри­ну­ти­јим за одбрану сво­јих тре­нут­них вита­лних инте­реса, него за одбрану потла­че­них евро­пских народа под јар­мом Волт Стрита. Међу­тим, у њихо­вом је инте­ресу да помогну наро­дима Запада да изађу из аме­ричке доминације.

Молимо вас да нам дате комен­тар одлуке Сар­ко­зија да Фран­цу­ска при­зна неза­ви­сно Косово и уопште један кон­ти­ну­и­тет подр­шке зва­нич­ног Париза Албан­цима на Косову, где је, као што вам је познато, за после­дњих 10 година сру­шено више од сто­тину хри­шћан­ских цркава?

– Очи­гледно је да су се Сар­кози и његов мини­стар ини­стра­них послова екс-социјалиста Бер­нар Кушнер само при­дру­жили аме­рич­кој пози­цији поделе бивше Југо­сла­вије. Поред чиње­нице да ова одлука јасно иде про­тив међу­на­род­них анга­жмана пошто­вања гра­ница, јасно је да су отва­ра­њем Пан­до­рине кутије САД и њихови саве­зници допри­нели деста­би­ли­зо­вању свет­ског поретка и омо­гу­ћили дово­ђење у питање непо­вре­ди­во­сти гра­ница државе. Руси се уоста­лом нису лишили тога да би довели у питање при­пад­ност про­вин­ција Абха­зије и Јужне Осе­тије Гру­зији током сукоба у авгу­сту 2008, који је иза­звао Сака­швили. Зва­нична подр­шка Париза Тирани може се обја­снити једино тота­лним при­ста­ја­њем Фран­цу­ске уз аме­ричке пози­ције, а ни на који начин било каквим инте­ре­сом Фран­цу­ске, који би она могла да извуче због добрих односа са Албанијом.

У тој афери Фран­цу­ска се, на несрећу, понаша као дода­так аме­рич­кој вој­сци. Очито је да су САД имале потребе за неза­ви­сно­шћу Косова како би тамо успо­ста­виле своју базу Бон­стил, која је важна стра­те­гиј­ска фигура у вели­кој игри која се сада игра у Ираку и Авга­ни­стану, а сутра несу­мњиво и у Ирану.

Да не бих окон­чала овај раз­го­вор пре­више песи­ми­стич­ном нотом, рекла бих вам да имам велику веру у капа­ци­тет народа Европе да изађе из ове смр­то­но­сне спи­рале у коју су нас пото­пили неод­го­ворни људи. Зато би тре­бало да умно­жимо кон­такте и дела како бисмо заједно ство­рили услове за нову обнову у Европи. За тај циљ про­све­тље­них духова у Србији и Фран­цу­ској никад неће бити пре­више. Биће још потребно да се томе, ма где се нала­зили, при­до­дају и сло­бодни и луцидни људи, који не при­хва­тају да све­том сутра­шњице вла­дају трговци.

Ви имате лепу пра­во­славну тра­ди­цију у Србији, која се зове Крсна Слава. Чувајте је бри­жно као једно од ваших нај­дра­го­це­ни­јих добара и пре­но­сите је вашој деци. Ето, ја у то веру­јем, да је то један од нај­бо­љих начина борбе про­тив пре­тва­рања света у једну трговину.

Гео­по­ли­тика

Читајте без интернета: