Међународни округли сто „Антифашизам у Русији и Србији јуче и данас“ у организацији Фонда стратешке културе

Извештај са међународног округлог стола „Антифашизам у Русији и Србији јуче и данас“ одржаног у руској Државној думи

„Фашизам није побеђен 1945. године, као што је постало очигледно током ратова деведесетих у бившој Југославији“, речено је ових дана, јасно и гласно, управо у Москви, главном граду нације која је одбрану од фашизма платила скупље него иједна друга. Речи је, пак, изговорио неко ко је у поменутим ратовима деведесетих учествовао непосредно.

Прилика која је спојила место, тему и говорника, заиста није била свакодневна. Ради се о међународном округлом столу „Антифашизам у Русији и Србији јуче и данас“, који је 19. фебруара одржан у просторијама руске Државне думе, у организацији Фонда стратешке културе а поводом седамдесете годишњице победе у Другом светском рату.

Под председавањем заменика председника партије Праведна Русија, др Михаила Васиљевича Јемељанова, осам руских и српских излагача говорило је о злу које је свет снашло средином прошлог века, и о његовом данашњем, повампиреном издању, које већ више од двадесет година дивља поново на руским и српским границама.

НИШТА НИЈЕ КАКО СЕ ЧИНИ

„Становништво Србије не може да заборави агресију НАТО-а из 1999, смрт невиних људи, суровост нападача. Јавно мњење није на страни Натоваца. Зато је Београд одавно објавио своју неутралност и одбијање да се прикључи било ком војном савезу. Али, ништа није сасвим онако како се чини. У Србији се мишљење руководства земље не подудара са мишљењем јавног мњења, а за Запад, који представљају Сједињене Државе, изузетно је важно да Србију отргне од Русије“, истакла је историчарка и академик Јелена Гускова, јасно стављајући до знања да ма који осврт на савремено повампирење фашизма мора да почне од НАТО-а.

„Зашто су Американци тако упорни? Њихову главну бригу представља одвајање Србије и Црне Горе од Русије, добијање гаранција за неприкосновеност постојећих као и свих потенцијалних војних база на Балкану, стицање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције по читавом свету. Зато ће ступање у НАТО балканских земаља у будућности натерати Србију, Црну Гору, Македонију и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируске позиције“, истакла је Јелена Гускова, и закључила:

„Рекло би се да ће садашње српско руководство да се потруди да тај корак направи прикривено, или ће га прикривено превазићи (као што се то десило са Косовом) у временском периоду који ће му историја дозволити. Такав став не одговара Русији. Уколико Србија постане члан НАТО-а Москва ће бити принуђена да преиспита свој однос према многим питањима која се односе на политичку и војну сарадњу, а која данас изгледају корисна за обе стране.“

Олга Четверикова, доктор историјских наука, бавила се у свом обраћању темом о којој је често писала у руској и српској јавности – религијској позадини непрекидних удара на православне земље и народе:

„С развојем информационо-дигиталних технологија, глобална елита је стекла реалне инструменте за контролисање људи, примењујући притом окултне методе управљања. Није реч само о појединачном завођењу и идеолошкој индоктринацији појединих људских група и класа, већ покушају стварања глобалне антицркве. Због тога у последње време можемо приметити инвазију окултизма у свим сферама – економској, финансијској, политичкој, управљачкој, културној и образовној“, рекла је Олга Четверикова, поредећи нови нацизам у Украјини са химером нараслом из папизма.

МОРА СЕ ЗАЈЕДНИЧКИ

„Русија и Србија би требало заједничким снагама да се суоче са обновљеним фашизмом, и да координишу своје наступе, поготово информативне“, рекао је Петар Искендеров, научни сарадник Института за балканистику Руске академије наука.

„Али позиција Србије изазива прилично чуђење. Уместо да преиспитају сопствене приоритете у области геополитике – а енергетика је њен кључни елемент – у Београду су, после изнуђене обуставе радова на `Јужном току`, заузели позу увређених. И у томе им свесрдно помажу западни `пријатељи`. Насупрот томе, Мађарска не само да је практично подржала изградњу гасовода `Турски ток`, него је и изразила спремност да постане кључни партнер Русије у новом систему транспорта руских енергената у Европу“, изнео је Искендеров поређење које би морало да замисли београдске званичнике над тиме да ли воде државу у правом смеру.

Ања Филимонова, магистар историјских наука, главни и одговорни уредник интернет портала Фонд стратешке културе на српском језику, подсетила је на свирепе, по природи сасвим упоредиве са нацистичким, злочине над Србима на Косову и Метохији, и указала на њихову врло могућу повезаност са тек откривеним зверствима Исламске државе у Ираку:

„Видели смо недавно у агенцијским вестима да је ирачки амбасадор у УН затражио од Савета безбедности да истражи наводе о крађи органа од стране џихадиста Исламске државе. Рекао је да су многа тела у масовним гробницама у Ираку била без бубрега или других органа, одстрањених хируршким резовима, а да су у Мосулу џихадисти погубили десетак лекара зато што су одбили да учествују у крађи органа. Све то злокобно подсећа на тешке злочине почињене над неалбанским становништвом на Космету, током рата 1999. и после њега. Поготово ако имамо у виду да та криминална активност, настала у хаосу који је владао целим регионом, у мало измењеним формама настављена је до данас, све под руководећом палицом војних лидера ОВК, повезаних са органиованим криминалом“, истакла је Ања Филимонова.

ДУГОТРАЈНИ ЕНГЛЕСКИ ПРИТИСЦИIMG_4241

В.д. директора Музеја жртава геноцида у Београду, проф. др Вељко Ђурић Мишина, дао је историјску перспективу, говорећи о два антифашистичка покрета настала на тлу Југославије након априлског слома 1941. Уз напомену да архиве везане за убиство краља Александра Карађорђевића још нису отворене, професор Ђурић је говорио о негативном енглеском утицају на предратна збивања у Краљевини Југославији, укључујући и индиције да је потоњи фирер НДХ Павелић успоставио британске везе још пре 1930. године:

„За Србе је индикативно да је оно што је Павелић започео 1941. под немачком капом завршено у августу 1995, под англо-америчком капом. Немци су имали контакте и са партизанима и са припадницима Југословенске војске у отаџбини током рата. Послератни режим није допустио прављење прецизног пописа жртава, јер би се онда морало говорити о несразмери српског страдања, што би довело у опасност идеологију братства и јединства“, подвукао је професор Ђурић.

Бивши начелник Архива Војске Југославије и командант аеродрома Поникве током НАТО агресије, пуковник у пензији Драган Крсмановић, говорио је о историјским процесима дугог трајања, попут енглеског притиска на Русију који траје већ два века:

„Србија се третира као предстража Русије, без обзира на то ко је на власти у обе земље или ниво `кооперативности` са Западом. Као неко ко је држао све архивске документе у својим рукама, Крсмановић је истакао да је историја писана у СФРЈ после рата била под утицајем једне партије и једног човека.

Криза Информбироа 1948. године била је повод и за чишћење комунистичких кадрова из Србије и Црне Горе, који су се сматрали непоузданим и окренутим СССР-у, односно Русији, што је оставило дугорочни утицај на међусобне односе.

РАТ НИКАДА НИЈЕ НИ ОКОНЧАН

Бивши начелник кабинета Начелника генералштаба Војске Југославије, пуковник у пензији Горан Јевтовић, говорио је у светлу личних искустава у контраобавештајној служби бивше СФРЈ, односно током НАТО агресије 1999. године. Он је и изрекао реченицу наведену на самом почетку овог текста:

„Професионално сам се суочавао са неофашистичком димензијом која никад није ни престајала, с тим што је сада увијена у евроатлантску обланду. НАТО планови за агресију били су познати још 1998. године, првенствено захваљујући пуковнику Јовану Милановићу и француском мајору Бинелу. Планиране су четири фазе агресије, у три зоне, а четврта, названа `Апокалипса`, односно `руши све`, предвиђала је гађање цивила и цивилних објеката, употребу биолошког и хемијског оружја, односно гађање рафинерија, хемијских комплекса, инфраструктуре одбрамбене и наменске индустрије и других капацитета. У условима тог бруталног рата против СРЈ, као и заједничког притиска Ахтисарија и Черномирдина, Резолуција 1244 је представљала успех. Званични војни подаци говоре да је током агресије НАТО изгубио 61 авион, седам хеликоптера, преко 350 `томахавка` и на десетине беспилотних летилица најновије генерације, за шта Војска Југославије заслужује посебно признање“, нагласио је Јефтовић.

Директор канцеларије Фонда стратешке културе у Србији Александар Павић истакао је чињеницу да је, у време 70-годишњице победе над нацифашизмом, Србија као и 1941. опкољена државама које су интегрисане у неки „нови европски“, односно светски поредак:

„То значи да рат никада није ни окончан, и да се садашњи вид агресије само води под другим именом, а да су циљеви суштински исти – покоравање српског простора у походу на Русију. Неопходна је поновна заједничка мобилизација. У том контексту је важно да се и руској јавности представи свеобухватна слика антифашистичке борбе током Другог светског рата на тлу Југославије, ради потпунијег међусобног разумевања. Западни фактор у Србији често злонамерно пропагира флоскулу да је Црвена армија `донела комунизам` Србији, а игноришу се западна улога и интерес у свему томе. Руско схватање да су међу Србима током рата постојала два како антифашистичка тако и проруска покрета је важно за велики сегмент популације у Србији“, рекао је Павић.

Организатори Округлог најављују да ће у априлу уприличити и наставак, када ће се о антифашизму током Другог светског рата, савременим повампирењима нацифашизма у бившој СФРЈ и Украјини и новим нападима на Србију и Русију говорити у Београду.

Читајте без интернета: