Михаил Игоревич Хасмински: КО НАМ НАМЕЋЕ ПРИСИЛНЕ МИСЛИ?

 

„Људи обично мисли сматрају за нешто неважно:

зато их и прихватају олако.

Али од прихватања неправилних

мисли рађа се свако зло.

Мисао је налик кормилу брода:

од невеликог кормила, од неугледне даске

која се вуче за бродом,

зависи кретање и у великој мери

судбина читаве те огромне машине.“

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

Епископ кавкаски и црноморски

 

 

Присилне мисли – то су мисли преко којих нам долазе лажне идеје, које покушавају да загосподаре над нама. Сваки дан наша свест бива подвргнута њиховим активним нападима. То нам смета да трезвено сагледамо ситуацију, да правимо планове и верујемо у њихово остварење; због тих мисли нам је тешко да се усредсредимо и нађемо резерву за превазилажење проблема, те мисли изнурују, а често доводе и до очајања, које за последицу има појаву мисли о самоубиству.

 

Ево неких мисли, које доводе до жеље да човек оконча са собом:

 

– Свет је ужасан, пун зла, веома је мало добрих људи;

– Нико те не воли;

– Твој положај је безизлазан;

– Страшно је живети;

– Нећеш успети да постигнеш у животу оно што си хтео (оно што су хтели од тебе)

– Никада нећеш бити срећан; – Непостојање – је одличан одмор од живота;

– Самоубиство је – јединствени излаз;

– Завршивши са собом, сјединићеш се са вољеним човеком који је већ ТАМО.

 

И томе слично. Оне проничу нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да страдамо у много већем степену, од самих догађаја, који су изазвали кризу. Постоји низ психичких обољења (депресија органског порекла, шизофренија и др.) у којима у комплексу симптома присуствују и присилне мисли. При таквим обољењима позната је само једна могућност помоћи – терапија лековима. У том случају неопходно је обратити се лекару – психијатру за одређивање терапије. Међутим, већина људи који страдају од присилних мисли приликом преживљавања душевне кризе, немају психопатолошке поремећаје. Уз помоћ наших савета они могу успешно да се избаве од таквих мисли и да изађу из стања кризе.

 

Каква је природа присилних мисли?

 

Са тачке гледишта науке, присилне мисли су – непрестано понављање непожељних представа и тежњи, сумњи, жеља, сећања, страхова, дела, идеја, итд. oд којих је немогуће избавити се напором воље. Релани проблем у тим мислима се преувеличава, увеличава, изврће. Као по правилу, тих мисли има неколико, оне граде затворени круг, који не можемо да прекинемо. И ми бежимо по кругу, као муве без главе. Што се више трудимо да се избавимо од њих, њих је више. И тада се појављује осећање присиле. Веома често (али не и увек) присилна стања бивају праћена депресивним емоцијама, тешким мислима, а такође и осећањем забринутости.

 

Да би савладали овај проблем, треба да одговоримо на питања:

 

– Каква је природа присилних мисли? Одакле се оне појављују?

– Како се борити са присилним мислима?

 

И ту се показује да у психологији тачног одговора на ово питање нема. Многи психолози су покушали да објасне разлог појављивања присилних мисли. Разне психолошке школе до сада воде рат међу собом, али већина повезује присилне мисли са страховима. Истина, то не појашњава начин како се борити са њима. Класична психологија не даје рецепте ефективне борбе са присилним мислима из разлога што не види природу тих мисли. Ако ћемо рећи једноставније, прилично је тешко борити се са непријатељем ако га не видиш па чак и не схваташ, ко је он.Међутим, одговори на питања и успешно решење проблема познати су више од хиљаду година. Делотворно средство борбе са присилним мислима код психички здравог човека постоји.

 

Свима нам је познато да је снага присилних мисли у томе да они могу без наше воље да утичу на нашу свест, а наша слабост је у томе да немамо скоро никаквог утицаја на присилне мисли. То јест, иза тих мисли стоји самостална воља, различита од наше.

 

Сам назив „присилне (наметљиве) мисли“ већ претпоставља да се оне „намећу“ од сране неког извана. Нас често изненађује и парадоксалност садржаја тих мисли. То јест, ми логички схватамо да садржај тих мисли није у потпуности основан, није логичан, није производ довољне количине стварних спољашњих околности, или чак једноставно апсурдни или лишени сваког здравог смисла, али тим не мање, не можемо да се одупремо тим мислима. Такође, често приликом појављивања тих мисли себи задајемо питање: „Како сам дошао до овога?“, „Одакле се ова мисао појавила?“. „Ова мисао ми је ушла у главу?“. Одговор на то не можемо пронаћи, али опет је сматрамо за своју. При том, присилна мисао има огроман утицај на нас.

 

Сви знају, да човек, који је прогањан од стране присилних мисли, чува критички однос према њима, схватајући сву њихову бесмисленост и отуђеност његовом разуму. Када покушава да их прекине напором воље нема резултата. Значи, имамо посао са самосталним разумом, различитим од нашег.

 

Чији су то разум и воља који су усмерени против нас?

 

Свети Оци Православне Цркве говоре да човек у сличним ситуацијама има посао са нападом демона. Одмах желим да појасним да нико од њих није схватао демоне тако примитивно, као што их схватају они који се нису замишљали над њиховом природом. То нису они смешни чупавци, са роговима и копитама! Они уопште немају видљиву спољашњост, што им дозвољава да делују неприметно. Могуће је називати их различито: енергије, духови злобе, бића. Говорити о њиховој спољашњости је бесмислено; али, знамо њихово основно оружје – лаж. Тако да су управо зли духови, по мишљењу Светих Отаца, узрок тих мисли, које прихватамо за своје. Од навика је тешко одрећи се. А ми смо тако навикли да сматрамо својим и само својим све мисли, све наше унутрашње дијалоге, па чак и унутрашње борбе. Али да би победили у тим борбама, неопходно је у њима стати на своју страну, против непријатеља. А за то је неопходно схватити да те мисли – нису наше, да се оне намећу споља од нама непријатељске силе.

 

Демони делују као банални вируси, трудећи се при том да остану непримећени и непрепознати. При чему та бића делују ван зависности од тога да ли верујете у њихово постојање или не. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је овако писао о природи таквих мисли: „Духови злобе са таквом лукавошћу воде борбу против човека, да се мисли и маштања које они приносе души представљају као да се рађају у њој самој, а не од њој туђег злог духа, који делује и уједно се труди да се сакрије.“Критеријуми одређивања истинског изворника наших мисли је веома једноставан. Ако нас мисао лишава спокоја, она је од демона. „Ако ти од неког покрета срца истог тренутка осећаш смућеност, стешњеност духа, већ од супротне стране – од злог духа“, говорио је праведни Јован Кронштатски. А зар није такво деловање присилних мисли које нас муче у кризним ситуацијама?

Истина, нисмо увек устању да тачно оценимо своје стање. Познати савремени психолог В.К. Невјарович у књизи „Терапија душе“ пише о томе: „Јавља се такође и одсуство непрестаног унутрашњег рада над самоконтролом, духовној трезвености и свесном управљању својим мислима, детаљно описаним у светоотачкој литератури. Може се такође сматрати, са мањом или већом очигледношћу, да се неке мисли скоро увек, осећају као туђе и чак принудне, насилне, заиста имају туђинску природу за човека, јављајући се демонским. По светоотачком учењу, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли, а душа постаје проникнута демонским стихијама. Само искусни подвижници светости и побожности, са светлом душом, очишћеном молитвеним подвигом и постом, у стању да примете приближавање таме. Душе, покривене греховним мраком, често не осећају и не виде то, јер се на тамном тамно лоше разликује.“

 

Управо мисли „од лукавог“ подржавају све наши зависности (алкохолну, игроманију, болесну неуротичку зависност од неких људи и др.). Мисли које погрешно прихватамо за своје, нагињу људе ка самоубиствима, очајању, увредама, неопраштању, зависти, страстима, подстичу гордости, одсуство жеље за признавањем сопствених грешака. Оне нам присилно предлажу, маскирајући се под наше мисли, да чинимо веома лоше поступке у вези са другима, да се не трудимо над сопственим исправљањем. Те мисли нам сметају на путу духовног развоја, нашаптавају нам осећање предности над другима и др. Такве смисли и јесу „духовни вируси“.

 

Управо духовна природа таквих мисли – вируса, потврђује се тиме, што нам на пример често да учинимо богоугодно дело, да се помолимо, да одемо у храм нама често бива тешко. Осећамо унутрашње противљење, прилажемо веома велики напор да би се супротставили сопственим мислима, које налазе огроман број изговора да то не учинимо. А шта је тешко, например, устати рано ујутро и отићи у храм? Али не, било где друго ћемо брзо устати рано, а да одемо у храм биће нам тешко. По руској пословици: „Иако је и храм близу, да идемо тешко је; а крчма је далеко, али ћу ићи тихо“. Да седимо пред телевизором нам је такође лако, али да се молимо исто толико времена је много теже да себе натерамо. То су само неки примери. У реалности, у непрестаном избору између добра и зла се састоји целокупан наш живот. И пронализиравши тај избор, који ми чинимо, свако од нас свакодневно може видети деловање тих „вируса“.

 

Тако су сматрали природу присилних мисли људи искусни у духовном смислу. И њихови савети за савлађивање тих мисли функционисали су беспрекорно! Критеријуми искуства једнозначно говоре да је црквено схватање тог питања истинито.

 

Како победити присилне мисли?

 

Како онда у сагласности са тим истинитим схватањем, победити присилне мисли?

 

Први кораци су следећи:

 

1. Признајте постојање присилних мисли и неопходност избављења од њих!

 

Признајте да те мисли нису Ваше, да су они последица спољашњих напада других бића на Вас. До тренутка док будете сматрали присилне мисли својим, неће моћи да урадите ништа да им се супротставите и предузмете мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога!

Донесите чврсту одлуку да се избавите из тог ропства, да би даље могли да градите живот без тих вируса.

 

2. Понесите одговорност за себе

 

Желим да приметим да ако ми примамо присилне мисли извана, вршимо под њиховим утицајем одређене поступке, управо ми и носимо одговорност за те поступке и последице тих поступака. Пребацити одговорност на присилне мисли је немогуће, зато што смо их прихватили и деловали у складу са њима. Нису мисли деловале, већ ми сами.

Појаснићу примером; ако руководиоцем покушава да манипулише његов помоћник, онда су случају ако му то пође за руком и руководилац донесе погрешну одлуку због тога, одговорност ће сносити управо руководилац, а не помоћник.

 

3. Мишићна релаксација

 

За све доступно средство борбе са присилним мислима, ако су оне изазване страховима и бригама, јесте мишићна релаксација. Ствар је у томе да кад можемо у потпуности да опустимо тело, да уклонимо мишићну напетост, заједно са тим се обавезно смањује и забринутост и одступају страхови, а следи, у већини случајева се смањи и интензитет присилних мисли.

 

Прилично је једноставно чинити то:

Лезите или седите. Максимално опустите тело. Почните са опуштањем мишића лица, затим мишића врата, леђа, груди, руку, ногу, завршавајући прстима руку и ногу. Покушајте да осетите да код вас нема ни најмање напетости, ни у једном мишићу тела. Осетите то. Ако нисте могли да опустите неки део или групу мишића, онда испочетка максимално напрегните тај део, а затим опустите. Учините тако неколико пута, и тај део или група мишића ће се обавезно опустити. У стању потпуне опуштености се треба налазити од 15 до 30 минута.

 

Немојте се бринути, колико успешно постижете релаксацију, немојте се мучити и напрезати – дозволите и релаксацији да се јави у свом темпу. Ако осећате да Вас у време опуштања посећују стране мисли – потрудите се да их одстраните из свести, преусмеравајући своју пажњу са њих.

Чините то неколико пута у току дана. То ће Вам помоћи да значајно снизите забринутост и страхове.

 

4. Преусмерите пажњу!

 

Боље је преусмерити пажњу на оно што помаже ефективној борби са тим наметљивим бићима. Пажњу можете преусмерити на помоћ људима, стваралачку делатност, друштвену делатност, на рад на домаћинству. Наши преци су сматрали да је за прогнање присилних мисли врло корисно занимање корисним физичким радом.

 

5. Немојте се бавити негативним аутосугестијама, понављајући у себи те мисли!

 

Свима је добро позната моћ аутосугестије. Аутосугестија понекада може помоћи у веома тешким случајевима. Њоме се могу смањити болови, лечити психосоматска обољења, значајно побољшати психолошко стање. Захваљујући једноставности коришћења користи се у психотерапији још од давнина.

Нажалост, често се може видети самосугестија негативних тврдњи. Човек, који је упао у кризну ситуацију, у себи и наглас непрестано несвесно изговара тврдње које не само да му не помажу да изађе из кризе, већ и погоршавају стање. Например човек се непрестано жали познаницима или тврди сам себи:

– Мене нико не воли;

– Ништа не успевам;- Мој положај је безизлазан;

 

На тај начин, укључује се механизам самосугестије који заиста доводи човека до одређених осећања беспомоћности, тескобе, очајања, обољења, растројстава из области психе.

Добијамо да што чешће човек понавља те негативне тврдње, оне негативније утичу на мисли, осећања, емоције, представе тог човека. Не треба понављати то без краја. Тиме нећете помоћи себи већ ћете и гурнути себе у дубину кризног блата. Шта чинити?

Ако хватате себе да често понављате ова „заклињања“, учините следеће:

Измените тврдњу на директно супротну и често је понављајте по много пута.Например, ако стално мислите и говорите да се живот завршио разводом, онда 100 пута пажљиво и јасно изговорите да се живот наставља, и да ће сваким даном бити све боље и боље. Боље је поновити неколико пута тако у току дана. И Ви ћете реално осетити дејство и то веома брзо. При састављању позитивних тврдњи избегавајте додатак „не“. Пример: „Нећу у будућности бити усамљена“, већ „Ја ћу у будућности ипак бити са вољеним човеком“. То је веома важно правило састављања тврдњи. Обратите пажњу на то. То је важно. Немојте састављати тврдње за оно што није достижно, етично. Не треба себи стварати тврдње да би подигли самопоштовање.

 

6. Покушајте да у себи пронађете скривену добит из стања у коме се налазите!

Одрекните се тих добити!

Како год то било парадоксално, човек, који се стално подвргава нападима тешких, исцрпљујућих присилних мисли, за себе у њиховом наличју често налази умишљене добит. Најчешће да призна себи да те користи, човек сам себи не може и не жели, јер сама мисао о постојању користи од извора страдања, њему се чини богохулном. У психологији такво схватање носи назив „секундарна добит“. У овом случају секундарна добит је – споредни добитак у датој ситуацији од постојећих мучења и страдања, које превазилазе добитак од разрешења проблема и даљег благостања. Све могуће користи, које добија човек од сопствених страдања, немогуће је набројати. Ево неких који се најчешће сусрећу.

 

а. „Никакве радости у даљем животу неће бити. Истински живот се завршио и сада постоји само преживљавање.“

Предност: не треба мислити о томе како изаћи из ситуације (живот се завршио), не треба посебно много размишљати, не треба се трудити. Појављује се жалост према себи, тежина (представљене) ситуације оправдава све грешке и неправилне поступке. Појављује се пријатно осећање људи који нас окружују и пажња од стране другова и ближњих.

 

б. „Боље је не живети уопште него на тај начин. Не видим смисла у таквом животу. Не видим никакав смисао и наду.“

 

Ако постоји нада онда би требало чинити кораке. Али то не желимо да урадимо. Зато је најједноставније помирити се са том мишљу, и ништа не покушавати. Седи и сажаљевај се, прихватајући улогу жртве.

 

в. „Мене нико не воли“ или „Ја само сметам другима“.

 

Предност: ово је изузетан повод да се сажаљевате, да не тражите помоћ од људи. И опет пасивно пливати по току, не мењајући себе.

При тражењу „предности“ све оно што се „открива“ изгледа веома непривлачно, и човек престаје да буде онакав каквим он ЖЕЛИ да види себе. Тај процес је веома болан, међутим ако „секундарна добит“ буде пронађена и освешћена, Ви ћете успети да нађете како друга средства њеног остваривања, тако и да искорените ту „предност“, а такође наћи и успешно решење из сопствене тешке ситуације.

Још једном желим да приметим, да се све секундарне „предности“ скривају од свести. Сада их не видите. Схватање и њихово откривање могуће је само непристрасном анализом својих поступака, мисли и жеља.

 

7. Престаните да сматрате присилне мисли својим!

 

Обратите пажњу на противречност између Ваших интереса, Ваше логике и оних мисли које покушавају да овладају Вама! Оцените њихову парадоксалност, неумесност, логичку неоснованост. Оцените последице и непријатност тих поступака, до којих може довести следовање тим мислима. Поразмислите над тим. Помислите, не видите ли у тим мислима директну несагласност са оним што Вам показује Ваша свест. Заиста можете пронаћи мноштво несагласности између присилних мисли и своје свести. Признајте да те мисли нису Ваше, да су оне последица напада на Вас од стране других бића споља. До оног тренутка до када будете сматрали присилне мисли својима, нећете моћи да им супротставите ништа и нећете предузети мере за њихову неутрализацију.

Немогуће је неутралисати себе самога!

 

8. Не покушавајте да победите присилне мисли уз помоћ спорења са њима!

 

Присилне мисли имају једну особину: што им се више супротстављаш, оне те са већом снагом нападају.

У психологији је описан феномен „Белог мајмуна“, који доказује тешоћу борбе са спољашњим утицајем унутар свести. Суштина феномена је оваква: када један човек говори другом „немој мислити о белом мајмуну“, управо о белом мајмуну ће он и почети да мисли. Активна борба са присилним мислима доводи исто до таквог резултата. Што више себи говориш да ћеш се изборити, тим мање то успеваш. Схватите да се са тим стањем не можете изборити силом воље. Не можете се супротставити том нападу на равној нози. Ту ситуацију је могуће поредити са ситуацијом када веома пијан човек прилази физички слабијим пролазницима. Што више на њега обраћају пажњу, призивају да се уразуми, моле да не досађује, он то више чини, па чак почиње да се агресивно понаша. Како је боље да у том случају поступа слабији? Да прође поред, не обраћајући пажњу. У нашем случају не треба ступати са тим мислима у сукоб, већ једноставно преусмерити својиу пажњу од њих на нешто друго (пријатније). Чим преусмеримо пажњу и игноришемо присилне мисли, оне на неко време губе своју силу. Што чешће их одмах након њиховог појављивања игноришемо, оне нам мање досађују.

Ево шта о томе говоре Свети Оци: „Навикли сте да разговарате сами са собом и мислите да ћете надговорити помисли, али се оне одбацују Исусовом молитвом и тишином у мислима својим“ (Св. Антоније Оптински). „Гомила искушавајућих помисли постаће неконтролисана, ако им дозволите да макар мало остану у души, а тим више ако уђете са њима још и у расправу. Али ако их одмах одбаците снажним напором воље, одбацивање и обраћањем Богу, оне ће се истог треба удаљити и оставити атмосферу душе чистом“ (Св. Теофан Затворник). „Помисао налик лопову ти прилази –  и ти му отвараш своја врата, уводиш у дом, почињеш разговор са њим, а затим те он покраде. Зар је могуће разговарати са непријатељем? Са њим не само да избегавају разговор, већ и врата снажно затварају да не би ушао“ (Старац Пајсије Светогорац).

 

9. Најснажније оружје против присилних мисли је – молитва.

 

Светски познати лекар, добитник Нобелове награде за физиологију и медицину за рад на васкуларном шаву и трансплантацији крвних судова и органа, доктор Алексис Карел је рекао: „Молитва је најмоћнији облик енергије, коју човек ствара. Он се исто тако реална сила као и земљина тежа. Као лекар посматрао сам пацијенте којима није помагала никаква терапија. Они су успевали да се излече од болести и меланхолије само захваљујући успокојавајућем дејству молитве… Када се молимо повезујемо се са неицрпном животном силом, која покреће читав Универзум. Ми се молимо да макар део те силе прешао нама. Обраћајући се Богу у искреној молитви ми усавршавамо и лечимо своју душу и тело. Није могуће да макар један трен молитве не донесе позитиван резултат сваком мушкарцу или жени.“

Духовно објашњење помоћи молитве у овом проблему веома је једноставно. Бог је јачи од сатане и наше молитвено обраћање Њему за помоћ прогони зле духове који нам „певуше“ на уво своје лажљиве истоветне песмице. У то може да се убеди свако и то веома брзо. За то уопште не треба да будеш монах.

 

У животном тренутку тешком,

Ако се у срцу стиска жал,

Једну молитву чудну,

Изговарам ја наглас.

 

Постоји сила благодатна,

У сагласју речи живих,

И дише несхватљива,

Света лепота у њима.

 

Са душе, као бреме спада,

Сумња далеко,

И верујеш и плачеш,

И тако је лако, лако…

 

(Михаил Љермонтов)

 

Као и са сваким добрим делом, молитвом је неопходно бавити се са расуђивањем и напором.

Нећемо покушавати на надговоримо присилне мисли. Ево шта о томе говоре Свети Оци: „Навикли сте да разговарате сами са собом и мислите да ћете надговорити помисли, али се оне одбацују Исусовом молитвом и тишином у мислима својим“ (Св.

Антоније Оптински). „Гомила искушавајућих помисли постаће неконтролисана, ако им дозволите да макар мало остану у души, а тим више ако уђете са њима још и у расправу. Али ако их одмах одбаците снажним напором воље, одбацивање и обраћањем Богу, оне ће се истог треба удаљити и оставити атмосферу душе чистом“ (Св. Теофан Затворник).

Треба осмотрити непријатеља, шно што нам он убацује, и усмерити оружје молитве њему у сусрет. То јест, речи молитве морају бити усмерено насупрот присилним мислима које нам убацују. „Поставите себи за закон да се сваки пут, како се приближава несрећа, то јест, непријатељски напад у виду лоше помисли или осећања, не задовољите само одбацивањем и несаглашавањем, већ и да се присаједините томе молитву до формирања супротних мисли и осећања“, говори Свети Теофан.

Например, као је суштина присилних мисли – ропот, гордост, одсуство жеље да се прихвате околности у којима смо се нашли, онда суштина молитва треба да буде смирење: „Нека буде воља Божија!“

Ако је суштина присилних мисли – униније, очајање (а то је неизбежна последица гордости и ропота) ту помаже захвална молитва: „Слава Богу за све!“Ако нас мучи сећање на неког човека, једноставно се помолимо за њега: „Господе благослови га!“ Зашто нам та молитва помаже? Зато што ће од ваше молитве за њега, тај човек имати корист, а зли духови не желе добро никоме. Зато, видевши да се од њиховог делања рађа добро, они ће престати да вас муче сликама тог човека. Једна жена која се користила овим саветом, говорила је да је молитва веома помогла и да је она буквално изблиза осетила немоћ и досаду злих духова, који су је савладавали раније.

Природно, нас могу савладавати различите помисли у исто време (нема ничег бржег од мисли) зато се могу сједињавати и речи разних молитава: „Господе, помилуј тог човека! Слава Теби за све!“

Неопходно је молити се без прекида, до победе, док се долажење помисли не прекине, и у душу не зацари спокој и радост.

 

10. Тајне Цркве

 

Још једно средство за избављање од тих бића јесу Тајне Цркве. Пре свега, то је наравно исповест. Управо на исповести, скрушено се кајући за грехе, ми као да спирамо са себе сву накупљену прљавштину, укључујући и присилне мисли. Рекли би, за шта смо криви?

Духовни закони недвосмислено говоре: ако нам је лоше, значи да смо згрешили. Зато нас мучи само грех. Сам ропот на ситуацију (а то није ништа друго него роптање на Бога или љутња на Њега), униније, љутња на човека – све су то греси који нам трују душу.

Исповедајући се, ми чинимо два веома корисна дела за нашу душу. Прво, примамо на себе одговорност за своје стање и говоримо и себи и Богу да ћемо се потрудити да га изменимо. Друго, ми зло називамо злом, а зли духови више од свега не воле обличавање – они воле да делују скривено. Као одговор на наше дело, Бог у тренутку читања разрешне молитве од стране свештеника чини Своје дело – опрашта нам грехе и изгони зле духове, који нас опседају.

Најмоћније средство у борби за нашу душу је Причешће. Причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, ми задобијамо благодатну силу да се боримо са злом у себи. „Та Крв одбацује и далеко прогони од нас демоне и призива Анђеле к нама, демони беже оданде где виде Крв Господара, а Анђели се скупљају. Проливена на Крсту, та Крв је опрала сву Васељену. Та Крв је – спасење душа наших. Њоме се душа чисти“, говори Св. Јован Златоуст.

„Најсветије Тело Христово, када се достојно прима, за оне који се боре постаје оружје, за оне који су се удаљили од Бога – повратак, немоћне ојачава, здраве весели, болести лечи, здравље чува, захваљујући њему лакше се поправљамо, у напорима и жалостима постајемо трпељивији, у љубави – ватренији, у знању – префињенији, у послушању – спремнији, за деловање благодати – пријемчивији“, говори Св. Григорије Богослов. Ја не могу да претпоставим механизам тог избављења, али тачно знам, да су се десетине мојих познаника, међу њима и моји пацијенти, избавили од присилних мисли управо након Тајни.

Благодатну силу Цркве је на себи осетило стотине милиона људи. Управо они, њихово искуство, показују нам да не треба да игноришемо помоћ Бога и Његове Цркве у борби са тим бићима. Желим да нагласим да су се неки људи након Тајни избавили од присилних мисли не заувек, већ на неко време. То је нормално јер је борба дуга и тешка.

 

11. Заузмите се за себе како треба!

 

Неделатност, сажаљевање, апатија, очајање, депресија – јесу најплоднији састојци за израстање и умножавање присилних мисли. Управо зато се трудите да стално будете у послу, будите физички активни, молите се, пазите на своје физичко стање, спавајте довољно, не подржавајте у себи та стања, немојте у њима тражити добит.

 

Извор:

Православная психология

Русская православная психология

Михаил Игоревич Хасмински је православни кризни психолог. Више од три године радио је као психолог у дечијој онколошкој болници. Један од покретача православног кризног центра при храму Христовог Васкрсења у Москви. Бави се психолошком рехабилитацијом људи који су доживели жалост (смрт блиских, деце посебно), подршком болесних који страдају од тешких обољења са лошом прогнозом (малигна обољења), рехабилитацијом људи који су пострадали у зони ратних дејстава (као војника, тако и цивила), жртвама временских непогода, терористичких напада, преступа против личности са применом сексуалног насиља, психолошком помоћи људима који су преживели раскид, породицама које су преживеле психотрауматске екстремне ситуације.

http://dusha-orthodox.ru/psihologi/hasminskiy-m.i.html

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/PrisilneMisliHasminski.htm

Читајте без интернета: