МИХАИЛ ЛЕОНТЈЕВ: ЗАПАД УНИШТАВА СРБИЈУ ЗАТО ШТО СЕ СЕ СМРТНО БОЈИ СРБА

Главни уредник угледног и утицајног московског недељника „Однако“ о томе зашто је Србија главна тема последњег броја

 Овог маја су одржани избори у Француској, Грчкој, Јерменији, чак и Сирији, негде председнички, негде парламентарни. То је изазвало интерес многих, сразмеран величини и популарности земље. А избори у Србији, нама најближој земљи у Европи, председнички и парламентарни, у најмању руку нису заинтересовали никога. Баш као ни саме Србе. Иако су управо српски избори, као показатељ стања српске политике, најактуелнији, најинтересантнији и најпоучнији за нас. Зато смо и одлучили да читав тематски део нашег часописа посветимо Србији.

Србија је распета и сатрта земља у којој се знаци дубоке депресије осећају свуда: у политици, економији, пејзажу и друштвеном расположењу. Нација је сурово подељена на западњаке, који су проклели свој српски идентитет и све што је са њиме историјски и политички повезано, и националисте, традиционално антизападне, који своју будућност традиционално везују за Русију. И једни и други су деморалисани.

Истине ради, треба рећи да је Србија прва земља која је на својој кожи опробала класичну „обојену револуцију“, која јој је отворила врата у нову светлу европску будућност из мрака прљаве тоталитарне прошлости. Они ветерани српског „Отпора“, које судар са стварношћу није дозвао памети, и дан данас, уз помоћ својих ментора, обучавају нове бојовнике за нове „обојене револуције“ у још увек неуређеним државним творевинама.

Већ дванаест година Србија се креће ка свом европском избору. На том путу требало је уловити и изручити суду победника све своје националне хероје, предати готово пола исконских српских земаља, што, узгред, није задовољило апетите европских укротитеља.

На реду је отимање Војводине, и што је још страшније, фактички пристанак на етничко чишћење српских енклава на Косову. Нема никакве сумње да је садашња српска политичка елита у стању да да такав пристанак.

Запрепашћујуће је са каквом садистичком доследношћу сваки пут супервизори српске демократије троше и одбацују српске политичаре који су им лојални. Србија се данас осећа као окупирана земља, што западне дресере изгледа потпуно задовољава: српски политичари који су им лојални и треба да се осећају као колаборационисти – само тако неће имати шансе да се отргну контроли.

Тежња прозападне половине српског друштва да заборави своју историју, свој идентитет и оно што су им урадили, неодољиво подсећа на тежњу жртве силовања да избрише из сећања силовање и започне нови живот. Ово треба да обезбеди снажна западна идеолошка подршка. У принципу, посттрауматска рехабилитација жртве силовања је корисна и општеприхваћена ствар. Међутим, ситуација у Србији је специфична и по томе што је иницијатор рехабилитације сам силеџија.

Све то, наравно, оставља свој печат и на прозападне бираче у Србији и на њихове лидере, тј. способност за издају је достигнута, али је ентузијазма мало. То је исто као када се неки либерали боре да шериф буде биран на изборима. Али чак ни они неће показати ентузијазам у вези са избором пандурског шефа („пандур“ или „полицаја“ је реч која се у Русији употребљава за припаднике „полиције“ које су Немци регрутовали на окупраним територијама за време Другог светског рата – прим.прев.).

Депресивно стање оног дела Србије који не може да заборави свој идентитет, оног који „Лазареву дилему“ разрешава на свој традиционални начин, везано је и за системску чистку реалних политичких лидера. Једини политичар данас, који би био у стању да уједини Србе и кога се евроинтегристи и њихове газде боје је Војислав Шешељ. Али он се већ пуних девет година налази у Хашком трибуналу на основу потпуно бесмислених оптужби. Он у принципу није могао да издаје наредбе које би кршиле било каква права, законе и обичаје рата и мира, јер никада није заузимао такву државну функцију. Међутим, најважнији проблем ових Срба је Русија. Тачније, њено одсуство у свету и у српској политици.

То одсуство Срби не разумеју увек адекватно, њихова представа о Русији и њеним могућностима и намерама понекад је дечје наивна, али они то одсуство практично физички осећају. Отуда и њихова хронична збуњеност у односу према Русији и њеним позицијама.

У Србији је, нема сумње, присутан руски Гаспром, којег су Срби склони да мешају са Русијом. Било би сурово да их због тога кривимо, с обзиром да су и неки Руси склони да их мешају. Али без обзира на то, разлика је несумњива. Није сензација да су руске корпорације, чак и државне, у многим земљама, где имају своје интересе, по правилу, склоне да подржавају „прагматичаре“, а који су у суштини, прозападни колаборационисти.

Анализа разлога зашто је то тако не улази у контекст овог коментара. Напоменимо само да је уништење Југославије, која је остала сама да се бори са 19 најразвијенијих земаља света, био шок који је отрезнио наше друштво од посткомунистичке еуфорије. На живом телу Србије показали су нам наше место у свету, као и шта ће бити са нама, када и уколико добију такву прилику.

Напомињем да је наш највећи допринос тада био познати „приштински маневар“. Након што смо спасили снаге НАТО од за њих катастрофалне копнене операције, тако што смо натерали Милошевића да потпише капитулацију под натовским условима, тадашња јељцинска Русија је одлучила да се заузме за права Срба.

Сјајна операција руских десантника, који су успели да тајно напусте базу у Босни и заузму приштински аеродром Слатину уочи десанта НАТО трупа, требало је Русији да обезбеди учешће у одбрани права Срба као и послератном устројству Косова. Следећи логичан корак требало је да буде (на основу неких непотврђених извора) десант руског војног контингента на аеродром Слатина у Приштини. Међутим, Румунија и Мађарска нису дозволиле прелет нашим авионима преко њихове територије. И хвала Богу. Када су се руски миротворци, који су били у саставу снага КФОР-а, нашли у веома глупој ситуацији и напуштали Косово, то уопште није био наш тријумф. Слаб играч увек мора добро да процени своје снаге, јер – ко високо лети, ниско пада!

Судбина Србије, па и само њено постојање, историјски су везани за Русију и само она, у мери свог присуства, може да их гарантује. Постоје земље, културе и цивилизације, чији опстанак зависи не само од њихове воље већ и од постојања у свету силе, на коју би се та воља могла ослонити. Слаба Русија представља опасност за оне којима жели да помогне, као и за саму себе, уколико се одлучи за такву помоћ са неадекватним снагама. Ради се о томе да је српски проблем (и не само српски) у суштини и пре свега – наш проблем. Проблем да Русија схвати своју историјску мисију и буде способна да је испуни.

Блаженопочивши Патријарх Српски Павле након натовског бомбардовања говорио је о згаженој Србији, о трагедији српских светиња на Косову и Метохији, о томе да само Русија може да помогне, а Русија не може да помогне… На питање – шта да се ради, одговорио је: „Да се молимо…“.

За молитву Срби засад имају довољно снаге. Ипак, поражавајуће је са каквом садистичком педантношћу западни ослободиоци уништавају Србију: стиче се утисак да се они смртно боје Срба. По свој прилици, они су у праву.
Превео Горан Шимпрага
Извор Факти 26. 05. 2012.

Читајте без интернета: