Мила Алечковић Николић: ПСИХОПАТОЛОГИЈА НАТО ЛЕВИЧАРА

Последње уточиште великог пљачкашког монополистичког глобализма који дотира и придржава и за ногу и за руку електронска медија (она друга су већ мртва) инвалидних провинција чије јавно мњење представља само дијалектички одраз наредби великог Левијатана, јесте рат појмовима и речима. Сви психолози знају да је он први и најважнији степеник, такорећи предворје у сваком рату и да сваки рат почиње гажењем на тај лингвистички успон, ако изузмемо глуво-неме чиниоце који ратове нису ни водили. Уношење пометње, збрке, релативности и нејасних логичких граница, прати сваки покушај да се позиционирају сукобљене војске од вајкада, а посебно стајаће војске са доктрином „нула мртвих“ у двадесет и првом веку. Већ у кинеских 36 древних стратегија психолошког ратовања, језик , и психолошка анализа су имали велику улогу.
Два су главна начина на који појмови и речи могу да помогну успостављању „нове стварности“, која се у политици, као и све друго, просто планира, пројектује и гради. Онај мање прецизан, а можда и мање интелигентан начин састоји се у томе да се јасна граница између важних појмова избрише, или да се унесе неизвесност и пометња који стварају услове за психолошко стање амбиваленције, неодлучности, збуњености чекања или стрепње. Други, радикалнији начин јесте потпуно обртање постојећег значења у „контрарно“, односно свесно, намерно и са предумишљајем замењивање одређених супротстављених смислова, чиме се болесницима на силу мења, или замењује идентитет. Први поступак је на неки начин апроксимативан, он се као тихи убица нечујно шуња иза леђа својих жртава и „нову стварност“ остварује у етапама, тј. деловима, тако да жртва нож у леђима осети тек када је већ искрварила. То је она метода „поступности непопуларне, нежељене мере“, коју у својих десет стратегија манипулације и силовања маса описују Ноам Чомски или Сергеј Чакотин. Рецимо да овде као пример може да послужи поступно и стрпљиво „језичко одвајање“ српског од црногорског „народа“, боље рећи сечење српског народа на два дела кроз благе, брижне и осећајне реченице и изјаве које су у тадашњој Југославији могле да се чују већ 2000. године па надаље. То су изјаве типа: „Срби и Црногорци су два најближа народа, два најсличнија народа, два братска народа“ итд… Психолошки акценат је, наравно, био искључиво на речи „народа“, али се расецање истог етничког бића анестезирало анестетицима , као што су речи: најближи, најсличнији, братски итд.. Ово је био веома видљив и примитиван , врло рудиментиран облик вештачког стварања нове појаве, која се прво добро „примила“ и „посадила“ у нашем начину говора, а затим смо неопажено закључили да она одговара и некој „стварности“.

Ротшилд лево, Рокфелер десно, а задњица позади

Међутим, много мање наиван и много мање видљив, мада доста радикалнији облик психолошког рата речима настао је одавно када је почела језичка, односно појмовна збрка на линији „лево-десно“. Овде је у старту била у питању потпуна замена оба смисла. Будући да никада и нико није могао тачно да дефинише шта је лево, а шта десно, и да је једина могућа дефиниција левог и десног само она која ове појмове одређује у односу на наше тело (у психологији развоја перцепције, појмова и свести овај феномен је познат, а одлично су га описивали Жан Пијаже и Пјер Греко), те две речи биле су иначе згодне и судбински предодређене за велику збрку. Тако је Смутња и почела. Она траје већ веома дуго и , за чудо, није производ само наше паланке , већ читавог глобуса. Свуда у свету схваћено је да је геометрија, односно топологија левог и десног изразито плодна за велику тактику фалсификовања политичког садржаја левог и десног пута, која трају деценијама. Дакле, ништа ново.

Будући да је угојеним европским службеницима обла задњица на коју год да су се страну окретали увек бивала позади, ову анатомску датост нису могли да измене, али су убрзо схватили да је њихово окретање на разне стране или укруг веома лако, подесно и да оно најбоље мења значења левог и десног, а да им се ни стомаци, нити задњице том приликом битно нити сужавају, нити мењају. И управо тај мали људски чин окретања према зову напуњеног стомака и земљине теже која је оваквим бићима онемогућавала веће уздизање увис, одлучио је да топологију левог и десног у односу на људско тело прогласи накреативнијом дисциплином политичког кружења и мењања идејних позиција према телесним потребама. Људска физиологија сада је била у прилици да понови велико антиптоломејско откриће и да и она , најзад, узвикне: Е пур си муове!
Тако су већ врло рано политички појам „левог“ и појам „десног“ престали да значе било шта одређено, односно престали да ишта значе, а постали су варијабле физиолошких параметара као што су апетит, обим желуца и варење. Зато је читава идеологија бивших векова од Идеје падала слободним падом до положаја седишта у француском Конвенту, а од положаја посланичких седишта до простог окретања људске задњице као најсвеснијег дела човековог политичког избора. Задњица је увек знала шта јој треба и где „треба“ да буде лево, а где десно, а земљина тежа јој је обезбеђивала да остане доста ниско како не би долазила у духовна искушења.

Али, ово би све у Европи одавно била испричана теорија из анекса „психологије потреба“ за прву и другу годину студија, да се у Србији нису створили нови браниоци нових идеја који су у игру поново увели највећу Силу, највећу батину, или бога Јахвеа као највећег „левичара“. То да у свету одавно имамо само један избор, онај између Ротшилда и Рокфелера (један је лево, а други десно и обрнуто) и то да су свађе у овој категорији одавно породичне свађе изневерених рођака, светских девера, снаја , или свекрва, такође смо знали. Зар се и Маркс својим умом и снагом није бацио улево, када му је богати рођак одбио новчану позајмицу, иако је он имао довољно умне снаге да овај тривијални мотив сам забашури и заборави, а да га његови избезумљени револуционарни следбеници никад не досегну. Али, шта то данас значи Ротшилдовој праунуци када се романтично заљуби у Рокфелеровог унука, а обоје се скромно „скуће“ и одлуче да финансирају европску „социјалдемократију“, или „народњачки тор“? Наравно, ништа. Сви они знају да златници долазе само из једне брачне ноћи и среће која и сама почива на злату и дијамантима (а ови, наравно, на ратовима), и ко би сада ту срећу могао да раскине, или доведе у питање њену искреност да се одржи, када су младенци утиснули жиг у сваки комад заједничког накита? Јер, када се узајамно ороде Ротшилд и Рокфелер, нема више те политичке идеје која ће њихову љубав моћи да раскине. И онда та велика свадба дође из Рима до српског села , а прости сељани почну да се деле на то коме је симпатичнија млада, а коме младожења. Тако је, у ствари, у Србији и настала читава политичка сцена. Тако су данас све српске политичке странке опредељене или за младожењу или за младу, а они умнији ипак се враћају сили љубави која их је спојила и која ће казнити њихов, не дај боже разлаз. Та сила је бог Јахве.

Због леве бомбе Нато, десно око дато

И тада, ти интелигентни пастири љубави, као један Радио кога је, као што сви знају, а Французи су о томе доста и писали, 1968. у Прагу основала ЦИА , с правом увиде да су и млада и младожења и њихови бројни симпатизери у Србији слаби, али је зато јак Јахве који чува њихов банкарски брак од распада. Зато они с правом закључе да су сви који су против Нато силе „екстремни“ (десни, или леви, сад, свеједно, мада лепше звучи „екстремно десни“), а сви који Јахвеу жртву редовно приносе, да су борци за слободу, јер само Јахве и може да одобри слободу. Јахве не може да да слободу младенцима да се раздвоје, то никако. Али, ако му се редовно приносе народи и географије на жртву, он може да подари слободу поданицима и допусти им да уђу на двор младенаца, или у неки може бити „клуб , или лоби“, како се то лаички сада каже , а на који младенци гледају благонаклоно.

Тако смо преко ових медија сазнали да су све анти-Нато организације у Србији „екстремна десница“. Додуше, Слободни Радио није знао да објасни да ли су покрети који су против Нато-а десничарски зато што је Нато идеолошки лево, или просто зато што се исти налазе у Србији која је, када гледамо дводимензионалну карту, цела десно у односу на Америку? Радио , претпостављамо, није чуо ни то , да су и у Америци и у Европи готово СВЕ анти-Нато организације номинално левица, односно да себе барем тако желе да називају.

Тако данас у Србији преко медија која су се претворила у љубавне гласнике велике љубави између Ротшилда и Рокфелера, сазнајемо да је свако ко се супротставио бомбардовању у било ком делу света у ствари „фашиста“ и „екстремни десничар“, а онај ко је тај бес Јахвеа на време одобрио, тај се уписао у проповеднике фарисеја и демократа. Јер, бес Јахвеа је највећа слобода, то знају његова деца којима је Он дозволио да према зову свог стомака бирају страну света и идеја, и зашто би они свог бога оца, кастрационог оца, убили , како је то погрешно замишљао Фројд? Нема ту никаквог оцеубиства, напротив, ти агенти слободе шире даље кастрациони страх као највеће јамство доброчинства и демократије. Демократе су они који на време угуше Јахвеов гнев („Нећете, валда, да ратујете са Нато-ом?“), који му се поклоне и обећају нову жртву (јесте да су се љубили и сликали са пуковником на прослави Либијске револуције, али када је дошло време да Гадафија принесу на жртву, ту више није било разговора, нити непослушности). Докле год Јавхе спаљује и односи друге, зашто бисмо се опирали ?, мисле они, убеђени да на њих ред никада неће доћи, јер су добри, понизни и послушни. Они знају да је Јахвеова освета страшна и да демократија мора да је уважи. „Па, нећемо валда против света?“, питају побуњене робове који би да побегну у пустињу и сакрију се међу прве Хришћане, да не би више морали да жртвују живе људе. Али, авај. Не дозвољавају тај бег демократе, јер знају да је приношење жртава најбоља демократска заштита. Уосталом, Нато конвертирана мржња према Хришћанству, огледа се најбоље у самом називу „милосрдни анђео“. Када ђаво себе назове анђелом, то је само очајна жеља да га сахрани.

Тако сазнајемо да су данас у Србији „екстремисти“ они који се изјашњавају против жртве људи и народа, бацања уранијума и напалма, док умерене демократе знају да се жртва мора дати. Али, та жртва је далеко већа и крвавија од „меке трговине“ Монтескијеа. То је права паганска крвава жртва. Ко тражи земљу, добиће је, ко тражи људе, добиће их, ко тражи благо, добиће га. Ко тражи жртву будуће наше деце у дуговима по свакој глави, и то ће добити. Када Нато полети да спаљује географије и народе, демократски фарисеји се примире, клекну и чекају, јер ће сваки поход силе њима донети по златник. Није ли младеначки кум Шорош, на питање: када сте највише новца зарадили ?, поносно одговорио :“Онда када је крв текла улицама“.

Ако Нато успе да сравни градове и села, убије и спали стада, поданици се радују заједно са њим, подказујући и показујући прстом на „екстремисте“ и отпаднике. Једна је светска фарисејка после линчовања вође либијске Револуције (односно давне либијске побуне робова) покушала да парафразира чувено „вени, види, вици“, али ни њој Јахве није дао истинско образовање, па је то неуко превела у: „дошли, видели, он умро.“ На њеном лицу сијала је у том тренутку неизмерна срећа Јахвеовог роба, навијача Нато силе и злураде среће из времена од пре појаве Хришћанства. Пагани су , потом играли и на гробу жртве, играли су на пуковниковом гробу и певали песме у славу и милост Велике Нато Силе. Они су се одавно идентификовали са агресором и примили особине онога ко их тлачи, јер су схватили да ће тако преживети и моћи да , када на њих дође ред, и они кажњавају и понижавају друге. Они ће бити нови капо-и у Нато логорима, они ће слушати врховног господара, падаће у транс када Он нареди и извршавати сваку његову жељу физичке силе и громова!

Србија је, данас, пуна „екстремних десничара“, кажу Нато медији, као, рецимо тај Радио који је 1968. године основан од ЦИЕ да Европу ослободи од левог комунизма и који у својим анализама са жаљењем констатује да у Србији нема левице, јер су, за ове „аналитичаре“, левица само Ротшилд и Нато сила. Не знају како да назову „екстремистичко“ робље које бежи у пустињу од громова и принуде неумитних и неумољивих олуја. Али, реч „екстремни“ је зачин који је од неукусних шпагета зачас направио неки укус, или боље рећи, то је онај додатак који осуђујемо, јер једино њега можемо да препознамо, једино он има неки укус у јелу чија је политичка садржина бљутава смеса. Ако у опредељењима људи нађемо било какав укус, треба то одмах осудити и убити. Будући да су и „леву“ и „десну“ страну света поделили Ротшилд и Рокфелер, нама смета само придев „екстремни“, јер он означава оне који нису ушли у бриљантски породични прстен брушених демократа. „Екстремисти“ су, у ствари, одбачена светина јуродивих наказа која није позвана на свадбу младенаца. То су они који никада не могу да приђу трпези, да уђу у дипломатију или да оду на молитвени доручак, или да обедују са следбеницима срећног пара. За њих није предвиђена демократија, јер су они исто што и варвари у односу на грађане Рима, само са још много мањим правима него ови први, јер је Рим био исувише слободан за данашње Нато царство.

Сваку очајну жељу да се скину ланци назваћемо „екстремном“, а све што је понизно зваћемо „слободним“. Тако ћемо у психолошком језичком рату у душе људи опет угурати пелцер шизофреније, ослабићемо њихов природни имунитет и сломићемо њихов идентитет. А та будућа гомила скуваних резанаца без идентитета и укуса постаће „потрошачи“ и конзументи чија ћемо „права“ штитити, ако буду хтели да купују. Ако немају ништа и сиромашни су усадићемо у њих осећај кривице зато што немају (нисте способни, ко вам је крив), а ако умеју да обрћу дукате угојићемо их па ће и њима лево и десно постати само коалициони дијалектички одраз и претег стомака. Оне друге ћемо вијати као вешце и вештице, екстремисте, отпаднике и маргиналце, судити им и полако им одузимати право говора („говор мржње“). Даћемо им доста забаве како би их угушило „друштво спектакла“ (Гиј Дебор). Уморићемо их бескорисним информацијама и рекламама, обраћаћемо им се као дебилној деци како бисмо их спустили у „регресију“ без критичности, храбрићемо медиокритете, а игнорисати интелигентне . На телевизије не треба звати оне који умеју нешто да објасне, већ само оне који се муче или су слуђени. Слаћемо им лажне економске рачуне да имају чиме да се баве без остатка времена. Деполитизоваћемо их тако што ћемо им објаснити да је политика куповина из левог и продаја у десни излог. После тога, нико више неће ни питати шта је „лево“, а шта „десно“.

Само у тој шизофренији је и могло да се догоди да један провинцијски Мега-ломан себе прогласи за ректора „Нато-Атлантско-Црвеног Универзитета“, простора који је постао центар Нато алијансе у Србији, а где се уједно студентима приређују „перформанси“ о Че Гевари, кога је капитализам одавно залепио на све мајице и гаће.
Ко нападне на левичарски оријентисано Златно теле које одавно више нема шарм Остапа Бендера, а поготово ко насрне на левичарски оријентисану војну Нато силу, тај ће морати да плати глобу у злату кога нема и тада ће освета здружених Ротшилда и Рокфелера бити потпуна.

Тако се круг слободе и нормалног људског бића затвара и наступа смрт.
Наравно, тек сада може да постане јасно како су икад могле да се разлистају неке боливијске или српске шуме, или како могу да постоје браниоци некаквих барикада. Насиље, просто рађа насиље. Ко поверује да је земља са највишим животним стандардом у Африци, где је становништво живело боље него у бројним квартовима Лондона, а која је данас, после интервенције Нато левичара остала без текуће воде, на путу изградње и слободе, тај је природно, већ сам од себе умро.

Они други, преживели, неће се више освртати на психолошки рат игре речи и појмова и одбациће страх од сваког језичког етикетирања.
„Еволуција“ од потпуно прљаве ка чистој води биће тешко могућа. То ће пре бити пуцање лука и почетак опет неке Револуције , као у миту о вечном враћању истог, револуције која ће, с оне стране и „левог“ и „десног“, од гађаног севера до погођеног југа, од порушених мостова до озрачених људи, од продатих фабрика до купљених људских органа, од првог до последњег човека избаченог са посла, скупити нову средишну и вертикалну , народну снагу.

Читајте без интернета: