МИЛО ЛОМПАР: БЕОГРАД ЈЕ И ДАНАС ГЛАВНИ ГРАД МРТВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Наш отпор је у култури, без ње идете у сукобе без свести и без идеје. Имамо менталне слике у којима мислимо, а ми мислимо у титоистичким менталним сликама

Књига „Дух самопорицања“, најновија књига Мила Ломпара, професора Српске књижевности 18. и 19. века и Културне историје Срба на Филолошком факултету у Београду својом интелектуалном побуном, философским, геополитичким и књижевно-критичким промишљањем, неувијено, питко и богато огољава утопију српске политичке свести данас. Књига је стилски блиска човеку модерног сензибилитета: цинизам, карикирајући и духовит ламент над трагизмом идеолошког човека – све то чини да се књига од 650 страна чита попут руских класика. Свест да истински национални интелектуалац нема упоришта не спречава Ломпара да у времену својеврсне абдикације српске интелигенције критикује – и у овом разговору за Екстра магазин (Бања Лука) – „лектирске писце“, идеолошке плаћенике, неотитоисте и друге носиоце „инфантилизма јавне свести“.

Говорите о синхронизованом нападу на српски национални корпус. Ко све стоји иза тих напада?

— Оно што би се у историјској резултанти могло описати подразумева тежњу да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Петар Лубарда, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско.

Као Вукова реформа српског језика и интеграција хрватског националног бића?

— Вук је духовно формиран унутар Првог српског устанка. Он је, међутим, читав свој живот провео у Бечу. Његов сарадник Јернеј Копитар био је високи цензор Хабзбуршке монархије. Идеја о ширењу Хабзбуршке монархије на југ, као компензација за губитке на Западу, односно целокупно источно питање, које обележава ривалитет царске Русије и Хабзбуршке монархије, добили су епилог на простору Балкана. Могуће је да је Вук погрешио у неким видовима реформе језика. Вук је сматрао да је језик оно што одређује народ и писао је: „Срби сва три закона“. Вук је у извесном смислу усвојио налоге просветитељства, његову критику вере, јер је просветитељство укинуло веру као чиниоца раздора међу народима: изгледало је да је религијско начело устукнуло пред начелом националности. Али историја Балкана је то демантовала. Милорад Екмечић у својим студијама каже: „Вера се појављује као вододелница нација на Балканском полуострву“. Да је вера била неутралисана као чинилац, као у Немачкој, можда бисмо имали друкчије историјске процесе. Овако се српска нација – кроз читав двадесети век – непрестано дезинтегрише, док се хрватска нација непрестано конституише.

На српски рачун?

— Нема ту рачуна. У животу никоме ништа није унапред обезбеђено. То је борба.

Борба за територију?

— И борба култура. Културе нису у некој врсти симболичког склада. Симбиоза култура се може видети само у идеологијама. Када видите муслимане како иду Бечом или Берлином, видите да они остају у својој вери као битном чиниоцу своје културе. У борби култура на Балкану се као одлучујући фактор појављује Католичка црква. Али и укупан западни поглед на ово подручје. У писму написаном 1911. Ситон Вотсон, који је био важан британски човек за овај простор, на једном месту каже: „Могуће је извршити југословенско уједињење, али би оно требало да буде бити остварено под жезлом Хабзбуршке монархије“. Онда образлаже: „Тријумф српске идеје има две мане. Прва је што та идеја не би могла бити остварена без рата, а друга мана је што би тријумф српске идеје означио победу источне над западном културом. То бих ја, као неко ко припада западној култури, сматрао великим неуспехом.“ А, 80 година после тога, Семјуел Хантингтон у делу „Сукоб цивилизација“ каже да су границе Европе управо оне границе које су делиле Хабзбуршку монархију од Османске империје.

Преко српских леђа?

— Ту негде где су Дрина и Сава. Битно је разумети: Ситон Вотсон је Британац. Британија улази у сукоб са Хабзбуршком монархијом 1914. Он тада мења политички поглед на Србију, која је историјски савезник у том тренутку, па он аутоматски своју аргументацију прилагођава новонасталим околностима, али не треба мислити да он мења свој основни поглед на културу.

Колико Србима недостаје такав став?

— Питање је ово: зашто је српска интелигенција подбацила и потценила опасности југословенског уједињења? Ово питање повлачи друго: да ли уопште постоји српска самосвест?

Откуд толика апатија у српском корпусу?

— Није то случајно. Политички амбијент у Србији показује да је по среди нешто организовано. Поред свег грљења наших председника у Каменграду, могли сте прочитати у недавном интервју председника Србије да он наговештава коалицију са странком чији председник Републику Српску назива геноцидном творевином. То показује да унутар Србије постоји известан монопол моћи и медија, идеја и идеологија, који сугерише да се Србија налази у једној колонијално-окупационој ситуацији.

Како се борити?

— Наше силе јесу мале у односу на велике силе које о нама одлучују. Намеће нам се извесна идеологизација (оличена у идеји о ЕУ) која подразумева потпуну дезинтеграцију српског народа. Западно решење за Балкан подразумева или дезинтеграцију или југославизацију Срба као облике њихове неутрализације.

Да ли у овом обрачуну великих сила постоји страна којој иде на руку да српски корпус буде интегрисан?

— Проблем је у нама. Немамо унутрашњи културни образац. Под културним обрасцем подразумевам начин на који се свет разумева. Ми стално осцилирамо између југословенства и евроинтеграција. Чему се надати ако имамо у јавној свести неговање идеје о српској кривици за разбијање Југославије, ако се циљано уместо Србија непрестано говори Југославија и ако председник Србије поклања председнику Хрватске „Речник југоносталгије“, док истовремено од њега прима монографију „Бомбардовање Вуковара“?

Српска интелигенција?

— Комплетна интелигенција је банкротирала. Национална интелигенција неће 20 година да да дефиницију језика којим говоре Срби. Ако ви у САНУ не можете да промените име „Речника српскохрватског језика“ у српски, онда то нису спонтани процеси.

Ко стоји иза те струје?

— Нису то струје. Постоји више елемената. То целокупно кретање сам насловио синтагмом дух самопорицања.

Да, али он је унутрашњи елеменат, а који је спољашњи?

— На овом простору интересе Запада обележава хрватска доминација. То је Тито урадио – обезбедио је хрватску доминацију. А даље су западне силе обезбедиле хрватској нацији државу, јер хрватска политика има неког смисла само ако је близу Србима. То нам јасно показује историја 19. века: кад год је хрватска политика била у некој врсти спора са Пештом и Бечом, они чиниоци који пресудно обликују хрватску политику – Ватикан и Немачка – давали су предност Пешти и Бечу. Једино када се усмери према Србима, хрватска политика Западу обезбеђује несметан продор ка шизматичким крајевима православља, ка неутрализацији потенцијалног руског утицаја итд.

Хрватска интелигенција свјесно избацује сваки српски траг у настанку хрватске културе. Ви сте критиковали представљање у клубу-књижари-галерији „Гласника“ књиге хрватског академика Миливоја Солара „Укус, митови и поетика“. Рекли сте да је Солар неко ко учествује у ширењу хрватске културне политике на рачун српске. Како неко попут Солара, човека несумњиво огромне ерудиције може да стоји иза неких података за које зна да су лажни, изграђени на духу лажи?

— Миливој Солар је врло поштован и угледан професор, омиљен и присутан на београдској сцени веома дуго, он је био и последњи министар просвете Социјалистичке Републике Хрватске. То би значило да је био на левичарској позицији. Његови мотиви нису битни. Суштина његових поступака је у прилагођавању новој хрватској културној норми. Хрватска норма је постала таква. То није лично питање иако је у питању лични морал.

Када кажете норма, подразумевате ли под њом јаку цензуру унутар државе?

— То је некада и прећутна цензура. То је једно опште расположење које се устројава на различитим нивоима: државе, институције, јавни говор и јавна свест, школски систем. Хрватска норма је устројена на следећи начин: где год је ситуација мутна, као на пример у народној поезији, где имате фолклорне обреде који су шири и старији од националног терена – брише се српско присуство. Тамо где не можете да бришете српско присуство, као код Андрића или Селимовића, онда укључујете друго присуство, да би се ситуација учинила мутном. То нису спонтани процеси. Културе нису само природне појаве, оне су и вештачке творевине.

Да ли је кључни пропуст направљен када су Карађорђевићи изузели Дубровник из Зетске бановине и присајединили га Хрватској?

— Енглеска је тражила од кнеза Павла да се зарад стабилности државе, у предвечерје Другог светског рата, задовоље хрватске федералне тежње. И то не би било тако страшно да смо у исто време добили оно што је тражио Српски културни клуб – да се одреде и српске земље. Комунисти су, међутим, ствар учинили непоправљиво неразрешивом – конструисали су нове нације само на територији потенцијалних српских земаља. Зашто? На делу је максима о свођењу свега српског на србијанско.

Да ли је кнез Павле морао то да уради?

— Био је под јаким притиском Енглеза. Ми смо објект а не субјект политике. И зато би било важно да се бавимо собом. Увек имамо велики проблем када немамо српско већ југословенско, или европско, или глобалистичко становиште. Ви данас, у 2012. години, у Србији немате српско становиште. Имате попис у Црној Гори, на којем се већина становника Црне Горе, 42 одсто изјаснила да говори српским језиком. Не, дакле, Срба, јер је Срба негде око 30 одсто. А ви имате Устав Црне Горе који каже да се говори црногорским језиком. Е, сада, питање је зашто српска политика то питање не универзализује, постави на међународни ниво, јер српска политика, по мени, треба да брине само о Србима, све друго треба да је у служби те бриге: и југосфера, и евроинтеграције, и уједињење са Марсом. Зашто српска политика не покуша да заштити права Срба у Црној Гори да свој језик зову српским језиком?

У Хрватској је 1974. године прописано да сви говоре хрватским књижевним језиком. То је била денационализација српског – како језика тако и народа. Хрвати, међу којима је знатан број кајкаваца и чакаваца, који су у школама учили да говоре штокавским дијалектом, наметнули су Србима, који су сви штокавци, да је њихов језик – хрватски. То је могло у титоизму, али данас, у садашњим приликама, када српска политика пропушта прилику да универзализује проблем – то је самопорицање. Јер сада се утире пут денационализовању Срба у Црној Гори.

Зашто то власт ради?

— Па како ћете једну колонијалну власт натерати да ради нешто друго осим онога што се од ње тражи. Њена једина слобода је да краде: имате колонизатора који даје налоге, имате колонизовани народ који треба да удовољи тим налозима и имате класу (власт) оних који то обезбеђују по цену да могу да се обогате. То је све.

Може ли се оформити једна група људи која би дјеловала у чисто српском интересу?

— То би значило једну политичку странку. Питање је како је могуће да националне странке нису спремне да уложе снагу и средства у обликовање националне интелигенције, њено повезивање и организовање, јер би то била много дуготрајнија подлога за њихове политичке циљеве? Како да буду спремне да иду изнад својих страначких интереса, када им ти интереси обезбеђују сву моћ. Нема циља којем странке подређују своје интересе. То значи да нема ни националне интелигенције нити националне културне подлоге у нас. Отуд нема њихових идеја ни у медијима, ни међу људима, нити на јавним трибинама. Нема ничег.

Али су ваши текстови и текстови људи који мисле попут вас веома читани на интернету, који је још увијек слободан медиј. Како се у њему не формира здрава српска самосвест, својеврстан кружок?

— То је право питање. Јер то је организација. Како је могуће да српски национални интелектуалци нису успели да створе једну организацију која би вршила непрекидан притисак на власт у вези са питањима идентитета и националног опстанка? Изгледа да српских националних интелектуалаца нема толико колико они тврде да их има. Јер, између своје користи и општег циља, они увек предност дају себи. То је прединтелектуално стање свести.

Зар немамо велики број врхунских интелектуалаца?

— Није реч о врхунским интелектуалцима, реч је о томе да имамо један број интелектуалаца које зовем „интелектуалци у купатилу“. У купатилу они мисле најродољубивије мисли овога света. Председник Србије каже на Јахорини у друштву хрватског и босанског председника да је Андрић наш заједнички писац. Професор Српске књижевности 20. века, српско чудо и полом у временима, лауреат свих награда за неинвентивну и сасвим просечну књигу о Андрићу, кандидат за члана САНУ – Јован Делић – ни мукајет. Зашто? Зато што истина о Андрићу мање значи од његових тренутних интереса. Код нас се конституише лик интелектуалца онако како га је именовао Слободан Јовановић – полуинтелектуалац. То сам назвао интелектуалац са психологијом марвеновог трговца: кило за кило. Имате, дакле једну власт која је колонијална, незналачка и игнорантска, и националну интелигенцију која је заинтересована превасходно за себе. Отуд је логично да српска политика одбија да именује српска права као универзална.

У српском националном кругу никако да никне фигура која би могла интегрисати нацију, створити квалитетан тим?

— Није пресудна фигура него културна подлога. На песку и најчвршћа зиданица – тоне. У моралном смислу – интелектуалци и нису људи од великог поштења. У интелектуалним круговима влада дух самопорицања. Није извесно да ће бити боље. Ако људи који цели живот причају о Андрићу остају неми када председник Србије каже да је Андрић заједнички писац, онда морам – као неко ко не предаје о Андрићу – да се јавно успротивим овом свођењу српског на србијанско. Јер не смемо пристати на самоиздају. Противљење самоиздаји је, међутим, само изоловани инцидент, јер су на снази мимикрија, кетман и претварање.

Ипак, ви сте успјели да у својој студији „Дух самопорицања“ обједините филозофску, политичку и књижевно-критичку мисао, и учинили сте је питком – како учинити да ова самосвест, представљена у вашој књизи заживи?

— Морате имати организацију: новац, медијску заступљеност, интелектуалце и спремност да се делује. Морате отворити врата младима, морате им показати да улог на тас националних вредности није улог у мучеништво и изопштеништво, него и улог у успех, у признање, у посао, у срећу. У оваквом времену, које је користољубиво, морате показати младим људима да неће остати без хлеба ако буду ишли националном страном – оном којом су ишли најзнатнији људи српске прошлости. Да би сте то урадили, морате имати средства и не смете очекивати да се ишта уради у првој години многоврсних активности.

У посљедње вријеме су се интензивирали напади на вас због ставова изнесених у посљедњој књизи, како се носите са тим?

— Настојим да будем критички и хуманистички интелектуалац. По угледу на оне које сам упамтио: такав је био мој покојни професор Никола Милошевић, такав је био Михаило Ђурић. За мене је дужност била да напишем ову књигу. Не верујем у неку брзу поправку наших прилика. Дозвољавам и могућност да су ствари непоправљиве. Али наша је дужност да говоримо шта мислимо и када нема наде да наше мишљење буде усвојено.

Нада?

— Неки нови нараштаји могли би се суочити са дискриминацијом на српској основи. Ако јасније сагледају шта се дешава, можда ће почети више да држе до националних вредности. Наша је дужност да своје знање пренесемо некоме ко ће бити у бољој позицији да га искористи. Како је било нашем интелектуалцу 1459. године, када је пало Смедерево, а Османска империја тек хватала замах? Шта сведочи српска ћутња о Гаврилу Принципу? Од распада Југославије није у Србији поновљен ниједан од два филма о сарајевском атентату. Пет влада се – после 2000 – променило, а нико то неће да дира. Постоји известан прећутни споразум по коме се то склања из видног поља. Наш улазак у ЕУ – ако до тога дође – личиће на то како је замишљен наш улазак у Хабзбуршку монархију. Није најстрашније ако уђемо у ЕУ, већ ако уђемо без концепта, без јасно зацртаних циљева и освешћених интереса – без српског становишта.

Куда би отишао српски национални корпус када би РС и Србија ушли у НАТО?

— У сваком случају ће се обновити југословенска конфигурација као титоистичка реминисценција: са, дакле, хрватском доминацијом. Очекујем даље кретање ка неутрализацији српских интереса. Свуд – и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији.

Како се Срби могу одупрети?

— Тако што ће се вратити српском становишту, све ствари одмерити са српског становишта. Да ли је српски интерес да у Бањалуци, Палама, Новом Саду и Београду програми за хуманистичке науке буду саображени у великој мјери? Јесте. Да ли је српски интерес да студенти из тих средина могу да проводе један семестар у различитим српским срединама? Јесте. Ако студенти из Берлина, Граца, Брна и Беча долазе у Београд, зашто то не би могли они из Бањалуке и са Пала. И обрнуто. Да проведу један семестар, да упознају тај свет, да имају свест да је ово овде и то тамо такође њихов народ. У овоме нас нико не спречава. Зашто то не радимо? То је питање. Такође, можемо да нађемо начина да направимо заједничке пројекте као што је Српска енциклопедија, да делујемо интегративно. Зашто имамо петсто универзитета уместо пет и зашто имамо цео низ рђавих одлука унутар хуманистичког образовања? То су минимална, али кључна питања.

Извори данашње разуђености школства?

— Још је Бењамин Калај говорио да треба подстицати српски регионализам. То је онај регионализам по коме су Срби који су Босанци или Срби који су северно од Саве и Дунава нешто друго од Србијанаца. Шта је томе супротно? Интегрализам. Шта је интегрализам? Он има више страна: није интегрализам када дајемо првенство србијанству, али није интегрализам када – у Србији, у оквиру њених институција, било државних, било политичких, било културних – обнављамо братственичке, племенске, регионалне свести: херцеговачке, црногорске, војвођанске. Србија је, међутим, централна српска земља. Она не подразумева резервну отаџбину. Отуд је интегрализам када – не дозвољавајући да србијанство постане замена за српство – очитујемо спремност да следимо интересе Србије. Интегрализам је, дакле, осетљива равнотежа, међузависност различитих момената српства, безусловно првенство вредности. То није лако ни схватити, али је много теже применити у животу.

Шта је Европа данас?

— Европа је једно, ЕУ је нешто друго.

А српској самосвести се натура да су ти појмови изједначени?

— Тако је лакше објаснити неопходност уласка у ЕУ. ЕУ је једна мултинационална и неоатлантска конструкција. Питање је колико и како ће трајати. А Европа је стари континент који полако, као стара госпођа, пада у сенку. Сви наши најбољи духови су гледали у Европу, у њој учили, али нико није престао због тога да буде Србин нити је заборавио да његова реч има смисла превасходно у свом народу. Ниједан Немац неће пристати да за роман аустријског писца каже да је написан на аустријском језику, али ће рећи да су неке књиге преведене са америчког језика, не са енглеског. Немци увек штите своје интересе. Немци, међутим, говоре да постоји црногорски језик иако знају да је то бесмислица. У њиховом је интересу да се наше подручје фрагментаризује. То не треба примати превасходно емотивно. Треба препознати интерес и организовати контракретање. Немцима не можемо пружити отпор када је, рецимо, реч о аутомобилима, али, када је реч о српском језику, није тачно да не можемо пружити отпор. Питање је само желите ли да пружите отпор.

Како направити отпор?

— Направити културу. Без ње идете у сукобе без свести и без идеје. У Београду немамо музеј геноцида. Јер имамо одређене менталне слике у којима мислимо. Мислимо у титоистичким менталним сликама. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Народ од кога треба учити су Чеси. Они су окружени са 80 милиона Немаца, а ипак су нашли начина да опстану кроз историју.

Како? Шта они имају што Србима недостаје?

— Основно – рационализам и трезвен однос према култури. Немамо етику рада, наши интелектуалци не верују у перо, док наш народ верује само у кубуру. У таквом распореду сила нестаје сваког осећања дужности. Од целог Београдског универзитета сам био једини који је говорио када је био разговор о Сребреници у Руском дому. То није нормално.

Како схватити заборав Јасеновца?

— Одговорност за Јасеновац носи титоистички режим. Да је титоистички режим учинио са Јасеновцем оно што су урадили савезници са Аушвицом, никада не би била могућа нека поновљена ситуација. Титоизам је сакрио одговорност за геноцид над српским народом под лажном симетријом усташа и четника.

Какав је у том контексту значај рехабилитације Драже Михаиловића?

— И дан-данас имате отпор рехабилитацији Драже Михаиловића. Зашто? Зато што је Дража употребљен у лажној симетрији усташа и четника. Дража је водио војску која је била герилска. У колоплету светских сила испао је жртва. То не значи да његова војска није чинила злочине, али та војска није била окупациона. Дража је у суштини једна трагична личност: герилац, без директне команде над многим својим командантима, сломљен немачким односом сто за једног у Србији, није преговарао – у марту 1943. године – са Немцима, није им обећао да ће ратовати против савезника (као Титови изасланици: Велебит, Ђилас и Коча Поповић), одрекао га се краљ, одрекли су га се савезници, син му је погинуо у четницима, деца-комунисти су га се одрекла, осуђен на неправедном суђењу, убијен, остао без гроба.

Зар није много за једног човека?

— Није. Човек нема права ни 2012. године на гроб иако има много доказа који мењају комунистичку слику о њему и његовом покрету. Зашто? Зато што са рехабилитацијом Дража Михаиловића нестаје титоистичка симетрије између четника и усташа. Само то не сме нестати. И видите како се хрватски председник буни против Дражине рехабилитације. Чега се он плаши када ми нисмо иста држава? Плаши се онога што се може десити када нестане лажне симетрије између усташа и четника.

Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања.

 

Читајте без интернета: