Милош Марковић: ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ, ЗЕМЉАЦИ, ГОСПОДО ХЕРЦЕГОВАЧКА!


Све вас срдачно поздрављам! Овде смо се састали у једној великој, у једној нужној – самоодбрани! Хапшење Божидара Вучуревића је вишеструко – злослутно! Божидар Вучуревић није неки обични, неки „наш Божо“, он је симбол, он је метафора не само Требиња, него и целе наше Херцеговине. Он је у овом тренутку само најава будућих хапшења! А, на овај или онај начин, биће ухапшени и Требиње, и Љубиње, и Невесиње, и Билећа, и Гацко и Калиновик! И ми овде и наша Херцеговина и наш народ, поодавно смо у једној врсти предворја Хашког трибунала. Ми само чекамо на ред да прођемо ту савремену Проклету авлију!

Као што знате, драги пријатељи, у припреми је такозвани Дејтон2, фамозни Дејтон2, после кога, таква је бар намера, неће бити наше Херцеговине, после кога неће бити наше Републике Српске! Званична Србија, њена актуелна власт, (не народ, наравно) треба и овим чином, хапшењем Божидара Вучуревића, да докаже своју солидарност са самовољом такозване „међународне заједнице“, са, како наши властодршци кажу „својим пријатељима из Вашингтона, Брисела, Лондона, са својим пријатељима из НАТО пакта! Ти и такви „пријатељи“, тај и такав НАТО пакт, нашим властодршцима су, што је већ вишеструко доказано, много значајнији од Херцеговине, значајнији су од целог народа! Наша партијска власт, наша партократија, наша мафиократија, а не демократија, спремна је да пузи, да клечи, да  на најсервилнији, најпонизнији, највазалнији начин испуњава све жеље својих белосветских „пријатеља“, само да би под плаштом демократије, под плаштом европских и фамозних евроатланских интеграција – остала на власти!

Божидара Вучуревића је ухапсила званична Србија и он чами у српском затвору! Тиме су српски званичници задобили неке поене код својих пријатеља у Бриселу, у такозваној Европској заједници.

Драги пријатељи, промислимо само неке несумњиве чињенице! Преко деведесет одсто човечанства живи ван Европе, преко 85 одсто држава и ко зна колико народа, живи ван Европе, и сви они имају широк избор, сви имају више могућнусти, а једино Срби и Србија – немају алтернативе, немају никаквих могућности за опстанак, тако бар тврди наше фамозно руководство. Они и хапшењем Божидара Вучуревића доказују своју бескрајну и безрезервну приврженост Европи и такозваним „западним вредностима.“

Наш Божидар Вучуревић је сигурно више пута пешке и свакако прошао Херцеговину уздуж и попреко. Промислимо само један правац, од родних Зубаца до Неретве. Из Зубаца је кренуо и Лука Вукаловић да ослобађа Херцеговину. Кад стигне у Теребиње, стиже у родно место Јована Дучића. Кад крене даље, стиже у родно место Светог Василија Острошког. Па још даље, стиже у Клепце, у родно место Светог Вукашина из Клепаца. Крене ли мало северније, стиже у место порекла великог Михајла Милорадовића, јунака и војсковође у чувеној Бородинској битки! А поред колико јама прође, у које су побачани Срби, томе се ни броја не зна. А да је, неком срећом, наш ујамљени народ, остављао свој пород, Херцеговина би данас била многуљуднија за бар још једно Требиње.

Драги пријатељи, наша званична власт, не народ, не народ, као да чини све да оствари једну од битних усташких парола – „Србе на Србе“! Та наша несрећна власт као да остварује ватиканску паролу – „Завади, па владај!“

Људи моји, кад млади Херцеговци, дођу у Београд, да навијају за српску репрезентацију, они својим стасом, својом младошћу, својом енергијом, они зачине, украсе и саме Теразије! А шта ми радимо!? Ту бескрајну и толико пута доказану љубав Херцеговаца према матици Србији, ми хоћемо да претворимо у огорчење, у крајњој линији, чак и у мржњу! Али само преме властодршцима, не према народу, не према народу! Херцеговци воле Србију ништа мање него Шумадинци! Они су то као добровољци у Првом и свим ратовима доказивали својим животима.

Да ли је српској властели јасно шта губи, игнорисањем Херцеговине и Републике Српске!? Па сама Српска црква губи своја три свеца – Светог Василија Острошког, Светог Вукашина од Клепаца и Светог Петра Зимоњића! Они ће како ствари стоје и на чему се увелико ради постати грко-католички светитељи. Српски народ ће изгубити и колевку, најбогатија изворишта свог језика! Изгубиће своју најлепшу песму и причу, свог Тешана Подруговића, свог Старца Милију и свог Филипа Вишњића! Да не набрајам у недоглед.

Ми данас мирне душе можемо рећи да није ухапшен само Божидар Вућуревић, него и његова прича и песма, његова богата духовност и духовитост, ухапшен је песник и његова особена поезија!

Песнику и човеку Божидару Вучуревићу, сигуран сам у то, било би далеко лакше да труне у некој од ћелија злогласног Шевенингена, него ли да труне у српском затвору, да га чувају српски стражари! А они гавранови из чувене епске песме што лете „изнад Шапца града бијелога“, не би данас, као некад, поручивали љуби Кулин-капетана, „Србија се умирит не може!“, него би имали све разлоге да болно загракћу „Србија се пробудит не може“!

Ево, нека се нађе било који појединац, установа, неки истраживачки институт, који ће доказати да је Божидар Вучуревић, заузео, освојио нешто туђе. Ако је био градоначелник, није био војни заповедник! А када би Херцеговци знали за неке Божове грехе, нека непочинства, неке злочине, па они сами би му најстрожије судили!

Нажалост дошло је време, односно невреме или последње време, када је, како каже мој пријатељ, проф Мирко Зуровац, „слободу једног народа слободно напасти, али ту слободу није – слободно бранити!“

Грех, изгледа неопростив грех у овом и оваквом времену, само је у томе што је Божидар Вучуревић бранио слободу и земљу свог народа!

Ми, драги земљаци, немамо право на ћутање! Наша равнодушност у овом случају била би светогрђе и неморал посебне врсте! Ми, једноставно, нисмо такви и ми себи такав грех нећемо дозволити! Ми, Херцеговци, у свим мукама наше прошлости, показивали смо, као ретко ко – свој понос и свој пркос!

Херцеговина је српском роду подарила више великана, светаца, песника и војсковођа, који својим делима и данас оправдавају наш понос! Са таквим осећањем поноса, ми у себи носимо једну драгоцену, једну моћну емоцију, моћно сазнање које увек треба да нас опомиње и које никад и нипошто не смемо изневерити!

И на крају, драги земљаци, тешко ми је да то кажем, али морам: у овој великој и лепој сали са преко 600 места, то није тешко избројати, свега нас 45! То је један поражавајући и застиђујући податак! Чујем да је власт учинили све да застраши људе да не дођу! Просто невероватно!

Али, ако је за неку утеху, подсетићу вас на речи које наводи Светозар Милетић: „Када би, неким чудом, на свету остао само један једини Србин, и он ће бити – народ!“

 

Милош Марковић

Сечањ, 18. 4. 2011.

(На митингу протеста поводом хапшења Божидара Вучуревића)

Читајте без интернета: