Милош Марковић: Понижавање струке и науке у Србији

 

Одувек су владајућа идеологија и власт на њој заснована, тежиле да   убеде људе у највећи могући смисао своје владавине. Сва средства којима се остваривала власт морала су бити оправдана, ма колико она била нехумана, а често и злочиначка. Људи су морали бити убеђени да њихова „мудра власт“ чини све да их усрећи. При том убеђивању, односно манипулацијама људским мишљењем и осећањима, често се у помоћ позивала и наука која је морала да оправда вољу и намере власти. Људска историја препуна је таквих примера који вређају и логику и етику, а у данашњој Србији ситуација је таква да можемо сасвим оправдано и документовано говорити о деградацији знања, понижавању струке и науке. Можемо лако оправдати једног сатирачара који је са пуно разлога рекао да се „у Србији, рад знање и сручност третирају као – кривично дело!“

Још је у средњем веку, у време апсолутне владавине црквених догми, папе и католичке цркве, речено: „Филозофија је слушкиња теологије!“ Суштина ове тврдње актуелна је и данас у смислу да се знање и наука цесто деградирају само на пуки, услужни сервис за оправдавање политичке воље и самовоље. Ево неколико врло интересантних, врло убедљивих и, нажалост, по својој суштини и данас актуелних примера. Бар када је Србија у питању.

Чувени римски император Калигула намерио је да узме за жену своју рођену сестру, иначе познату куртизану. Међутим, чувено „Римско право“ и закони засновани на њему, строго су забрањивали инцест, брак међу сродницима. Римски Сенат морао је овој морбидној жељи свога императора да обезбеди легитимитет, иако закони то строго забрањују. Да би таква, очито бесмислена одлука Сената, била оправдана, затражено је „мишљење“ моћних римских правника. Тадашњи правни ауторитети у Риму, да би сачували свој привилеговани положај, пристали су да понизе своје знање, своје правне принципе, своје законе и своју правну етику. Пронашли су потпуно правничко „објашњење“, „легитинитет“ и „оправданост“ те и такве жеље свог императора да ожени рођену сестру. Мудре правничке главе закључиле су да је перверзна жеља њиховог императора потпуно легитимна „пошто је Калигула цар Рима и Египта, а египатски закони не забрањују брак међу сродницима!“  Исти тај император, свестан своје апсолутне власти, прогласио је и свога коња – за сенатора!

Чак и у савременом свету, пуном манипулативних парола о „људским правима“, о „слободи мишљења и говорења“, о „владавини права“, можемо лако наћи мноштво убедљивих примера где научни ауторитети највећег ранга јавно дају оправданост и легитимитет и најнаказнијим, па и злочиначким одлукама светских моћника. На Светском конгресу неуропсијахатара у Бечу (март, 2005.), дакле на скупу најистакнутијих светских стручњака и научника из ове области, изнесена је теза да су Срби, „по својој генетској матрици злочиначки и геноцидан народ!“ Ову „научну тврдњу“ изнела је доајен међу светским неуропсихијатрима др Ана Шуценбергер, наводећи да се „српска геноцидност и примитивизам“ огледају и у наводном српском робовању најстаријим верским култовима као што је то Видовдан!  Да би потвртила  „стручност и научност“ своје тезе, она је навела да су Срби, баш на Видовдан, убили турског султана Мурата на Косову, а у Сарајеву, такође на Видовдан, аустроугарског принца Франца Фердинанда!  Нико од светских стручњака на том светском конгресу, па ни српски представници, није оспорио ове ирационалне и по струку и науку компромитујуће тезе!  Наравно, са оваквим оценама требало је дати „научно покриће и оправдање“ светској сатанизацији Срба које је претходило НАТО разарању Србије и српских положаја у Босни и Херцеговини. Ето, и то и такво оправдавање воље светских моћника спада у – „научну етику“!

А што се Србије тиче, она је и данас препуна примера сервилности „струке и науке“, примера који понижавају људски разум и достајанство! А људи који истински припадају струци и науци, они су, једноставно, уклоњени са јавне сцене, а на њихово место, на најодговорније положаје и  највеће државне функције промовисани су пропали средњошколци или они без икаквог радног стажа, без икакве доказаности да знају радати били који посао! Њихова једина квалификација је партијска приврженост и плутање кроз партијску канализацију као доказ неоподобности!
Лично сам убеђен, а верујем и ви, поштовани читаоци „Слободе“, да у овом 21. веку нема ниједне земље на свету, изузев Србије, у којој председник државног парламента (Предраг Марковић) може бити пропали срдњошколац, у којој председник државне владе (Зоран Живковиц) може бити пропали средњошколац, у којој директор државне телевизије (Александар Тијанић) мозе бити пропали средњошколац, у којој директор државне информативне агенције (Лука Мичета) може бити пропали средњошколац, у којој директор најтиражнијег листа, „Вечерње новости“ (Манојло Вукотић) може бити пропали средњошколац, у којој директор најгледаније телевизије „Пинк“ ( Жељко Митровић) може бити пропали средњошколац, у којој државни секретар за културу (Надица Момиров) може бити пропали средњошколац, у којој је министар културе (Предраг Марковић) пропали средњосколац. Има ли земље у свету у којој гувернер народне банке (Млађан Динкић) може бити човек без дана банкарског искуства, у којој председник Уставног суда (Слободан Вучетић, бивши сеф кабинета Едварда Кардеља), може бити човек без дана судског искуства, у којој државни секретар за правни систем (Слободан Хомен) може бити човек без дана судског искуства!? Може ли неко у некој земљи чуда, изузев у Србији, бити министар иностраних послова, а да нема ниједан дан искуства у дипломатији, или бар колико портир у неком конзулату, а такви су у Србији били или су сада Горан Свилановић, Вук Драшковић и Вук Јеремић! Може ли неко у 27. години, а да ни војску није служио (Вук Јеремић) бити саветник министра војног!? Може ли неко и негде, са непуном годином радног стажа, захваљујући партијској неоподобности, бити министар за телекомуникације, министар војни и председник државе Србије (Борис Тадић)!? Сигуран сам да би, само за навођење оваквих примера, оваквих апсурда у Србији, све странице „Слободе“ биле недовољне!
Овакву, забрињавајућу и зачуђујућу ситуацију, најтачније  и најубедиљивије исказао је  један песник кроз своју метафору коју наводим по поприлично поузданом сећању: „Српски народ данас се налази у позицији путника у авиону, у коме, у пилотској кабини, за упарављачким командама, седи – приучени тракториста!“ А шта, у таквој ситуацији, очекује те путнике, односно наш народ, није, ваљда, тешко наслутити!

Када је, у октобру 2000. године на власт дошао ДОС (демократска опозиција Србије) сви смо, или бар убедљива већина, поверовали да тиме долази и истинска демократизација, успостављање истинског, а не партијског система вредности,  да долази до истинске слободе мишљења и говорења, до истински праведног а не партијског  правног система, до успостављања економског система на економској, а не партијској логици. Међутим, убрзо нас је стварност приморала да своја многобројна очекивиња и илузије, заменимо сумњама. Нажалост, убрзо су и саме сумње у усречитељску улогу нове власти, постале забрањене!  Тако је први министар пољопривреде у ДОС-овој влади, професор на Факултету политичких наука, др Драган Веселинов, који је у претходном периоду марксизирао о свему и свачему, изјавио: „Ко сумња у ДОС – тај није нормалан!“ То „мишљене“ освануло је као велики, шпиц-наслов, на првој страни једних тиражних дневних новина. Наравно, неупућеном читаоцу није пружено објашњење и порекло те „мисли“ демократског министра Веселинова. Нормалан читалац је свакако свестан да је сумња врлина разума, али сада је збуњен јер види да је сумња и дијагноза и претња! А ова накарадна „мисао“ зачела се у Лењиновој глави који је својим „стручњацима“, психолозима и психијатрима, наредио да прогласе болесним и лудим свакога ко сумња у бољшевичку власт! Знање такве технологије и алхемије власти министар Веселинов, а и многи други слични, може третирати као драгоцено породично наследство, које и данас у Србији има ефикасну и широку (зло)употребу!

У Титославији сте лако могли постати доктор историјских, правних, политичких, економских и других друштвених наука, уколико сте „научно доказивали“ генијалност Титових идеја и његових (не)дела, уколико сте величали и славили све оно што је под његовом командном палицом остварено! У Универзитетској библиотеци у Београду (Народна библиотека и Народни музеј затворени су већ седам година) налазе се стотине докторских дисертација које славе и величају, Тита, Кардеља и њихов режим.  Само наслов једне од дисертација говори скоро о свим, а он гласи: „Улога друга Тита у развају минерологије као науке у Србији“!

Данас је министар за науку и европске интеграције (Божидар Ђелић) човек без једног јединог научног рада, а камоли звања! А какав је третман науке, знања и стручности у Србији, најбоље се види и у томе што је већина студената београдског универзитета, као и оних који су дипломирали а немају шансу за запошљавање, изразили жељу да напусте Србију и потраже земљу у којој се цени и објективно вреднује струцност и знање. Очигледно је да су у Србији знање и стручност, не само деградирани и понижени, него чак и непожељни!
Науке, поготову историјске, правне и социолошке, дугују Србији и Србима, и данас, као и претходних шест деценија, одговоре на многа битна питања историјског значаја и значења, а који се још увек замотавају у партијско-идеолошке магле.

Познато је да је за пет вековова робовања свега десетак процената Срба прешло на ислам, односно католицизам. То убедљиво сведочи о великој верској и националној постојаности српског народа. Када је Титова партократија дошла на власт, висе од половине Срба се морало одреци вере, цркве и свештеника, оставити крсну славу, Божић, Ускрс, многе верске и националне обичаје. Дакле, Титовом страховладом Срби су истерани из своје вере! Данашња партократија из Срба упорно и по разрађеним методама, по свом „проевропском“ политичком сценарију, изгони из Срба и свако национално осећање! Тиме у Бриселу стиче неке поене и тако се уклапа у нови „западноевропски систем вредности“ и у актуелне процесе глобализације и мондијализма!

Ако би данас, рецимо, група научника, неки научни институт, желео да објасни све погубне последице по српски народ, само из поменутих разлога, сигурно је да нико из власти не би подржао, а камо ли финансирао један такав научни, а сигурно и нужни пројекат! Када би неко желео да истражи све Титове злочине, почињене у слободи над невиним Србима, не би имао подршку актуелне власти. Да ли је ова власт осудила иког од злочинаца и зликоваца који су у Титовом концентрационом логору смрти на Голом отоку мучила и убила толико Срба!? А како да то и учини, када су и данас миљеници медијске и политичке сцене, чак и партијски активисти (Јово Капичић, ЛДП) они који спадају међу најозлоглашеније шефове Голог отока!?  Када су се, пре двадесетак година, у Београду састали преживели голооточки сужњи, њих око 700, и када се у улози неког руководиоца тога скупа, појавио др Драгољуб Мићуновић , сви су устали, а њихов протест се претворио у заједнички крик који се могао чути далеко од зграде где су се први пут јавно састали. Мићуновић је видео да сви бивши логораши знају која и кава је била његова улога на Голом отоку, па је напустио скуп. Тај исти Мићуновић је 1968, током студентских демонстрација тражио више црвенила и више Броза, па је предлагао да се Београдски универзитет зове „Црвени универзитет Карл Маркс“! Тај исти Мићуновић, тај и такав доктор социолошких наука,и данас је, дубоко у деветој деценији живота, један од шефова Демократске странке и носилац више значајних државних функција! Па ви видите, поштовани читаоци, какви су вредносни критеријуми и каква је идеологија данашњих партија на власти у Србији. Титофилични „клонирани брозоиди“, конвертити првог реда, и данас „дрмају Србијом“!  Треба бити заиста обдарен наивношћу, па поверовати да баш они откривају Дражин гроб! По свему судећи, на сцени је права лакрдија, права фарса, која је срачуната на замајавање народа, а не на тражење Дражиног гроба. А баш ових дана откривене су тру масовне гробнице Срба, које су у Београду, невине ликвидирали Титови „ослободиоци“! Једна је чак на улазу у парк Калемегдан, код бисте Стевану Мокрањцу!

Када су, педест година после бацања у јаме, извађене кости жртава да се бар на хришћански начин сахране, они који су то чинили, или бар само говорили о томе, од садашње власти су етикетирани чак као узрочници последњих ратова, док је аутор ових редова означен као неко „ко је својим прилозима (о тим јамама) изазивао реваншизам међу братским народима“!
Како после свега, овде само напоменутог, очекивати да и данашња струка и наука, своја истинска сазнања, своју истинску истину, предочи свом народу!? Како то очекивати кад и председник Српске академије наука и уметности, (Никола Хајдин, недавно, на прагу десете деценије живота, по трећи пут изабран за председника) како и штампа бележи, инсистира да се из назива ове високе научне установе избаци она одредница „српска“. Треба ли упућеном још нешто додати па да схвати какав је третман знања и науке у Србији? После свега само се мора рећи – збогом памети!

за лист „Слобода“ Чикаго САД

 

Читајте без интернета: