Миодраг Новаковић: АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ – „СОФА ВЕРСУС ИПАП“

…Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду (у случају војне конфронтације између НАТО и РФ).

Развој догађаја у Украјини (и региону) нам јасно указује да је такав сценарио врло могућ. Ако свему томе додамо очигледне напоре Вучићевог режима да антагонише и свесно погорша односе Москве и Београда, а све по налогу Вашингтона и Брисела- онда се неумитно стварају услови да се Србија, по први пут у својој историји, нађе на погрешној страни, готово неумитног глобалног сукоба између „добра и зла“- у улози „најамника Западне империје зла“….

***

Почетком 1999 Србији је упућен, од стране водећих Западних чланица НАТО алијансе, „Рамбује ултиматум“- сличан аустроугарском ултиматуму из 1914, који је резултирао у аустроугарски геноцид над србским народом, и одвео свет у један од насуровијих глобалних сукоба. Слично аустроугарском, НАТО ултиматум испостављен србској делегацији у Рамбујеу, у Француској, је био „дизајниран“ тако- да испостављањам неприхватљивих услова, за било коју независну нацију, ту нацију увуче у неравноправни рат.

Једна од најнеприхватљивијих ставки „Рамбује ултиматума“ је била- да Србија (тадашња СР Југославија) мора да омогући НАТО трупама „дефакто“ физичку војну окупацију целе своје територије. И потом се „десио“ ЦИА режирани масакр над наводним „албанским цивилима“ у косовском селу Рачак, који је послужио за формални почетак илегалног НАТО бомбардовања наше отаџбине.

Ја сам у јуну 2011 урадио детаљну анализу (издајничког) споразума „СОФА“ (проширена и дорађена верзија те анализе је доступна у мојој књизи „ПроЗападни Злочин, IV проширено издање, у издању Лулу.инц, 2014, странице 235-250), потписаног 2006 у Вашингтону између бившег председника Србије Бориса Тадића и америчке државне секретарке Кондолизе Рајс. Тим споразумом је теоретски и „легалистички“ омогућено да оружане снаге САД (и њихови партнери) добију неограничени физички приступ целој територији Србије, њеним цивилним и војним инсталацијама, практично без икакве накнаде, и оно што је било најскандолозније пун (дипломатски) имунитет у случају да припадници армије САД или њихови НАТО партнери, на територији Србије учине било какво кривично дело. Ставке тог споразума су се односиле чак и на НАТО цивилне контракторе из суседних балканских земаља, и широм света.

Ако и то није било довољно, СОФА споразум је омогућио неометано и неконтролисано кретање наоружаних америчких војника и њихове војне технике широм Србије. Чак је посебна ставка тог споразума, дозвољавала „окупаторским војницима“ да могу да користе оружје „за самоодбрану“, и обавезивала србске полицијске и војне органе да им у таквим случајевима пруже пуну (ватрену?) подршку…

…Све ово је било важно напоменути- јер пре пар месеци (20 децембар 2014- 15 јануар 2015), између Србије и НАТО алијансе, ратификовани ИПАП (Индивидуални Акциони План Партнерства) споразум, се управо позива на СОФА документ. Увидом у ИПАП споразум ћемо лако сазнати, да одредбе тог документа „дефакто“ легализују физичку окупацију Србије од стране НАТО трупа- дакле оно што је СОФА дефинисала теоретски, овај најновији издајнички споразум између Вучићеве владе и НАТО команде, омогућује у пракси…

Оно што је такође важно напоменути- према изјавама НАТО званичника, Вучићев режим је добровољно и самоиницијативно потписао ИПАП. Шта више Србија се својевољно определила за највиши могући степен сарадње са НАТО алијансом, што практично значи „неформално чланство“ у оквиру ове агресивне алијансе (која је 1999 починила стравичне злочине над нашим народом, и економски и еколошки опустошила нашу државу)…

НАТО извори, са којима су разговарали новинари „Новости“ прецизирају да је овакав највиши степен војне сарадње између НАТО и Србије остварен по захтеву Београда, и да је и досада Србија доказивала у пракси своју лојалност НАТО-у својом „хипер-активношћу“ у неким међународним мисијама.

Очигледно, да у својој параноидној намери да Србију „уведе“ у ЕУ- чак и ако нам Брисел шаље неумољиве сигнале (својим бесконачним списком понижавајућих услова за „пријем“) да нас у стварности не жели, или да нас бар не жели као целовиту територију и независну нацију- Вучићев режим вуче потезе који су у тотално супротни расположењу и интересу грађана Србије, од којих се 75% оштро противи уласку у НАТО, као и потезе који су очигледно у директној супротности са војном неутралношћу, коју је Народна скупштина Србије прогласила 2007.

Упркос празној и „политикантској“ реторици Београда (али и Брисела) да чланство у ЕУ, не подразумева чланство у НАТО, садржај ИПАП споразума управо доказује супротно. Овај документ садржи више одредби о усклађивању „стандарда“ између наше земље и ЕУ, него између Србије и НАТО. Такође досадашња пракса пријема свих других балканских и источно-европских чланица у Евроунију, недвосмислено доказује да је НАТО чланство „дефакто“ мандаторно. Све ово указује на непоштене и прљаве намере према нашој нацији, не само од стране политички некомпетентног србског режима, већ и од стране цивилне и војне „бриселске администрације“…

Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду (у случају војне конфронтације између НАТО и РФ).

Развој догађаја у Украјини (и региону) нам јасно указује да је такав сценарио врло могућ. Ако свему томе додамо очигледне напоре Вучићевог режима да антагонише и свесно погорша односе Москве и Београда, а све по налогу Вашингтона и Брисела- онда се неумитно стварају услови да се Србија, по први пут у својој историји, нађе на погрешној страни, готово неумитног глобалног сукоба између „добра и зла“- у улози „најамника Западне империје зла“…

romi-nato-eu

Постаје јасно да се „ромско питање“ из сфере грађанских и људских права, преноси у сферу политичких. Која је позадина овакве политизације „ромског питања“ од стране НАТО војне алијансе. Да ли је руски научник мр Пјотр Искендеров био у праву, када је пре неколико година предвидео да ће евроатлантисти кроз процесе регионализације Србије, и процесе масовног протеривања Рома из ЕУ у Србију, створити услове за стварање „ромске државе“ у срцу Србије. Збиља су чудни мотиви ИПАП споразума да у овом документу посвети скоро читаво поглавље „политичкој инклузији Рома“. Да ли нам НАТО алијанса (која нас је 99-те „бомбардовала за наше добро“) спрема политичку, и можда уставну, институционализацију Рома(наших домаћих, али изгледа и свих других који се процесом „азилантизације“ дочепали Србије!?

***

Индивидуални акциони план партнерста (ИПАП) између Републике Србије и Северно Атлантског Пакта (НАТО) потписан је од стране србске владе у децембру прошле године.

Овде је важно разумети да се, као и код свих легалних докумената, ђаво крије у детаљима-

Одмах у заглављу овог документа под тачком 1.1, пада у очи да је у оквиру стратешких опредељења србске владе, на прво место стављена „1. Сарадња са НАТО/Партнерством за мир“…

…Потом на другом месту се налази „2. Процес интеграције у ЕУ“ !?

Веома чудан редослед приоритета за земљу која наглашава своју војну неутралност, и чији режимски челници (Вучић, Николић, Дачић…) стално понављају у јавним наступима, како Србија наводно неће ући у НАТО.

 

У оквиру разраде овог првог (и претпостављамо главног стратешко опредељења Вучићевог режима- унапређења сарадње са НАТО) приметно је да речник који режимски представници користе у медијским наступима „да Србија неће ући у НАТО“- поприма други тон и у ИПАП споразуму се дефинише следећим речима: „без тежње за чланством“, али као средство за ангажовање у свеобухватним реформским процесима који ће олакшати и подстаћи пружање подршке НАТО, као и билатералне подршке чланица Алијансе “. Овај наизглед сувопарни легалистички речник нам у ствари говори много више, него што је креатор тог документа желео да каже. Јавна и медијска опција „неуласка у НАТО“ се замењује двосмисленом сложеницом „без тежње за чланством“- чија двосмисленост једино може да се објасни тренутним стањем „режимске нелагоде“, због великог отпора србске јавности према овој неофашистичкој алијанси!?

Али други део овог пасуса (споразума) јасно указује на то да ће- „реформски процеси подстаћи пружање подршке НАТО“. Каква је то „НАТО подршка“ нама (и обрнуто) потребна, ако смо ми земља која је прогласила 2007 војну неутралност!? Једино би било исправно да са њима немамо ништа.

У овом пасусу се такође наглашава сарадња са НАТО у процесу „уништавања и складиштења“ вишка муниције. По којим (и чијим) то критеријумима Србија има „вишак муниције“? Шта више у овом споразуму се дефинише да ће директни надзор над уништењем (или „складиштењем“) вишка муницје имати војна канцеларија НАТО у Београду.

У наставку споразума србски режим наглашава своју чврсту опредељеност за приступ ЕУ, да би под заједничким вредностима које дели са Евроунијом истакли следеће: „социјалну свест, мирно решавање спорова, поштовање других народа и култура исл…“ Овде пада у очи термин „социјална свест“- који у овом контексту звучи веома „колективистички“ и призива успомене неких прошлих „комунистичких времена“. Шта значи да Србија дели са Евроунијом, исту „социјалну свест“? Пре би се могло рећи да између наше земље и (на)стране Евроуније нема скоро ништа заједничко, бар у домену тзв. „социјалне свести“. Да ли србски режим под истом „социјалном свешћу и поштовањем култура“ мисли да је Србији и Евроунији заједничка јавна промоција хомосексуалних осећања или (полу)легална педофилија, као што је то веома приметно у „најразвијенијим“ земљама уније!?

———–

Већ у следећем пасусу, Србија се (добровољно) изјашњава да ће „применити правне тековине Евроуније“, и да ће „јачати административне и институционалне капацитете у циљу примене стандарда ЕУ“. И овај пасус на изглед делује сувопарно, али ако се запитате како једна независна држава (Србија) може (и сме) да примењује правне тековине стране државне творевине (ЕУ) којој не припада, и да чак у том циљу врши реорганизацију властитог унутрашњег уређења? Чији то устав и закони важе на територији наше државе- србски или евроунијски?

Закључак овог уводног пасуса ИПАП споразума звучи прилично мазохистички- „Без обзира на захтевност и дуготрајност процеса ЕУ интеграције, он и даље представља најважнији процес на унутрашњем плану за даље напредовање Републике Србије и модернизацију њеног друштва…“ У овом закључку првог поглавља споразума, речи „захтевност“ и „дуготрајност“ су кључне за разумевање фатаморганског процеса уласка Србије у евроунијску конфедерацију, која ће се по свему судећи у међувремену (док ми стигнемо „на ред“) распасти сама од себе. Реч „захтевност“ треба схватити у смислу УЦЕНА које нам упорно стижу, након сваког испуњавања по Србију штетних захтева, који врло често представљају насиље над нашом уставном конституцијом и традиционалним и моралним вредностима србског друштва (рецимо Косово, принудна вакцинација, принудна распродаја националне имовине, „денацификација нације“, исл…). Реч „дуготрајност“ треба схватити као БЕСКОНАЧНОСТ у процесу наводног „придруживања унији“ који траје последњих деценију и по, и према последњим сигналима из Брисела требаће нам најмање цела деценија да би били сматрани „озбиљним кандидатом“. Другим речима, најмање четврт века уцена и понижавања, за несигуран проспект пријема у климаву конфедерацијску творевину, под називом ЕУ- у чији опстанак не верују чак ни челници неких водећих земаља те исте уније…

…И зарад тог „фатаморганског проспекта“ који ће се на крају уместо имагинарне ЕУ шаргарепе претворити у обичну батину, Србија се присиљава да се подаје, распродаје и парча на с(р)аставне делове!? Наравно, то се све не дешава једино са благословом корумпираног београдског петоколонашког режима, већ и уз благослов србског народа, који све то ћутке и покорно прихвата…

————–

У секцији која обрађује економске реформе, Србија се обавезује да ће „привести крају процес приватизације“- овде је јасно да је тај процес убрзане приватизације државне имовине пре свега у интересу страних корпорација и политичко-тајкунске мафије, који на тај начин добијају будзашто власништво над нашим националним ресурсима- а не у интересу Србије и (већ до голе коже опљачканог) народа. Али ето и НАТО је сада ту да буде „гарант тзв. приватизације“. Мени све то више личи на повратак НАТО окупатора на место (ратног) злочина из 99те, који је сада дошао да покупи свој ратни плен- него на неку рационалну националну политику!?

——————

У другом поглављу НАТО нам прописује како да вршимо „демократску контролу наших оружаних снага“.

У првом пасусу овог поглавља пада у очи реченица „Посебан значај придаје се узајамној сарадњи под покровитељством Групе Србија-НАТО за реформу одбране“- овде вероватно није потребан никакво додатно тумачење. У овом пасусу стоји црно на бело да нам „реформу одбране“ врши (неофашистичка) НАТО алијанса– наравно све уз благослов издајничког србског режима.

————–

Треће поглавље ИПАП споразума већ залази у сферу „гебелсовске пропаганде“ и масовног и институционализованог „испирања мозга“ србског народа, препознавању „заједничких“ (читај НАТО непријатеља), и разијању пријатељски осећања, па и љубави према НАТО алијанси,која нас је 1999те „бомбардовала за наше добро“!?

Република Србија ће посебну пажњу посветити промоцији и подизању свести становништва о важности међународне и регионалне сарадње…“ – ако је овај уводни пасус трећег поглавља остао нејасан, већ следећи објашњава на шта се односи потреба „подизања свести“- „спровођење активне и свеобухватне информативне кампање о најважнијим питањима реформе сектора одбране (у коју је како смо видели у претходним поглављима активно укључена канцеларија НАТО у Београду), као и о карактеру, обиму и користи сарадње са НАТО, у оквиру ПЗМ, укључујући и ИПАП.“ Дакле овај пасус више него јасно дефинише да је србска држава мора да спроведе јавну медијску и политичку кампања у вези „промоције НАТО и подизања (позитивне) свети јавности“, у вези сарадње са НАТО и имплементацији ИПАП споразума, који подразумева и војно присуство НАТО трупа у Србији. У почетној фази у бази „Југ“, али то увек тако почиње…

…Ипак, оно што је по писцу ових редова, најмрачнији аспект овог орвелијанског сценарија, јесте децидирано наглашавање потребе „Стратегије благовременог јавног информисања о односима Србије и НАТО… у штампаним и електронским медијима, јавним трибинама, округлим столовима, у оквиру академских и истраживачких иниституција, и наравно (прозападних) НВО.“ Аутор(и) овог издајничког споразума отворено наглашавају потребу „охрабривања академских, истраживачких и научних институција да уђу у процес сарадње са НАТО.“

Дакле, србски режим више и не скрива потребу, да у сарадњи са геноцидном НАТО организацијом, спроведе масовну кампању промовисања и стварања „позитивне свести“ о овој агресорској алијанси. У ту сврху ће бити коришћени скоро сви друштвени научни, политички и медијски ресурси. Ако се ови монструозни гебелсовски планови масовног испирања „србских мозгова“ уистину спроведу у праксу, Џонг Ким ће у поређењу са Алеком Вучичем, више личити на безазленог волонтера Црвеног крста!?

———————

Но, прави анти-србски и издајнички карактер, се јасно види из „Матрице активности“, која је приложена у наставку ИПАП споразума. У њој се оперативно разрађују начини увођења НАТО у Србију и Србије у НАТО, на мала (велика) врата. Такође, овај део документа разоткрива грубо мешања ове алијансе у унутрашње послове државе Србије…

У оквиру „Политичког и безбедносног оквира“, тачке Циљ 2, Активности 1(стални процес), говори се о потреби „Обезбеђивања координације и комплементарности између ИПАП и процеса ЕУ интеграција“. – Ова ставка (ин)директно указује да је највиша сарадња са НАТО итекако део наводних ЕУ интеграција. Под активношћу бр. 7 поново се наглашава потреба о „унапређењу разумевања јавности о односима са НАТО“!?

———

Циљ 3 овог поглавља описује потребу „Унапређења и бољег разумевања реформи и активности које се односе на интеграције у ЕУ“. Та потреба се потом прецизно објашњава: „Сталне активности и јавна кампања у правцу подизања нивоа подршке јавности процесу евроинтеграција“, додајући да ће у сврху „јавног иноформисања“ бити ангажовано „цивилно друштво и НВО“- Овде је важно разумети, да се под „разумевањем реформи и активности“ Циља 3, јавност не упућује на „реформе и активности“ зарад наводних евроинтеграција, већ зарад интеграција Србије у НАТО.

Циљ 4, који је описан као стални процес, уз тромесечно подношење извештаја Влади, описује потребу „Усклађивања законодавства са правним тековинама ЕУ“- Поново, закони државе Србије се усклађују са правним системом страног државног ентитета. Толико о независности Србије!?

Под Активношћу бр. 5, ИПАП нам прописује „завршетак демаркације граничне линије са суседима и окончање сукцесије бивше СФРЈ“- није тешко у чију корист треба окончати ове процесе, нити да наши „НАТО пријатељи“ под „суседима“ сматрају и косовске сепаратисте…

————

Циљ 6 нам прописује примену стандарда Савета Европе у домену „људских права“- да ли то значи да држава Србија нема властите стандарде, па мора да примењује туђе?

——–

Ако сму то имали било какве дилеме, следеће поглавље „Реформи унутрашње политике и економије“, нам прописује на који начин морамо да штитимо „људска права“ (наравно, овде није речи о правима већинског народа у Србији)-

Циљ 2 овог поглавља споразума са НАТО нам прописије чак и „спровођење политичке инклузије Рома“. У објашњењу ове политике прецизира се да „ромска популација мора да учествује у спровођењу ове стратегије“, као и да морају да се спроведу ИПА пројекти Европске комисије „посвећени унапређењу положаја ромске популације“ (оне исте, коју масовно протерују из Европе?). – Као што сам нагласио на почетку овог другог дела моје анализе „ђаво се крије у детаљима“. У оквиру ове секције су кључне речи „политичка“ и „инклузија“. Сама (страна) реч „инклузија“(inclusion) према тумачењу „Мортон Бенсон“ енглеског речника у издању београдске „Просвете“ значи „укључивање и(ли) убројавање“- дакле војна НАТО алијанса нам прописује кроз ИПАП споразум да требамо да „политички укључимо, или „убројимо“ Роме у оквиру „реформе унутрашње политике.

Шта то конкретно значи?

Да ли се ради о „политичком убројавању“ Рома србских држављана, или се овде ради о „убројавању“ десетина, или чак стотина хиљада протераних Рома из Евроуније, од којих већина нема никакве везе са Србијом- или се Србија низом наметнутих уговора о „реадмисији“ са ЕУ, као и ЕУ сугерисанм променом Закона о азилу и Закона о држављанству, сада доводи у ситуациу да спроводи „политичку инклузију“ туђих, из ЕУ етнички почишћених Рома? Ми смо о томе опширно писали на страницама СРБског ФБРепортера. (Препоручујем мој чланак „Шта је заједничко Исламизацији, Азилантизацији и Регионализацији Србије!?“ )

У овој секцији, где нам НАТО прописује како да поступамо са Ромима, индикативна је реч „политичка“. Постаје јасно да се „ромско питање“ из сфере грађанских и људских права, преноси у сферу политичких. Која је позадина овакве политизације „ромског питања“ од стране НАТО војне алијансе. Да ли је руски научник мр Пјотр Искендеров био у праву, када је пре неколико година предвидео да ће евроатлантисти кроз процесе регионализације Србије, и процесе масовног протеривања Рома из ЕУ у Србију, створити услове за стварање „ромске државе“ у срцу Србије. Збиља су чудни мотиви ИПАП споразума да у овом документу посвети скоро читаво поглавље „политичкој инклузији Рома“. Да ли нам НАТО алијанса (која нас је 99те „бомбардовала за наше добро“) спрема политичку, и можда уставну, институционализацију Рома(наших домаћих, али изгледа и свих других који се процесом „азилантизације“ дочепали Србије!?

————

У оквиру секције „Учешћа у Програму НАТО Партнерство за мир“ поново се наглашава потреба да се Војска Србије реформише у складу, и под надзором НАТО алијансе. Овај документ прописује чак и учешће у „мудрој одбрани“ и стандардизацију (србске војне технике са НАТО стандардима). Као надлежна за ту сарадњу и надзор наводи се НАТО канцеларија у Београду („по питању реформе система одбране и помоћи“).

Ако је неко имао неку дилему о правој позадиниј ових промена, онда то следећа секција која описује интегрисање Србије у НАТО систем, отклања сваку сумњу у праве намере овог споразума- У овом делу Србија се обавезује на „Учешће у НАТО програму изградње интегритета прилагођеном за југоисточну Европу.“ Сви знамо какав је НАТО програм за (југо)источну Европу. Односно, да има изразит анти-руски карактер…

———–

Директно мешање у одбрану и унутрашње послове Србије од стране ове злочиначке алијансе се такође конкретно описује у поглављу „Уништавања и безбедног складиштења вишка наоружања и муниције.“

Најављује се развој „пројекта НАТО поверилачког фонда за помоћ Војсци Србије у демилитаризацији вишка муниције…“ Такође НАТО се поставља у улогу контролора „управљања залихама конвенционалне муниције“. Другим речима, они исти који су нас бомбардовали 1999те, сада нас уз активну подршку Вучићевог режима разоружавају!?

———-

Прави доказ да је Србија већ једном ногом у НАТО (упркос противљењу огромне већине грађана) лежи у секцији о „Постизању интероперабилности“-

Србија се обавезује да ће „успоставити национални систем кодификације (наоружања) који ће бити компатибилан са системо кодификације НАТО.“ Тако нешто раде само земље, које су или чланице НАТО, или се спремају да уђу у исту организацију!?

Ова теза се потврђује и у секцији „Школовање“- ИПАП прописује „развој система професионалног војног образовања и обуке (за официре и подофицире) који је у потпуности у складу са стандардима НАТО“.- Ова формулација не оставља никакву сумњу да будући официрски кадрови морају да буду школовани, не само војно већ и идеолошки, у складу са „НАТО стандардима“. Дакле постајемо „НАТО јањичари“!?

—————-

Као што сам у првом делу анализе нагласио, оно што је теоретски прописао издајнички СОФА споразум са САД, потписан од стране Бориса Тадића 2006, и због чега је Србија увучена у рат са НАТО алијанском 1999, након „Рамбује ултиматума“, који је захтевао физичко присуство НАТО трупа у Србији– Сада у пракси прописује ИПАП, под поглављем „Концепт оперативних способности“- У овом делу се конкретно наводи да се Центар за обуку Војске Србије у бази „Југ“ отвара за присуство НАТО трупа. Акциони план ИПАП-а предвиђа да се то оствари до краја 2015 године!?

Дакле, Вучићев издајнички режим до краја године уводи у Србију НАТО трупе и то на велика врата… ИПАП се побринуо да све то добије и „уставни расплет“ у (издајничкој) Народној скупштини. Наиме, поглавље „Приступање Споразуму између држава потписница Северно атлантског уговора у ПЗМ и питању Статуса њихових снага (СОФА)“ прописује имплементацију СОФА споразума који мора да се ратификује у Скупштини. Као што сам већ раније нагласио, СОФА споразум са НАТО чланицама „дефакто“ легализује њихов окупациони статус у Србији, пружајући им „дипломатски статус“ и неконтролисано кретање (са техником и наоружањем) уз углавном бесплатно коришћење наше инфраструктуре… Дакле све оно што НАТО није постигао бомбардовањем Србије 1999, постигао је овим својим споразумом са Вучићем 2015!?

—————–

У завршном делу ИПАП-а се посебно наглашава потреба „испирања мозга“ србске јавности, и то се овај пут конкретизује- Захтева се оснивање „Информативног центра за НАТО“ (остварено 2014). Прописује се „увођење стратегије јавног информисања о сарадњи са НАТО“ и отворено се говори о „циљу добијања јавне подршке“!?

У ту сврху се чак планирају „Информативни дани у циљу промоције програма НАТО“!?

—————–

ЗАКЉУЧАК- Извуците сами…

Читајте без интернета: