Миодраг ЗАРКОВИЋ: Који српски злочини?!

Када су званична Србија и Хашки трибунал у сагласности, то, нажалост, одавно више није никаква новост нити реткост. Али, када извесно питање заједнички прећуткују, то је поуздан знак да је реч о нечем изузетно важном. А у вези са бомбардовањем Србије 1999. године, и Хаг и Београд прећуткују убедљиво најбитније сазнање: да ни данас, 16 година касније, нема нити једног доказа да је НАТО агресија била на ма који начин оправдана.

Ова чињеница је најлакше уочљива уколико се сагледају оптужнице подигнуте против српских државних, војних и полицијских руководилаца из тог времена. Не пресуде, дакле, него оптужнице. Јер, чак ни у оптужницама није садржан нити један наводни злочин према шиптарском становништву, који је могао да послужи као повод за напад на Србију. Ниједна оптужница не бави се нити једним наводним злочином који је претходио бомбардовању. Чак је и чувени случај Рачак, који је ономад послужио као непосредан разлог агресије, уклоњен из оптужница уочи самих суђења.

Девет руководилаца је, наиме, било оптужено пред Хашким трибуналом за „удружени злочиначки подухват“ на Косову и Метохији: Слободан Милошевић, Влајко Стојиљковић, Милан Милутиновић, Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић, Небојша Павковић, Владимир Лазаревић, Сретен Лукић и Властимир Ђорђевић. Поступак против Милошевића вођен је посебно, али није завршен због смрти оптуженог. Стојиљковић је извршио самоубиство да не би био изручен Хашком трибуналу. Суђење осталој седморици је било обједињено, дакле са заједничком оптужницом, с тим што је поступак против Ђорђевића вођен посебно, због тога што је он ухапшен и предат Хагу доста касније од осталих.

Од њих деветорице, нико није био чак ни оптужен за било какав злочин који је претходио НАТО нападу на Србију! У уводу, хашко тужилаштво говори да се „удружени злочиначки подухват“ односи на раздобље од 1. јануара па све до 20. јуна 1999. године, али се у каснијем списку врло одређених инцидената набрајају искључиво они који су се одиграли по почетку НАТО агресије, дакле од 24. марта па надаље.

Рачак је био једини изузетак, али је, рекосмо, пре почетка суђења избачен из оптужнице. Ево како је сам Хашки трибунал то оправдао у саопштењу за јавност од 26. фебруара 2009. године, којим је обнародована пресуда донета у предмету Шаиновић и остали. У том саопштењу, Хашки трибунал позива се на једну ранију одлуку судског већа из истог поступка, од 11. јула 2006. године, да докази у вези са „инцидентима у Рачку, Падалишту и затвору Дубрава“ не буду изношени, како би „експедитивност поступка била побољшана без нарушавања правичности“. У истој одлуци Веће је додало да „те три локације нису ни на који начин мање значајне или мање репрезентативне за случај тужилаштва против оптужених“.

Према томе, Веће је одлучило да ради „експедитивности поступка“ изузме једини конкретан догађај који се односи на време пре почетка НАТО агресије, а у међувремену нити један други инцидент који је хронолошки претходио почетку агресије на Србију није придодат оптужници (узгред, не би ни смео да буде придодат, по међународном праву које прописује изручења, али, с обзиром на то колико је пута сам Хашки трибунал прекршио ову одредбу, за претпоставити је да би допуњавали оптужницу да су којим случајем успели да пронађу или „пронађу“ доказе неког наводног злочина). Из чега јасно произилази недвосмислен закључак: до дана данашњег, за пуних 16 година колико је прошло од саме агресије, односно, за више од 14 година током којих су на власти у Србији били искључиво Западу наклоњени режими, ниједан једини доказ о оправданости НАТО агресије није испливао на површину! Не законитости, јер за њу нико није ни тврдио да постоји, него оправданости. Никаква китњаста и испразна хашка уверавања, како су изузети случају „једнако значајни и репрезентативни“, не могу да сакрију истину да о тим случајевима, о тим инцидентима, о тим наводним злочинима који се приписују Србији, уопште нема доказа.

Не само да је, дакле, НАТО агресија била противзаконита, већ је била и сасвим неоправдана, пошто никакве „хуманитарне катастрофе“ сигурно није било пре самог почетка бомбашких удара по Србији. Да ју је било, а поготово у оној мери у којој су западна гласила тада јављала (стотине хиљада или чак и милион присилно расељених Шиптара, тј. десетине хиљада побијених), барем би један недвосмислен доказ до сада био утврђен, али није.

То би, када се говори о НАТО агресији, ваљда требало да буде главна ставка. Податак да не постоји нити један доказ који потврђује оправданост НАТО агресије, по значају је у најмању руку једнак ономе да у Ираку нису пронађена никаква оружја за масовно уништење, која су 2003. послужила као основни повод за напад на ту државу. Па ипак, док за лаж у вези са Ираком зна буквално цео свет (што мученим Ирачанима и не значи превише, будући да окупација и иживљавање над том земљом и даље трају), за лаж о Србији углавном се не зна чак ни у самој Србији.

Да ли је, свих ових година, ико од српских званичника макар поменуо чињеницу да за агресију НАТО-а није било никаквог ни повода, а не само узрока? Колико сећање служи, нико! Тај податак се напросто прећуткује. Нарочито данас, док се са НАТО-ом на највишем нивоу потписују понижавајући споразуми.

Ко шта ради, српски званичници само наводе да Савет безбедности УН није одобрио бомбардовање, што збиља није никакво откриће, јер чак и НАТО од самог почетка отворено говори о томе. Та критика је нешто са чим НАТО свршено и несметано може да живи. Како би, уосталом, могли па да прикрију то да су Србију напали без одобрења СБ УН?!

Али, податак да ни Хашки трибунал, онолико наклоњен НАТО-у, није успео да установи макар један доказ да је НАТО агресија била неопходна зарад спасавања живота, једноставно се крије. У ствари, још је и горе: мало-мало па неко у овдашњој јавности понови оне изворне лажи, оне чињеницама непоткрепљене оптужбе, да су српске снаге безбедности својим злочинима над шиптарским становништвом проузроковале хуманитарну катастрофу коју је НАТО онда зауставио својим „хуманим бомбама“.

Ни 24. март, као годишњица почетка НАТО агресије, не може да прође без тих смртоносних клевета. Тако је ове године на тај датум „Радио Слободна Европа“ објавила интервју са Бошком Јакшићем, вајним политичким аналитичарем. У тексту под насловом „Србија и даље не верује у егзодус Албанаца“ и преношеном по другим гласилима, Јакшић каже:

„Срби у тумачењу историје воле да се фиксирају за одређене датуме и појаве, чешће за поразе, а не за победе. И чини ми се да је то случај и поводом бомбардовања. Потпуно се заборавља на избегличке колоне косовских Албанаца. У међувремену је створен мит да то нису били истински догађаји готово библијског егзодуса, већ оркестрирана, маркетиншка кампања Си-Ен-Ена. Србија, наравно, са разлогом памти злочин из Сићевачке клисуре када је гађан воз са цивилима, али из меморије су углавном избрисане егзекуције, рецимо, читавих албанских породица.“

Не само да се Јакшић није удостојио да од Сићевачке клисуре макар разликује Грделичку, у којој је воз са цивилима одиста погођен, него без икакве гриже савести понавља лаж о „избегличким колонама косовских Албанаца“ и то проглашава „готово библијским егзодусом“, а свако противљење тој неистини оцењује као „стварање мита“.

Још даље је, исте вечери, отишла ништа мање „чувена“ Соња Бисерко, као гошћа, уз Слободана Антонића, емисије „Вести“ на Б92. Када ју је водитељ Александар Миладиновић упитао: „Је ли бомбардовање злочин, или спречавање злочина?“, Соња Бисерко је одговорила:

„Моје мишљење је да је то било спречавање злочина и мислим да је крајње време да се прихвати та истина о томе. У крајњој линији, имамо неколико пресуда у Хашком трибуналу, који је врло прецизно описао све те злочине и све што се дешавало и разлоге зашто је дошло до интервенције.“

У питању је, види се, чиста лаж, пошто Хашки трибунал уопште није „врло прецизно описао све те злочине“ нити „разлоге зашто је дошло до интервенције“. Када то прича, Соња Бисерко изговара свирепу неистину, потпуно супротну од стварног стања ствари, зато што Хашки трибунал уопште није урадио то што Соња Бисерко тврди да јесте.

И та лаж пролази некажњено. У ствари, она је поспешивана чак и самим питањем водитеља емисије, које је постављено на врло злонамеран начин: „Је ли бомбардовање злочин, или спречавање злочина?“ Из питања се изоставља првобитна тврдња НАТО-а из марта 1999. године да је злочин према становништву на Космету у току, па да бомбардовање не служи да би неки могући злочин спречило, него да би текући злочин зауставило. Уместо да пита за доказе да су било какви злочини уопште почињени пре почетка бомбардовања, Александар Миладиновић усмерава пажњу ка наводном спречавању злодела која би ваљда тек требало да буду извршена, што је апстракција на нивоу научно-фантастичних романа и могућност за бескрајне, неухватљиве расправе.

И, да се не заборави, све ово дешавало се баш на годишњицу почетка НАТО агресије, 24. марта! Утолико је увреда отровнија и дубља, јер се невине жртве агресије – а цела Србија се може сматрати невином жртвом, с обзиром на то да је нападнута без икаквог оправданог узрока или повода – додатно понижавају рециклирањем лажи које су и довеле до злочина. Поређења ради, сетимо се како се о једној другој годишњици, врло блиској, а то је дан на који је убијен Зоран Ђинђић (12. март), о тој жртви прича искључиво са наглашеним поштовањем. И иначе је, а око 12. марта поготово, малтене забрањено подсећати на неке кораке које је покојник недвосмислено и предузимао, на пример на његове позиве управо из времена НАТО агресије да се са бомбардовањем настави све док Милошевић не падне са власти. Ко год у сећање призове те Ђинђићеве изјаве, истог часа бива проглашен нечовеком. Али је зато, изгледа, о Србији дозвољено, па и пожељно, износити најгрозоморније лажи, чак и на дан када се Србија стидљиво и бојажљиво присећа зверског мрцварења којем је с пролећа 1999. године била изложена.

А очигледна, недвосмислена кривица крволока из НАТО-а, који је на једну суверену земљу насрнуо само зато што му се тада могло, сложно се прећуткује.

Тешко да има тврдоглавије земље од Србије, када је реч о ћутању. Ако нешто нећемо да изговоримо, кљештима не можете да нам ишчупате то из уста. Прећуткивали смо Мачву, па Јадовно и Јасеновац, па „маспок“, па „Бљесак“ и „Олују“, сада ево и НАТО-ово иживљавање из 1999. године. Наша самозвана „елита“, било политичка било друштвена, на тешка огрешења о српски народ најрадије се не би никада освртала. „Елита“ је или сметнула с ума, или је баш и брига, да прећуткивање злочина у ствари представља – позивницу да злочин буде поновљен првом згодном приликом.

 

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/koji-srpski-zlocini/

 

Читајте без интернета: