Мирослав Лазански: Берлин на северу Косова

Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању. Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову

Ако амерички војници из састава Кфора ускоро не одблокирају административне прелазе Брњак и Јариње за несметан пролазак камиона с робом, Срби на северу Косова доћи ће у ситуацију као грађани Берлина некада када су Совјети у време Хладног рата блокирали град. Па је онда дошло до убрзане градње Берлинског зида, тог симбола подељене Европе, симбола гвоздене завесе на Старом континенту. И тада је Европа Берлински зид назвала антицивилизацијским потезом, актом варваризма, стаљинизма и недемократије. Преко Берлинског зида бежали су грађани ДДР-а у Западни Берлин , тамо су граничари ДДР-а пуцали у грађане ДДР-а у бегу. Тада је Винстон Черчил назвао Берлински зид највећом срамотом модерне Европе. И тада су Американци организовали ваздушни мост и непрекидно авионима снабдевали Берлин свим стварима потребним за живот.

Наравно, наша авијација не може да лети изнад Косова, штавише већ годинама нам Американци не дозвољавају да вратимо обичан цивилни радар на нашу територију на Копаонику ради боље контроле цивилног ваздушног саобраћаја, а да нико у Београду то питање не постави у оштријој и озбиљнијој форми. Вашингтон се вероватно прибојава да би тај радар могао да обавља и задатке за нашу војску, можда у функцији њеног повратка на Косово, а све у складу с Кумановским споразумом. Потпуно непотребан страх Вашингтона због сиротог радара на Копаонику јер ми повратак наше војске и полиције, до 1.000 људи, никада озбиљно нисмо ни затражили.

Дакле, нас сада највероватније највише интересује ко је Хашиму Тачију пришапнуо формулу „Just do it“, („Само напред“). Формулу по којој се на просторима бивше Југославије заправо све решавало и још решава. При чему Запад, односно Вашингтон, позива и упозорава све стране да се не прибегава употреби силе, али употребу силе једне стране аминује, а другу осуђује. Сценарио као и почетком распада СФРЈ 1991. године када је Стејт департменет непрестано слао поруке да се Југославија не сме силом сачувати. Али нису рекли да ли се може силом и разбити. Не треба сада губити време на нијансама је ли екселенција Ворлик била против упада специјалаца Приштине на север, а екселенција Дел за упад. Односно, ко је од њих знао, а ко није знао. Какве то везе има са суштином проблема и једна и друга екселенција јасно нам понављају да је за САД питање статуса Косова решена и готова ствар о којој се неће више расправљати. Јесмо ли ми глуви?

И зашто онда Тачи не би покренуо те своје специјалце на север? Када Вашингтон и најважније земље Запада сматрају да је север део суверене територије државе Косово. Шта смо ми конкретно предузели да покушамо да предочимо Вашингтону како су Срби стратешки важнији за САД од Албанаца с Косова, па и од саме Албаније. Да је територија Србије, у сваком погледу, за САД важнија од територије Косова. Без обзира на „Бондстл“. Не знам за те покушаје, барем их не зна шира јавност ако их је и било. Знам за килаво постављено питање Међународном суду правде у Хагу, питање не о сецесији, већ о акту једнострано проглашене независности Косова, после чега је и уследио нокаут одговор. Па је онда дошла она мучна седница парламента где ми је дошло да заплачем када сам видео да државни врх говори о тешком тренутку по нас. Сада опет седница парламента, једни се смеју, други чачкају нос, већина једва чека да збрише на одмор. А 400 километара јужније народ спава на барикадама.

Не треба се бавити америчком администрацијом на тај начин, тражити пукотине у њиховим ставовима јер тих пукотина једноставно нема. Наиме, америчка администрација још је у свом средњем естаблишменту препуна кадрова из времена Била Клинтона. Човек који јавно тврди да орални секс није секс бомбардовао је Србе. Државна секретарка, која је у предизборној кампањи лагала да је својевремено у Тузли била изложена ватри српских снајпериста, па када јој је тв снимком доказано да то није истина, скрушено изјавила да то и није тако важно, дакле од ње нема помоћи за Србе на Косову.

Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању, Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову. Треба пронаћи нове модалитете борбе за спас онога што се на Косову још може и спасти. Ако се ствари на прелазима Јариње и Брњак не врате у пређашње стање, онда се је тешко отети утиску да је досадашња наша политика на Косову била неуспешна. Жарко бих волео да ме догађаји демантују.

Истовремено с дипломатском борбом за Косово, и посебно око севера Косова, на делу је невиђена пљачка ресурса јужне српске покрајине. Чак се и Џорџ Сорош укључио у игру око косовских резерви угља. Лист „Њујорк тајмс“ је 8. јула 1998, значи годину дана пре рата, констатовао да је рударско-топионички базен „Трепча“, заправо, највреднији комад земље на Балкану, вредан најмање пет милијарди долара, да је „Трепча“ највећи европски рудник цинка и олова и трећи по величини топионичарски капацитет у свету. Већина производно-прерађивачких погона „Трепче“ налази се у местима где живе Срби, па је још 25. јуна 1999. године Бернар Кушнер објавио указ „да управа над српском и југословенском својином на Косову прелази на Унмик“, што је било у супротности с тада само 16 дана старом Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, у којој је подвучено „да НАТО и Кфор неће повређивати територијалну целовитост Југославије и да признају Косово као њен саставни део“. Шта смо ми тада урадили после тог указа Бернара Кушнера? Ништа. У „Трепчу“ су улагана средства и паре свих бивших југорепублика, наравно највише Србије, а сада ће то све лепо узети за јефтине паре богати појединци за Запада.

Када се погледају распореди националних контингената јединица Кфора, онда се види да њихове локације нису случајне. Потпуно се поклапају са економским интересима великих компаније из њихових држава. Французи су на северу Косова, а француски инжењери проучавају у „Трепчи“ могућност улагања у обојену металургију. Британске фирме заинтересоване су за електроенергетска предузећа у Обилићу, Италијани у свом сектору разматрају како оживети некадашњу фирму „Застава-Ивеко“, Немци на подручју Суве Реке настоје да што више повежу локалну фирму „Валкан-Белт“ са „Џерман континенталом“. Сектори су, дакле, унапред стриктно подељени према економским интересима, а у контексту стратегије „откупити, или уништити“. Класичан пример из уџбеника политичке економије неоимперијалистичких монопола.

Не знам где је у свему томе српски сектор. Знам само да када сам 1986. године био у Берлину, обилазећи Берлински зид, снимио сам графит неког Југовића. Нацртано знате већ шта, а испод тога великим словима: „Ј… зид“. Издржаће Срби.

Мирослав Лазански
ПОЛИТИКА
Читајте без интернета: