НЕМАЧКИ ПОТПУКОВНИК: Србија није могла избећи рат 1999.

НАТО је 13. октобра 1998, под називом „Activation Orders“, дао одобрење за почетак ваздушних напада против СР Југославије. Војно планирање за рат било је завршено још у лето 1998, а обухваћени су и јасно дефинисани циљеви удара, тако да је јасан закључак да су водеће структуре НАТО-а и САД знатно раније донеле одлуку о употреби војне силе.

Саговорник Геополитике је потпуковник немачког ваздухопловства у пензији, Јохен Шолц. Током своје богате професионалне каријере, он је Немачку дванаест година представљао у политичком телу НАТО-а и служио је шест година у мултинационалним штабовима западне војне алијансе у земљи у иностранству. Последњих шест година радног стажа радио је у Министарству одбране, а пензионисан је марта 2000. Као човек са великим искуством на војном и геополитичком плану, написао је и дао последњих година низ чланака и интервјуа из области ових тема. Потпуковник Шолц се веома радо одазвао позиву нашег магазина на разговор, желећи тако, како он каже, „да донекле исправи неправду која је учињена српском народу од стране међународне заједнице“.

Господине Шолц, од 1995. до 2000. године, током периода када је рат на Косову и Метохији започет и окончан, били сте у служби референта Савезног министарства Немачке, па сте имали довољно информација на располагању. Можете ли нам рећи када је незванично НАТО одлучио да војно нападне Србију? Да ли је Србија на било који начин могла избећи рат са западном војном алијансом?

– НАТО је 13. октобра 1998, под називом „Activation Orders“, дао одобрење за почетак ваздушних напада против СР Југославије. Војно планирање за рат било је завршено још у лето 1998, а обухваћени су и јасно дефинисани циљеви удара, тако да је јасан закључак да су водеће структуре НАТО-а и САД знатно раније донеле одлуку о употреби војне силе. Све је ово раније припремљено за опцију уколико Милошевић не прихвати услове Запада, и у том смислу Србија је једино могла избећи рат да је капитулирала по свим захтевима. Бивши немачки државни секретар и искусни стручњак за војну политику, Вили Вимер, одговорио је на трибини у дискусији у нападу на Србију кратко и јасно: „Рат се није могао избећи, јер је морао бити покренут“.

Значи ли то да су и преговори у Рамбујеу били фарса, да се целом свету замажу очи?

– Ако сагледамо ток и начин вођења разговора у Рамбујеу, јасно је да су они били креирани за неуспех. Довољно је само се осврнути на Анекс Б уговора који је требало да имплементира одредбе статуса уговора „Kosovo Forces“ (Кфор), што би буквално значило окупацију Србије, и као такви они су били неприхватљиви за једну суверену државу. По избијању рата на Косову, овај нацрт уговора је почетком априла 1999, од стране савезног парламентарца и противника оружаног напада, Хермана Шера, био представљен немачкој јавности. Не, Србија није имала шансе да се сачува од војног удара. Отежавајућа околност била је што је у том тренутку Русија била ослабљена кроз три важна питања: пад цена нафте (под вођством тзв. „Chicago Boys“), руинирана руска привреда, као и председник који није био у поседу својих овлашћења.

Међународна заједница и НАТО су агресију на Србију представили као неку врсту хуманитарне акције, да би се заштитило албанско становништво од убијања и прогона српске војске. Шта је, по Вама, био стварни разлог за неоправдане ваздушне ударе? Да ли је реч о дугорочном стратешком интересу великих западних сила, пре свега САД?

– Наводно протеривање Албанаца је био само вешт изговор, нешто касније ћу се вратити на ову тему. Планови САД и њених пратиоца (мислим и на ЕУ) били су и остали су до дана данашњега консеквенце на крају сукоба Исток–Запад. Ваши читаоци ће се присетити тријумфалног „Краја историје“, америчког политичког научника Френсиса Фукујаме. Са падом система Варшавског пакта независна Југославија је, из перспективе Запада, испунила своју геополитичку улогу. Међутим, она је тада претила да буде препрека за проширење пројеката будуће ЕУ (са различитим разгласним интересима Велике Британије, Француске и Немачке) и НАТО-а. Њен економски систем радничког самоуправљања није одговарао неолибералном економском курсу, који је прописала ЕУ. Овај курс је у складу са одредбама и начелима условљавања према којим ММФ државама даје кредите, познат под стручним термином „Washington Consensus“. Он укључује смањење државне потрошње, смањење трговинског ограничења за приступ тржишту страном капиталу, девалвација валуте, дерегулације, приватизацију и смањење субвенција. Ова шок терапија почела је у Југославији 1990. у виду споразума са ММФ-ом и Светском банком, чије су економске последице биле основни темељ центрифугалним силама у југословенским републикама. Ширење НАТО-а на Исток је последица једног века геополитичке константе англосаксонских сила, да доминирају евроазијским континентом, а крајњи циљ је да НАТО дође што ближе границама Руске Федерације.

Рат у јужној српској покрајини водио се и у сфери пропаганде, која је имала за циљ да оправда бацање бомби на српски народ. Која сте запажања и искуства стекли у овој области?

– Тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг је 1999. водио отворену битку са јавношћу, пошто је инсталирао посебан прес-центар у Бону при свом министарству, одакле је свакодневно држао конференције за штампу. Њихов циљ је био да се српској страни додели кривица за оружани конфликт, и Шарпинг је то више пута радио, без икаквих правих доказа, нити је показивао знаке инхибиције. Један пример је наводно „Операција Потковица“ српског генералштаба, са циљем да се Албанци протерају са Косова; затим, други пример је наводно концетрациони логор у Призрену, итд. Шапутало се тада у министарствима о „Шарпинговим грозоморним трупама“ које фабрикују све „доказе“. То је био повод да немачки ТВ канал „WDR“ сними документарни филм „Почело је са једном лажи“, у ком је Шарпинг ухваћен у лажима, као на пример о употреби гаса у домовима на Косову.

Где су поводом ових лажи били објективни и независни немачки медији? Зар је могуће да се све те неистине износе у јавност без правог деманта?

– Уз врло мало изузетака, немачка штампа је прогутала ову званичну пропаганду и заузврат даље доливала уље на ватру, како би се пред становништвом оправдала војна интервенција из хуманих разлога. Овакав вид извештавања и коментарисања у смислу трансатлантских односа досеже до давања новинских лиценци после 1945. у западнонемачким окупационим зонама, јер је у наредним годинама почело интензивно одржавање веза (како у политици, тако у науци и култури) код утицајних издавача, уредника и новинара, уз помоћ трансатлантских веза, које је све до данашњег дана актуелно. Паралелно са необјективним извештајима са Косова, било је објективног информисања из истог Министарства одбране, које је прикупљено из извора службе у иностранству, немачког војног аташеа и Савезне обавештајне службе, које се огледало у једнонедељном информисању Парламента, вођама фракција у Бундестагу, Одборима за одбрану и Одбору за спољне послове. Ти извештаји су се бавили ситуацијом немачке војске у подручју конфликта и бележили су објективну слику стања на Косову. Они су били на најнижем нивоу тајности, предвиђени само за службену употребу. Ја сам те извештаје читао недељно, када је криза на Косову дошла до врхунца. Нигде у њима нисам прочитао да је било говора о протеривању, већ о избеглицама, што је фундаментална разлика, и никада није било оптужби да се ради о етничком чишћењу или геноциду. Целокупно стање се представљало као грађански рат, под којим све етничке групе подједнако пате, није било једностраних оптужби на рачун Срба. Бригадни генерал Хајнц Локуаи, од 1995. до 2000. немачки војни представник при ОЕБС-у у Бечу, због критике учешћа Немачке у рату на Косову био је опозван од Рудолфа Шарпинга, иако се ОЕБС заложио да он даље остане у мандату. Генерал Локуаи цитира у својој књизи „Путеви у рату који се могао избећи“ процену Канцеларије за обавештајне послове Бундесвера од 23. марта 1999, значи дан пре почетка рата: „На Косову још увек нису установљене тенденције етничког чишћења. Нема ни говора!“ При Министарству одбране било је доста истомишљеника који јеноставно нису желели да прихвате чињеницу да наша земља први пут после 1945. учествује у рату, супротном међународном праву. Сви ми заједно смо неуспешно покушавали да у великим дневним новинама и часописима демантујемо режимску пропаганду црвено-зелене владе, указујући им на официјалне извештаје Министарства одбране. Нажалост, наша борба није дала резултате, што није изненађујуће с обзиром на горе речену ситуацију у немачким медијима.

Са Ваше тачке гледишта, каква је била улога немачке владе у југословенском конфликту? Берлин је међу првима признао независност Словеније, Хрватске и Косова, а уз то је још и ратовао против Србије.

– Немачка влада је све до почетка 1990-их година била преокупирана уклањањем последица поновног уједињавања двеју немачких држава, које апсорбује знатне снаге. Моје тумачење је да су појединачне снаге у оквиру Савезне владе искористиле тај моменат да би у што краћем року признале независност Словеније и Хрватске. Влада Кол‒Геншер по питању признавања ових држава није послушала савет тадашњег генералног секретара УН-а Переза де Куељара, што је, по мом мишљењу, изазвало ратни пламен на Балкану, па бисмо ову одлуку могли сврстати у категорију политичких грешака. Међутим, за политички правац који је нова Влада Шредер‒Фишер изабрала, реч „грешка“ била би деминутивна. Учешће у рату против СР Југославије је било међународни злочин! Из високих обавештајних извора знамо да не би било немачког учешћа у рату на челу са канцеларом Колом. Он је 1945. имао петнаест година и знао је из личног искуства шта значи рат. Зато је амерички председник Клинтон у предизборној кампањи 1998. подржао Социјалдемократску партију Немачке (СПД), која је тежила коалицији са Зеленом партијом. Већ у рано лето 1998. Клинтон је у Вашингтону примио кандидата за канцелара Шредера и каснијег министра спољних послова Фишера, и том приликом је обојицу преусмерио на ратни курс, и, као што знамо, рачуница му је успела. У пролеће и лето 1998, од канцелара Кола вођене коалиције ЦДУ– Либерали, по питању вођења рата против Југославије биле су две различите опције. Наиме, министар одбране Фолкер Рухе позвао је на интервенцију без резолуције Савета безбедности УН, док је министар спољних послова Клаус Кинкел сматрао да је резолуција апсолутно неопходна. Међутим, средином августа Кинкел је одустао од свог става и прешао на позицију Руха. Већ поменути Вили Вимер је на прави начин окарактерисао рат против Југославије: „Оно што је ватра Рајхстага била за каснији развој Немачке и светске историје до 1945, то је 24. март 1999. за легализацију међународних односа“. Овој повреди цивилизације моја земља је активно допринела, и зато је за мене 24. март 1999. дан срамоте. Често помињем да модерно међународно право има своје корене у мировном споразуму у Минстеру.

Као дугогодишњи официр НАТО-а, прави сте извор за давање реалне оцене о њему. Чијем интересу служи Западна војна алијанса?

– НАТО је имао овлашћење у сврху инструмента војног одвраћања, да спречи рат, све до распада организације Варшавског пакта. САД су, почетком 1990, претвориле НАТО у инструмент своје геополитичке моћи, док им европске чланице не пружају никакав отпор. „Од 1990. НАТО је иза себе оставио крвави траг.“ Ово је још један цитат Вилија Вимера.

Зар није цинично што НАТО за себе тврди да има улогу миротворца, кад сви његови агресорски ратови, вођени неколико деценија уназад, управо говоре супротно? Пре би се рекло да НАТО представља опасност по мир.

– Нажалост, тако је као што Ви тврдите, та се истина не сме пренебрећи, нарочито после 1999, када је месец дана након почетка рата на Косову, 24. априла у Вашингтону усвојен нови стратешки концепт, са којим можете незаконито очекивати војну агресију, као што се догодило у Југославији, где су одбачене одлуке СБ УН. То је био јасан сигнал свим земљама ван НАТО-а да се поклоне вољи светских моћника, иначе ће бити суочене са војном интервенцијом.

Сиријски конфликт је показао да против НАТО-а (под диригентском палицом Америке) постоји јак противотпор, који предводи Русија са подршком Кине. Може ли због тога светска популација, када је реч о оружаним сукобима, нешто спокојније дочекати будућност?

– Оснажена под председником Путином, Русија, заједно са растућим утицајем Кине, може само добро допринети свету у целини. Неколико центри моћи су адекватан лек који може да ублажи арогантну хегемонију Америке. Надам се да мозгови у САД схватају да мултиполарни свет и њиховој земљи може више добра донети, него да са напором и по сваку цену одржавају доминацију.

Где је разлог да Немачка и остале западноевропске земље строго следују англосаксонске ратне потребе?

– Велика Британија покушава да своју изгубљени империју надокнади апсолутним потчињавањем америчким жељама („special relationship“). Две земље које би могле да отргну Европу из америчког загрљаја и учине да европско-амерички однос почива на равноправним односима јесу Немачка и Француска. Било каква заједничка стратегија ових двеју држава је из историјских разлога веома тешка. Француска је 843. године покушала да подели Каролиншко царство, желећи да изврши свој утицај на преуређење Европе и видела је у Немачкој главног конкурента. Званично немачко-француско пријатељство не може сасвим сакрити овај историјски факат, а да тек не причамо о супротстављеним странама у Првом и Другом светском рату. Ово је више него јасно било последњи пут код Митерановог отпора немачком уједињењу. Хелмут Кол је платио цену за француски потпис у виду тзв. „Два плус четири споразума“ у форми његовог одобрења за увођење заједничке валуте евра. Што се немачке политике према Англосаксонцима тиче, мора се знати да су САД после 1945. године водиле врло мудру политику у старој Савезној републици. То је довело до позитивног расположења код утицајне елите из сфере политике, привреде, науке и медија, што се осликало у тзв. „трансатлантским заједничким вредностима“, које и дан-данас одају тон немачкој политици. Отисак Хладног рата је још увек снажно присутан, што се врло јасно приказало у односу према Русији. Ипак, спорадични немачки политички наступи на геополитичкој мапи су присутни. Сетите се Ирака 2003. и Либије 2011.

Може ли тренутно глобално неизвесно кризно стање у политици и економији, где се са свих страна чују ратни покличи и незадовољство радника, бити динамит за изазивање сукоба ширих размера? Где је веће жариште за конфликт, у Европи или Америци?

– Таква могућност уопште није искључена, ако погледамо шта се дешава у Грчкој, Португалији, Шпанији и Италији. Тачку жаришта видим више у Европи, јер овде, за разлику од САД, држава благостања је као принцип већ задуго задржана у главама људи, у Немачкој је чак Уставни принцип. Поред тога, САД имају и даље велику предност односу на Европу, јер оне чине да долар буде резервна светска валута, па им то даје за право да на различите начине аранжирају економску кризу. За решење кризе евра постоје разни предлози, који су, међутим, од стране заинтересованих страна дискредитовани. Као пример навео бих предлог професора Вилхелма Ханкела о увођењу федералног евра.

Како оцењујете политичку и економску ситуацију у ЕУ? Стоји ли ова заједница пред раскршћем?

– Мишљења сам да је са политичке стране ЕУ двоструко угрожена. Прво због утицаја САД на институцију у Бриселу, а затим због настојања да се у духу Жана Монеа створи централистичка ЕУ, у ком ће државе чланице непрестано у процесу гмизавца све више и више суверенитета предавати недовољно демократским комисијама ЕУ. Економски гледано, ЕУ се мора ослободити преовлађујућег принципа заснованог на „Вашингтонског консензусу“, неолибералног курса, и на тај начин решавати проблеме у еврозони.

Да ли је уопште могуће у скоријој будућности проширење ЕУ? Србија је недавно добила зелено светло за почетак преговора о приступању.

– Лично не бих могао ни једној држави да препоручим да се под садашњим условима придружи ЕУ.

Такво Ваше мишљење изискује трагање за другим решењима. Има ли ЕУ алтернативу? Како оцењујте све јаче гласине о стварању Евроазијске уније?

– Државе чланице ЕУ треба да схвате да је статус вазала (ова квалификација америчких савезника није дошла од мене, него од Збигњева Бжежинског) према САД није погодан да правилно сагледају своје интересе у свету. Међутим, ми смо од таквог схватања још увек далеко. Председник Путин наставља са планом да све државе бившег СССР стави под један кров, и у сарадњи са Шангајском организацијом за сарадњу (СЦО) могла би се створити противтежа САД, које опет имају за циљ да са свих страна буквално окруже евроазијски простор. Прилично је секундарно какво ће име добити овај нови савез. За мене је од превасходног значаја стварање стања у ком ће државе и народи наших континената своје послове и стварање институција разумети као заједничко добро, мирно, кооперативно и без спољног мешања. Пре више од триста година исте мисли имао је немачки филозоф, математичар и дипломата Готфрид Вилхелм Лајбниц. Оне су и данас веома актуелне.

(Геополитика)

Читајте без интернета: