Сpпска латиница у правопису значи пропаст ћирилице
На сајту НСПМ Никола Танасић је чланком „Ћирилица у корак с временом“ добро показао да су информационе технологије вратиле ћирилицу у живот ,и то захваљујући искључиво Србима из расејања, а никако држави Србији. Наслов није одговарајући јер је ћирилица константа која се не прилагођава технологији.
Другим Танасићевим чланком на сајту НСПМ „Колико кошта ћирилица“ хтело се осветлити питање писма у реалном животу. Изабран је добар повод: „Политика“ као најстарија новина на Балкану, ћириличка од свог оснивања, на својој првој, насловној, страни (!) указала је народу на неминивност да „батали“ ћирилицу, јер су њене СМС поруке три пута скупље од латиничких. Али, та национална „Политика“, која се у последње време све више јавно отима од свег оног што је некад била и важила да јесте српска, ових је дана интерном наредбом избацила ћирилицу из свог свакодневног пословања. И тако је та немачка новина ударила на суштинско српско, следећи своју шефицуАнгелу Меркел која тражи да Срби одустајањем од резолуције 1244 одустану од Косова и Метохије.
Ћирилица нема цену
Насловом „Колико кошта ћирилица“ аутор је хтео рећи да је погрешно повећавати значај ( цену) ћирилице кажањавањем коришћења латиничкихиздања и водити кампање типа „остани Србин, пиши ћирилицом“, него је довољно имати добро образовање и описмењавање. Такво јавно постављено питање иде на руку онима који би да обесмисле и саму уставну заштиту ћирилице : да она влада у српским земљама.Кажњавање не може бити спорно јер, на пример, и Французи га примењују када је у некој емисији број песама на енглеском језику већи од дозвољеног процента у односу на француски језик. Или, Пољаци су предвидели огромне казне за исписивање фирми на енглеском језику.
Опште је познато да од 1990.г. постоји уставна заштита ћирилице, али у законској регулативи нису уопште предвиђене казне за њено некоришћење, већ само за некоришћење латинице у мешовитим срединама. Зна ли се пак , да је у јавној употреби ћирилица заступљена са мање од 5%, таква регулатива је ругање здравој памети, пре свега српској.
Сетимо се времена ДОС-а, када је поручивано са тзв. билборда : „раскинимо с прошлошћу, ево руке !“ и позивано путем медија „будимо као остали нормалан свет“. Па што нисмо? Ваљда нам за примену његовог стандарда„једно писмо за један језик“ запад не прети бомбама. Баш као да хоћемо да раскинимо са самима собом.
Танасић указује на триглавна узрока слома ћирилице :необразованост , малодушност и среброљубље. Несумњиво је да ти проблеми постоје, али сматрамо да нису од суштинског значаја. А то ћемо овде доказивати изношењем ставова Србског националног удружења „Ћирилица“ Београд.
Систем замене српске ћирилице хрватском латиницом
Пре свега , види се да аутор није приметио да у Србији још од доласка комуниста на власт постоји систем замене српске азбуке хрватском абецедом, а његови основни елементи су :
а) Политичка потреба комунистичког режима да урушава све што је српско, као наводну сметњу јачању југословенства.
б) Доношење тзв. „Новосадског књижевног договора“ 1954.г. којим се српско име језика замењује српскохрватским, чиме се добија оправдање за увођење декларативне , а у суштини лажне равноправности писама, са стварним циљем да се елиминише ћирилица.
в) Спровођењеполитичког и државног насиља над ћирилицом ( ћирилици је дат предзнак српског национализма , и људи су се плашили да њоме буду обележени.Ишло се чак дотле да је она избацивана и из школског програма ТВ Београд, повучене су ћириличке писаће машине из државне администарције и свих установа, и престала је њихова производња).
г) Доношење Статута Војводине и Закона о службеној употреби језика и писма којима јелатиница неуставно уведена у српски језик.
д) Учвршћивање позиције латинице учињено је Правописима Матице српске из 1993.г.,и 2001.г., ;даби њеним Правописом из 2010.г. она неуставно била именована стандардним српским писмом, чиме је најстарија српска национална интитуција задала смртни ударац српској азбуци. Главни редактор важећег Матичиногправописа проф. др Мато Пижурица и главни рецензент академик Иван Клајн нису се усудили да у правопису неуставно оставе и хрватску абецеду читавихпет година по доношењу Устава, све док га нису прекршили политичари Статутом Војводине и Законом о службеној употреби језика и писма. Они су знали да је писмо превасходно национално питање и да га је решио народ на референдуму за Устав 2006.г. опредељењем за ћирилицу као једино српско писмо, што је она вековима била.
ђ)Опредељеност данашње власти да не поштује обавезну одредбу о језику и писму , а која се поред већ напред наведеног огледа и у следећем :
– Док је ова власт била у опизицији изјаснила се против овакваог уставног решења писма, а када је оно ипак изгласано на референдуму за Устав 2006.г. појавиле су се овакве поруке на великим и скупим тзв. билбордима : ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА ? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА .У потпису је писало : „Покрет за толеранцију. Расим Љајић.“ Када је дотични господин дошао на власт ту своју прокламовану толеранцију потврдио је у центрима за социјални рад, чији је шеф, преласком искључиво на латиницу, чиме је грубо прекршен Устав Србије.
– Медијска кућа Studio B , власништво Града Београда,дакле госп. Ђиласа и ДС,апсолутно је латиничка , и не одустаје од тога , иако се против ње води судски спор због латиничења Срба.
– Председница Скупштине Србије после доношења неуставних Стаута Војводине и Закона о службеној употреби језика и писма јавно изјављује у ТВ камере да је она за оба писма.Дакле, против Устава!
– Канцеларија Председника Србије обраћа се српском народу електронском поштом на – латиници.
– Србија је финансирала израду неуставног правописа, да би се , као такав, користио у српској просвети, и како би млади Срби неистинито научили о наводном постојању српске латинице. Министар просвете ћути о овој антинационалној радњи.
-У српском судству се не спроводи уставна одредба о језику у писму , остављено је на вољу самих судија, које ће писмо употребљавати. А ако неко протествује, судије га подучавају да је богатство имати два писма.
– Власт подржава спорост Уставног суда у утврђивању уставности увођења латинице у србски језик Статутом Војводине, Законом о службеној употреби језика и писма, као и правописом Матице српске. Чак је у овој општој оскудици отпочела с масовном заменом досадашњих ћириличких назива улица, новим, скупоценим таблицама на којима су оба писма. Остале су недирнуте таблице с латиничким ознакама улица. Тиме је још једном потврђено да се ћирилица званично искорењује.
– Власт снабдева просветурачунарима подржаним искључивохрватском абецедом.
– Срби су једини ћирилички народ коме власт није омогућиланабавку ћириличких мобилних телефона.
– Срби су једини народ на свету коме његова власт није омогућила да купује производе означене његовим народним и уставним писмом.
– Власт се труди да се у свему поштују европски стандарди да би Србију „увела“ у западну сферу и приближила „цивилизацијском кругу“ ( англиста проф. др Р.Бугарски), па иако тамо важи стандард : једно писмо за један језик , она свом народу намеће два писма, да би се временом остварио жељени стандард једног, туђег, писма у једном језику. Где то још има и где сето ради ?
– Опште узев,медији су под контролом политичара, стога и нема новинара који би писаоо планираном и усмераваном процесу латинизације Срба. Да смо Чеси, а не национално несвесни Срби, све би новине биле бојкотоване.
– Језичка струка , уз два – три изузетка, ради оно што власт налаже и финасира, па листом подржава латиничење Срба.Чак се и у САНУ подржава та налагана тенденција не само Матичиним правописом, него и израдом тзв. српскохрватског уместо српског речника.
Чиниоци који иду у прилог ћирилици
Наспрам наведеног моћног система затирања ћирилице, ипак постоје упоришта која је штите као једино српско писмо, и то :
1. Уставна одредба о језику и писму која гласи :
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Да ова држава није свакојако урушена , чак до толиког степена да је у њој нормално не само неспровођење Устава, него и његово масовно кршење, тада би Уставбио непробојни
бедем у одбрани ћирилице и вратио би је Србима као њихово једино писмо.Уставни суд спава, показујући тако да га уставна одбрана националног писма не интересује. Чак по неки екстремни експонентисадашње власти већ поодавно најваљују мењање те уставне одредбе као „неправописне“, како би остала на снази садашња неуставна правопшисна одредба о два стандардна српска писма, па самим тим и неуставни Статут Војводине и неуставни Закон о службеној употреби језика и писма.
2.Позивање СПЦда се чува ћирилица, и то већ на тако драматичан начин да је патријарх Иринеј прошле године у Јагодини позвао српски народ да се уједини и учврсти у својој вери првославној и у ћирилици. Дао јој је толики значај да чак није поменуо језик као трећи стуб националног идентитета. Велико је то охрабрење,које би требало да постане непресушна река , која ће тећи кроз све српске богомоље. Уз поруку народу да је његова само света српска ћирилица, и да њоме исписује имена фирми. Да тако обележи сва своја пребивалишта као српска.Јер док год у народу постоји свест да он има и своју латиницу , нема спаса за ћирилицу. Наиме, она у двојству два писма губи карактер националног и верског обележја, без којих не може бити ни Србије ни Српства.
3. Компатибилност ћирилице с новим информатичким технологијама све до најновије могућности регистровања ћириличког интернет домена.Та чињеница ће вероватно одлучујуће утицатида се у информационим технологијама за српски језик веже само ћирилица, што ће се одразити и на њено јачање у јавном животу.
4. Хрватска је у Европи већ регистровала свој хрватски језик са својом хрватском абецедом, а пошто и иначеу ЕУ постоји стандард – једно писмо за један језик, она неће дозволити Србији да уз свој језик региструје – два писма. Чак ако би се то и догодило , дела српских аутора би се књижила у хрватску културну баштину, што се већ чини ; а која би чињеница, сама по себи, требало да упућује српске ствараоце да им се дела штампају искључиво ћирилицом.
Лажно учење о постојању српске латинице – главна опасност по ћирилицу
Поменути Танасић уопште не примећује главну опасност по ћирилицу у виду лажног учења да постоји и српска латиница , па је зато и могао написати да се питање писма може решити добрим образовањем и описмењавањем. Ако би се оно и постигло, а у њему се примењивао важећи Матичин правопис, то може довести само до потпуне пропасти ћирилице. Ово због тога што је у време Брозове „равноправности“ писама језик формално био српскохрватски, што је довело до тога, да се латиница слободно и масовно рашири у српском мнароду, у име братства и јединства, тако да се употреба ћирилице свела на неколико процената. На жалост, сада је неупоредиво тежа ситуација, јер је правописом равнопарвност писама утврђенау српском језику, што ће довести до брисања и последњих трагова ћирилице.То нарочито потврђујесведочење проф. др Слободана Антонића у чију образованост и писменост се не може сумњати, који је тек после више деценија спознао опасност од два писма у српском језику. Он је пре три године у интервјуу датом Геполитици“ рекао да су све његове досадашње књиге биле латиничке, јер је мислио да је свеједно. Сада види да није свеједно па ће све будуће бити ћириличке. И још је додао да морамо пружити отпор – ћирилицом . Дабоме,толику своју заблуду могао је јавно признати само велики човек, али он је то учинио на корист свога народа, баш зато да би га могао упутити на пружање отпора који не захтева ни новац ни сукоб са србском жандармеријом .
Од „ знати латиницу, писати ћирилицу“ до знати ћирилицу, писати латиницу
На почетку Брозове равноправности писама лансирана је теза да се тиме хоће да и Срби знају хрватску абецеду, не доводећи у сумњу примарност ћирилице.Данас српски лингвисти , а нарочито проф. Пижурица,у свакој прилици декларативно дају све већи значај ћирилици, додајући јој све више атрибута : основно, темељно, матично , изворно, и какво све не друго писмо. Али они јој не дадоше толики значај тамо где је најважније – у српском правопису, из кога ће се учити писменост у српској просвети. У њему латиницу прогласише чак и стандардним српским писмом.А прошле године у Новом Саду је јавно показано да је постигнуто оно што је била права намера увођења равноправности : да Срби знају ћирилицу, али да примарно користе латиницу. Наиме , на тзв. билбордима се могла читати оваква латиничка порука : Војвођанин и Војвођанка знају ћирилицу, и то сва њена слова.
Континуитет у плашењу Срба њиховим национализмом – истицањем српског карактера ћирилице
И док је проф. Антонић ћирилицу јавно окарактерисао као националну вредност , јер се њоме може пружити отпор даљем губљењу националног самопоштовања и самопоуздања, нас брине штоТанасић указује да јој најгоре чине баш националисти, јер пише :
„Да ствар буде још гора, овај агресивни став…довео је до острашћене и недотупавне рекације националистичких елемената ( попут агресивне кампање „буди Србин, пиши ћирилицом“ ) која је само дувала у једра онима који ћирилицу представљају као остатак примитивног и национално искључивог „ локализма“.“
Ти „елементи“ су првенствено чланови удружења за заштиту ћирилице који већ више од десет година троше свој новац и своје време да би питање српског писма држали отвореним, докнека нова власт не спроведе уставну заштиту ћирилице. Препознавши у њима народно опредељење за ћирилицу као једино српско писмо,почивши лингвиста мр Бранислав Брборић извршио је главни утицај на владу Војислава Коштинице да предложи постојеће уставно решење писма. Супротно констатацији Танасића да : „… нико није спреман да устане у заштиту сопственог језика и писма“, они су ту спремност потврдили на много начина и открили да нешто друго дува у поменута једра, а то је вишедеценијско лингвистичко и политичко подваљивање српском народу, како он има и своју латиницу и даје то његово богатство. Тако јавно говори испред Матице српске главни редактор правописа проф. Пижурица, а главни рецензент академик Клајн говори у камере РТС-а да то није никакво богатство него баласт, и да ће се све завршити у једном писму – овој хрватској абецеди. Можда то најбоље говори о снази „научне“ аргументације која их је натерала да прекрше Устав своје државе, и да тиме погазе народно опредељење за ћирилицу као једино српско писмо, исказано на референдуму за тај Устав.
По Танасићу примитивно је, агресивно и недотупавно када се Срби у кампањи идентификују с ћирилицом. Супротно њему, проф. др Лазо М.Костић, који је избегао на запад пред Брозовом влашћу , пронашао је у страним архивима чак 76 примера да су се Срби у прошлости препознавали у ћирилици, а по њој су их идентификовали и странци.
Одавно се српски народ плаши његовим „национализмом“, а ћирилица се веже и за још мрачније појмове. Тако, када је 2002.г директорки основне школе понуђено више малих
налепница са порукама о ћирилици, како би се поделиле ученицима, одбила је понуду образлажући свој став речима :“Доста нам је ратова и крви.“ Било је то у селу Бошњане код Варварина, родном месту Мирослава Мишковића , тог краља хрватске латинице у Србији.Треба јавно рећи, нема моћнијег човека у Србији за враћање ћирилице у трговине. Да је још само и прави Србин, па да уведе ћирилицу бар у све своје објекте, како би и други пошли његовим примером. Онако како су Бугари наметнули његовом „Темпу“ у Софији – своју ћирилицу.
Комплекс Срба у Републици Српској од свог национализма?
Можда је најлакше указатина србски комплекс од његовог национализма на примерима из Републике Српске. Чим су Хрвати поново овладали Купресом мењана је табла на згради општине, а мајстор који је то радио рекао је у камеру: „Никад више ћирилица , и никад више општина“( него опћина).Мало поређење : када је 1918.г. протерана латинска власт из Београда са Хрватом на челу, српски градоначелник је МОРАО издати наредбу за враћање ћирилице , дати рок и запретити казном!
На Хрватском радију ( у Србији нема ни радија Србије, а камолиСрпског радија ) одговара Хрват, избеглица из околине Теслића , збо чега не жели да се врати у Републику Српску : не може да гледа ћирилицу и не може подонети да му син служи српску војску. Није човек привикао очи на ћирилицу јер су се у време друга Тита у читавој БиХ ћирилички натписи могли избројати на прсте.
О томе зашто су Хрвати из БиХ могли бити тако енергични у поистовећивању Срба са ћирилицом, може се разумети на примеру из Хрватске из времена када се распад Југославије није ни назирао. Сваке вечери из републичких ТВ студија наизменично су приказивани филмови на територији целе државе. Страни филм из Студија Београдбио је титлован ћирилицом. У Хрватској се дигла толика галама као да је у њу ушла куга , и следеће вечери спикер изговара патетично отприлике ове речи : „Извињавамо се хрватском народу због великог пропуста. Сад ћете моћи у миру погледати исти филм титлован латиницом.“
Ћирилица тек на седмом километру
А Срби у Србској? Они се такође угледају на своју матицу – Србију, па и у брисању ћирилице. Тако ,када се уђе у Српску из Хрватске, па путује према Бања Луци , са обе стране су насеља у низу, а ћирилица се угледа тек на седмом километру на стаклорезачкој радњи . То је већ претпоследњиталас латинизације, а последњим ће бити латиничење православних гробаља. Он ће најдуже трајати јер је у гробљима далеко највише оних који никада ништа нису јавно исписвали, осим на споменицима,па нису ни латиничили Српску.У центру Бања Луке одолевају још две три ћириличке пекаре, које ће ускоро бити показиване туристима као сведочанство и доказ о некадашњем битисању Срба.Они ће питати домаћине пре колико хиљада година је то било, не знајући да је пре само двадесет година Српска рођена у ћирилици, која је отишла са Караџићем и Крајишником.
Ко би се надао да ће власт у Србској тако олако пустити ћирилицу низ воду, када је пре само десетак година владика Јефрем говорио како га је неки високи страни званичник убеђивао даСрби не треба да се плаше унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Странци су правилно разумели да је српско писмо главна препрека да Срби прихвате босанско име језика, па самим тим и изгубе своје српско име, утапајући се у новоименовани босански народ. Али и тамо је политичка и лингвистичка елита показала да је више југословенска него србска , јер је ширећи неистину да је и ова латиници српска разбила идентификациону везу србског језика и ћирилице. Да је та елита могла разумети значај ћирилице, па макар и на основу мишљења странаца о њој, Српска би се ћирилицом омеђила после укидања њене војске.Ипак, ништа од тога, него се догодило нешто још и много горе : Руси полатиничише све што су купили, иако су све затекли у ћирилици, јер су видели да се тамношња власт определила за „српску латиницу“.
Забранити примену неуставног Матичиног правописа у српској просвети
Ако у ситуацији, када је ћирилица заступљена у јавном животу у незнатном проценту, смета порука „буди Србин пиши ћирилицом“, онда је то позив да се настави путем брисања сваког српског националног трага, све до потпуне капитулације. Питамо се отворено и гласно , да ли су се Срби помирили са чињеницом да више не могу изразити свој пуни национални капацитет попут других. Све говори да јесу, као и и ова поређења : Хрватска влада – Влада Србије, Хрватске жељезнице – Железнице Србије, Хрватске воде – Воде Србије ( одскора и воде Војводине ). И такоу свему.
Србско национално удружење „Ћирилица“ Београд подсећа све Србе да им је у време комунистичког режима гушењем ћирилице гушен темељ српског националног симбола. Зато се мора забранити примена у српској просвети неуставног Матичиног правописа, у ком се тврди да је и латиница стандардно српско писмо.