Николићу историја даје шансу да брани националну Србију и штити је од нове обојене револуције

СРПСКИ ОДБРАМБЕНИ ПОТЕНЦИЈАЛ НИКАДА ОД 2000. ГОДИНЕ НИЈЕ БИО ЈАЧИ НЕГО ШТО ЈЕ САДА

  • За либерале у српском изборном процесу није битан прави лик или стварно дело Саше Јанковића, Вука Јеремића или ма било кога другог кога буду извукли из урушавајућих тмина бунара у којем питке воде више нема ни за петину кофе, јер они знају да ће те изборе изгубити. Њима је битан наставак приче о извитоперености свих најважнијих процеса у овој држави
  • Лепо би им било, наравно, када би неким чудом на Андрићев венац ушао Јанковић, мало мање Јеремић, али у принципу, циљ тог савеза дружина је да остане и опстане снажан притисак на носиоце највиших функција у држави у смислу да њихова реторика буде све пацификованија, читај анационалнија, у сусрет долазећим ратним кризама у Македонији, Црној Гори, Косову и Метохији и у ономе што данас зовемо Босна и Херцеговина
  • За разлику од Вучића, који је у једном тренутку код неких либерала издејствовао чак и прихватање својих ставова, Томислав Николић није имао у досадашњем мандату жеље и воље да улаже снагу у трансформацију непријатељства и огорчења која су либерали имали у према њему и није ништа радио на свом новом политичком идентитету
  • То може бити оно што даје наду да ће у току надолазеће бурне повратне транзиције из пропалог либералног историјског пројекта у којем је Европа састављена од држава-нација успела да доживи разградњу кроз процес наметнутог удруживања у Државу Европу грађана, Томислав Николић успети да се наметне као снажан корективни политички фактор и кључна, непремостива препрека некој новој вођеној обојеној револуцији у Србији и очува јој стабилност. За то служе председници

БИВШИ и убрзо опет редовни протестантски пастор, одлазећи немачки председник Јоаким Гаук, пред нацијом је олакшао своју душу антимигрантским изјавама и бригама за будућност немачке државе у садашњим светским околностима и тако још више подбочио нови берлински зид који је пре неколико година започела да гради Ангела Меркел својом изјавом да је у Немачкој мултикултуралност умрла, мислећи на арогантан и упоран отклон немачких Турака према покушају државе да их у што већој мери интегрише.

Либералистички прагматизам је филозофски, политички, економски и морално огољен и раскринкан – а ако посматрамо нагло посртање Сајентологије у Америци и тешко враћање из шока европских протестантских економских радикала као „духовне“ основе либерала – онда можемо рећи да је либералистички прагматизам и у оно мало и украсно духовног, жестоко оскрнављен и десакрализован те натеран у дефанзиву у већини земаља планете.

Чак је и од Даеша, Ал Каиде, Ан-Нусре, уопште од Вехабизма дубоко израњавани Ислам, успео да организује последњу линију одбране и да је стално помера унапред те тако остане и опстане у суштини доброте и племенитости сржи своје духовности а путем ступања у ратну коалицију са евроазијским Православљем против, од сајентолошко-протестантске клике наоружаних бандита, који у шејтанском трансу и насртајима кличу Алахово име.

Паралелно и врло опрезно, Ислам је ступио и у разговоре са новим представницима Римокатолицизма који у неким изјавама папе Франциска виде пукотине кроз које могу протурити оштрицу ножа не би ли је заболи у све девијације „апсолута личних слобода“ које су довеле до рапидног опадања броја верника и свих згранућа и саблазни које су угледале светлост дана а потекле су из римокатоличког миљеа.

И јеврејски радикали тренутно покушавају да нађу простор и изборе се за паузу у вези својих активности током стварања сатанског „Великог Блиског истока“ па све чешће шаљу високе делегације у Москву. На повлачење се неће одлучити а да ли ће паузе бити или не, и ако је буде, колико ће она трајати, сазнаћемо врло брзо.

Свуда је либералистички прагматизам у повлачењу или макар принудном глумљењу повлачења осим код структура, које неизабране од народа и даље неовлаштено, а у име народа, препотентно и агресивно јашу по Србима пропагирањем тог тонућег Западног дискурса.

Сада то раде путем укључивања својих утицаја, моћи и новца у процес наступајућих избора за Председника Републике.

Није у српском изборном процесу за њих битан прави лик или стварно дело Саше Јанковића, Вука Јеремића или ма било кога другог кога буду извукли из урушавајућих тмина бунара у којем питке воде више нема ни за петину кофе, јер они знају да ће те изборе изгубити.

Њима је битан наставак приче о апсолутној извитоперености свих најважнијих процеса у овој држави а у оквиру којих је „нелегитимност изборног процеса“, само део мозаика који они покушавају насилно да саставе.

Српским либералима је за опстанак таквих какви јесу важно да задрже слику о делегитимизованој држави Србији, слику коју као свакодневно покушавају да пошаљу у свет па би онда и избор Томислава Николића, јел те, био само природни наставак константне нерегуларности свега што се у земљи одиграва а пораз Заштитника грађана, симбола слободе појединца, стварна слика Србије у којој су избори процес у коме честит свет нема шта да тражи.

Лепо би им било, наравно, када би неким чудом на Андрићев венац ушао Јанковић, мало мање Јеремић, али у принципу, циљ тог савеза дружина је да остане и опстане снажан притисак на носиоце највиших функција у држави у смислу да њихова реторика буде све пацификованија, читај анационалнија, у сусрет долазећим ратним кризама у Македонији, Црној Гори, Косову и Метохији и у ономе што данас зовемо Босна и Херцеговина.

Они су у овом предкризном времену успешно запушили уста Вучићу и Николићу који не смеју ни да бекну о актуелним догађајима, рецимо у Црној Гори и статусу српског народа у тој деспотији, па се мора признати да су српски либерали показали изузетну виталност и поред по њих врло негативних процеса насталих након Брегзита и Трампове победе.

Од свих очекиваних „демократских“ дебата и полемика у оквиру неолибералног корпуса у Србији око питања слабљења њихове идеологије, рецимо у Чешкој и Словачкој, ако већ неће да признају да је тај процес отворен и у срцу Европе, ми чусмо само Весну Пешић са ставом да би опозиција требала пре ступања у изборни процес да претходно одржи неки свој свеопозициони „primaries“ и тако изнедри противкандидата режиму.

Ма какво сушење невидљиве руке тржишта у свету!? Кога за то брига, битно је да су само они демократе а сви други који мало више маре за српске националне интересе нису – сва је брига српских либерала у овом тренутку.

У том смислу њихово апеловање (пре бих рекао приморавање) да се у трку за председника државе убаци Заштитник грађана, дакле заштитник личних слобода и права а не рецимо професионални политичар Јеремић или рецимо Басара, па што да не и сама Весна Пешић, има своју суштину у намери да се у Србији стално одржава прича о непрекидној угрожености личних слобода и права обичног грађанина те с тим у вези и стална потреба за огорченом борбом за та угрожена права, па када се стекну услови и борбом на улици и јуришима на државне институције.

Српски либерали су увидели да српски одбрамбени национални потенцијал није никада био већи и јачи од 2000. године него што је овог тренутка и зато су кренули да гађају у саму срж циља и да наступајући изборни процес искористе као најсвежије отворени јавни простор за заговарање и наметање диктатуре слободе појединца над слободом колективитета, нације и државе.

Веома је важно да Томислав Николић током кампање врло јасно, прецизно, без двосмислености искаже све оно што га чини представником националне Србије, оне Србије у којој наравно да неће и не сме доћи до потонућа права и слобода појединца али у којој неће науштрб општег добра бити прављена накарадна разлика између појмова појединац и држава у корист појединца а у чему смо до скора живели и добрано изумрли.

Томислав Николић као председнички кандидат, у односу на претходни изборни процес након којег је постао први пут Председник Републике, сада има олакшавајућу околност која му омогућава да у односима са народом више не мора да користи сложене политичке изразе. Уклоњена је опасност од коришћења голе силе из иностранства, али има отежавајућу околност што српски либерали још увек у својим „демократским““ заносима не искључују могућност употребе голе силе изнутра.

За разлику од Вучића, који је у једном тренутку код неких либерала издејствовао озбиљан процес разматрања па чак и прихватања његових ставова, у већини случајева у којима је повлађивао либералима, Томислав Николић није имао у досадашњем мандату жеље и воље да улаже снагу у трансформацију непријатељства и огорчења која су либерали имали у односу на њега и није ништа радио у циљу конструкције неког новог сопственог политичког идентитета.

То може бити оно што даје наду да ће у току надолазеће бурне повратне транзиције из пропалог либералног историјског пројекта у којем је Европа састављена од држава-нација успела да доживи разградњу кроз процес наметнутог удруживања у Државу Европу грађана, Томислав Николић успети да се наметне као снажан корективни политички фактор и кључна, непремостива препрека некој новој вођеној обојеној револуцији у Србији и очува јој стабилност.

За то служе председници.

Да се надамо да он то зна и да је свестан у шта улази.

Више ништа није као пре.

 

http://fakti.org/srpski-duh/nikolicu-istorija-daje-sansu-da-brani-nacionalnu-srbiju-i-stiti-je-od-nove-obojene

 

Читајте без интернета: