О Србији, Русији и Европи или како нам се догодила рупа на београдском Правном факултету

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ,
Зоран ЧВОРОВИЋ –
Зашто се бавимо Вучићем и његовим рупама

Разлог за настанак овог текста је говор који је Александар Вучић одржао 2. октобра 2015. г. пред студентима Правног факултета Универзитета у Београду, а поводом откривања споменика највећем српском правном мислиоцу Слободану Јовановићу (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:570463-Prica-o-Rubljovu-i-Djotu). При том, текст није суштински писан као полемика са реченим говорником и његовим идејним ставовима, јер се он током двадесетпет година јавног рада није показао као човек било какве идејне сталности, доследности и зрелости. Ово је осврт на изречене културолошке и правно-политичке ставове којима се вредносно дисквалификује источно православна цивилизација, као инфериорнији свет у односу на западну римокатоличкуо-протестантску цивилизацију. Пошто су изречени од стране првог човека  извршне власти Србије, ови идејни ставови стичу додатни атрибут политичког средства у културном рату, у хантингтоновском „сукобу цивилизација”, који империјални Запад већ вековима води.

Додатни разлог за настанак овог текста је избор публике и начина на који су тој публици речени ставови представљени. Званично виђење будућег српског цивилизацијског избора, дакле не свакодневног политичког избора, Вучић је представио студентима права. Међутим, поруке овог говора упућене су не само студентима који предавања слушају у чувеној „петици” београдског Правног факултета и који ће по устаљеној традицији, речју самог Вучића, бити регрутовани у врх будуће српске политичке класе, већ свим српским академцима. Начин на који је Вучић представио тему српског цивилизацијског избора, комбинујући овештале негативне пропагандне стереотипе Запада о православној цивилизацији са старим марксистичко-брозистичким тумачењем смисла историје српске културе, државе и права, испод је ранга академске публике. Овакав приступ посредно говори о томе каква знања и духовне видике садашња власт очекује од будуће српске високошколске елите.

Попуњавамо рупе у знању: Византија и Запад

Да кренемо редом. Под чијим утицајем се у Средњем веку уобличила Србија? Под утицајем православне Византије. Која је држава трајала најдуже у историји Европе? Није Немачка, наравно. Најдуже је трајало Ромејско царство, које су западњаци назвали Византија. Преко хиљаду и сто година. Који је најстарији универзитет у Европи? Наравно, није онај у Болоњи. Око 855. године у Цариграду је основана Висока школа Магнавра, звана Пандидактерион (Свеучилиште). Основао ју је Варда, деда цара Михала III, са ученим Лавом Математичарем као првим ректором. У ствари, овај универзитет је само наставак школе коју је утемељио још цар Теодосије II у V веку. Студенти Магнавре, потоњи чиновници, дипломате и војсковође, су изучавали класичне науке – граматику, реторику, философију, аритметику, геометрију, музику, астрономију. Студенти су наставу слушали на грчком и латинском, а поред православног богословља, изучавали су и дела Платона и Аристотела. Универзитет је имао огромну библиотеку. Његови професори били су такви учењаци какви су Свети Фотије Цариградски, аутор „Мириобиблиона”, и Свети Константин – Кирило, просветитељ Словена.

Какав је био утицај Византије на Западу, без обзира што је Запад пљачкашки поробио Ромсјко царство после Четвртог крижарског похода?

Крајем 14. и почетком 15. века, ромејски цар Манојло Палеолог одлази на Запад да тражи помоћ у борби против Турака. Путује у Венецију, Падову, Фиренцу, Милано, а почетком јуна 1400. стиже у Париз. Двор Шарла VI прима га раскошно, као и Хенрик IV Ланкастер у Енглеској (наравно, помоћ у борби против Турака му не дају ). У фебруару 1401. француски двор га одушевљено прима – његов спољашњи изглед и ношња су такви да чак и Бајазит каже да и онај ко не зна да је Манојла цар то би могао да закључи по његовом спољњем изгледу. (Тако је било и са његовим сином, Јованом VII, који је, за време преговора у Фиренци и Ферари, био под будним оком сликара Пизанела и његових колега, одушевљених изгледом ромејског василевса.) Облачење Манојлово је читав век утицало на моду на Западу. Цар се обраћао француским и енглеским студентима на савршеном латинском.

Иако је Ромејско царство било сасвим осиромашило, Манојло II Палеолог улагао је велики новац у науку. Папа Пије II је говорио да је у његовој младости сваки Италијан, који је хтео да се покаже  образованим, морао да иде на студије у Цариград.  Платонова дела настала су крајем V и почетком IV века пре Христа. Њихови најстарији преписи су из X века после Христа.Од настанка Аристотелових дела до њихових првих сачуваних записа прошло је 1400 година. Да нису ти најстарији записи случајно чувани на Западу? Не. Они потичу из православне Византије. Запад је за њих сазнао тек после пада Цариграда 1453. године, када су учени Ромеји добегли у Италију и понели са собом ове рукописе. До тада, Запад је углавном користио дела Платона и Аристотела преведена са арапског на латински. Читава италијанска Ренесанса, којој се председник Владе Србије толико диви, незамислива је без избеглица које су из Цариграда, палог под власт Турака, добегли у италијанске градове – државе, нарочито у Фиренцу. Марсела Фићина, Пика дела Мирандоле, платонске Академије у Фиренци не би било без ученика византијског неоплатоничара Георгија Гемистоса Плитона, који су из земље Хомера стигли у земљу Дантеа.

Попуњавамо рупе у знањуиз историје ликовне уметности

Стара народна изрека каже: „Кад је мајстор за све свако, онда послу није лако”. То се нарочито види на примеру Александра Вучића као тумача западног и источног сликарства.

Вучић креће од поређења сликарства Ђота и Светог Андреја Рубљова, који живе у слично време. Рубљов је већи, он је „Достојевски у сликарству” (несамерљивост иконописа епохе Светог Сергија Радоњешког и психолошко – метафизичке прозе руског реализма 19. века оставимо по страни). Па ипак, после Ђота, речју Вучића, долазе Донатело, Микеланђело, Тицијан, Рафаел, Леонардо, и други, а после Рубљова нема никог. И ову тврдњу, плод уображеног незналаштва историје руског иконописа, оставићемо по страни, да бисмо нагласили само једно: православни иконопис и западно ренесансно сликарство су ОНТОЛОШКИ различити. Ако ништа друго, премијер у улози историчара уметности (ваљда је и из историје уметности „најбољи студент“, шта ли?) би морао да прочита студије свештеника Павла Флоренског, руског Леонарда, о ОБРАТНОЈ ПЕРСПЕКТИВИ православне иконе, која свет приказује из видног поља Царства Божијег, а не из видног поља овог света, што чини западњачка ренесанса. Фреске и иконе Цркве од Истока нису пуке илустрације Светог Писма, којима се за моделе узимају грешни и непреображени људи овог света, него „откровење у бојама“, како је о томе писао Рус, кнез Евгеније Трубецкој.

Вучићево запањујуће незнање види се у чињеници да он Белог анђела из Милешеве, који није никаква засебна слика, него Свети архангел Гаврило који женама миронисицама јавља Благу вест о Христовом Васкрсењу, доводи у везу са ренесансом, које није могло бити у доба Светог Саве, кад је настао милешевски фрескопис, јер иста почиње век и по касније. Наш „најбољи” историчар уметности, Александар Вучић, нуди нам и своје ново „научно откриће” – да фреске из епохе милешевског фрескописања зраче „оптимизмом” у односу на фреске каснијих епоха. Где је то прочитао, не зна се. Јер, после ове епохе, имамо чудесне фреске у Сопоћанима из доба Уроша I;  величанствени фрескопис моћне Милутинове епохе, од Краљеве цркве у Студеници до Богородице Перивлепте на Охриду; да и не говоримо о фрескама у Манасији, пуним мужевне снаге и исихастичке усредсређености, насталим у доба Светог Стефана Високог.

Визија из рупе: Србија као хипермаркет, а не иконична Србија

А. Вучић фреске и иконе доживљава као рекламне плакате за оптимизам, што се види из његове тезе да су ренесанси сликари приказивали живот онаквим какав он може да буде, и да су, како он вели студентима права у Београду, „лепи, једри, мишићави ликови на ренесансним сликама и скулптурама”, насталим у доба куге и ратова у Европи, у ствари својеврсни европски „wishfull thinking”, типа ритуалне формуле из Кустуричиног дебитантског филма „Сјећаш ли се Доли Бел“, која гласи: „Сваког дана у сваком погледу све више напредујем”?

Каква је Вучићева визија Србије? Он машта о Србији као хипермаркету, у коме „прекодирани“ Срби непрестано раде и троше, да би плаћали порез, и били вечни робови мултинационалног капитализма.

Милешевски анђео би, по Вучићу, требало да, из 12. века,  буде плакат вучићевског либерал-капиталистичког оптимизма. Павел Бусалајев, познати московски иконописац и члан истраживачке групе „Иконичност”, бавио се својевремено истраживањем савремене рекламе, показујући како маркетинг-мајстори отимају свете слике и појмове да би их користили за своје интересе. Бусалајев истиче да он рекламу и икону не посматра толико у историјској перспективи, колико као семантичке системе и информационе кодове. Зато није нимало случајно да реклама, пи-ар (public relations) и брендинг (робно маркирање) цветају у областима негда хришћанских култура; то јест, по Бусалајеву, „савремени масмедији граде виртуелну стварност на истим законима на којима се заснива семантички простор Цркве, из простог разлога – другачијих закона нема”. Творци масовне културе, који настоје да створе наопаки систем вредности, морају да крену од чињенице да је Црква у току столећа разрадила символички језик, појмљив свим њеним члановима – од Европе до Азије, од Африке до Сибира. То је јединствени сакрални језик. Простор иконе, храма и Литургије изливао је духовну енергију у спољашњи свет: капеле, литије, крстови на раскршћима, називи улица – све је било под благословом Цркве. Сакрално је присуствовало у свим тренуцима људског живота, подсећајући човека на Вишње, Непролазно. А предели Русије обасјни храмовима? Сетимо се Солжењициновог записа о „путовању низ Оку“: „Путујући сеоским друмовима Средње Русије лагано почињете да схватате у чему је кључ руског пејзажа, који смирује човека. Он је – у црквама. Истрчале су на брдашца, успеле на брегове, као царице беле и црвене су изашле на широке реке, дижу витке, на све могуће начина изрезбарене, звонике изнад сламнатог и каменог сивила и већ из даљине, из велике даљине климају главама једна другој, оне се из села удаљених усмеравају пут неба јединог. И ма где да луташ по пољима или ливадама, далеко од људских насеобина, никада ниси сам: над зидом шуме, над високим стогом или над хумом увек ће те посматрати булка звоника или из Горње Лавецке, или из Лубича или из Гавриловског”.

Уместо храма, средиште савременог насеља је банка или хипермаркет. Савременом маркетингу није доста да роба буде препозната – њен „бренд” (робна марка) мора да се усади у подсвест потрошача, и он, као и друштво, треба да буду „лојални” бренду. Бренд мора да има харизму, да потрошачу намеће вредности.

Бусалајев каже: „Неки експерти тврде да су задаци бренд-менаџера, који покушава да помоћу „литургије хипермаркета” задрже душе у бескрајном „празнику потрошње”, слични задацима духовним. У сваком случају, један од водећих стручњака у датој области, Самвел Аветисјан, на питање новинара часописа „Експерт” да ли је бренд-менаџер нешто као месија, скромно одговара: „Више пастир, духовник, колико год то цинично звучало. И данас човек који, прошавши поред цркве, недељом иде у ИКЕА, решава, у суштини, исте психотерапеутске проблеме”. Ето, то је контратрадиција у најчистијем виду”.

Бусалајев објашњава појам контратрадиције: „Контратрадиција настоји да створи привид господарења истим оним силама и методама какве поседује права духовна традиција, и зато покушава да освоји „простор свештеног”, радо користећи у том покушају елементе сакралне уметности. За разлику од искрене духовне заблуде, контратрадиција је начелно вештачка, она иде на свесно кривотворење пројава духовног живота. Контратрадиција је многолика: то је био и покушај стварања култа богиње разума у Француској за време револуције, и псевдорелигиозности комунистичког система и неопаганизам нацифашизма. У наше доба то је, пре свега, стварање општепознатих симбола потрошачког друштва. Механизам је прост. Да би се повисио друштвени статус неког бренда, доводе га у однос с највећима земаљским вредностима; ако ни то није довољно, дају му космичко значење. Следећа етапа – надкосмичко значење, причасност духовном свету, и бренд тако постаје сакрални објекат”.

Бусалајев наводи пример рекламе за пиво „Балтик”: „Рус позива странца на пиво, и странац је одушевљен; затим се истиче да га пију и у Енглеској и Америци (недостижни узори); на крају, на небу блиста пивара с фирмом „Балтик”. Последњи ниво рекламе за пиво (да, за пиво!) је узвик: „То је пробој! То је откровење! „Балтик” је – твој свет без граница!” Откровење заиста уклања границе човековог битија; и човек ускоро почиње да мисли да ће га пиво привести познању смисла живота.

Савремено брендирање има и псевдосветотајинску улогу. Бусалајев вели: „Људи на подсвесном нивоу очекују празник, и кад виде „иконостас” билборда који образују јединствени градски простор и бајковиту псевдолитургичност хипермаркета, они то усвајају као норму живљења. Сав систем савремених масовних комуникација усмерен је на то да човека увуче у простор контратрадиције и да му измени свест”.

Некад је реклама само обећавала празник, а сада, у свету брендирања, вештачки празници потрошње стално су у игри.

Мултинационалне компаније желе да створе „рај брендова”, свет илузорне праневиности у којој се све може купити, без обзира на цену. (То је, наравно, рај за магарце, описан у Колодијевом „Пинокију”. Али ко данас озбиљно схвата бајке, једну од најозбиљнијих књижевних врста?) Бусалајев нема илузија: „Апелујући на људске душе, корпорације покушавају да наступе у улози антицркве (грчки префикс „анти” не значи само „против”, него и „уместо”). Наметнути сваком осећање непрестане усхићености („одушевљење је заразно”), осећање поседовања натприродних стварности – то је главни циљ корпорацијске религије; шире речено – религиозне контратрадиције. Сада се више не продаје роба, него робна марка (бренд) као лик, који је, с једне стране, кадар да обезбеђује добит корпорацији, а с друге помаже да се „репрограмира” свест модерног човека”. Одатле реклама у којој компјутер постаје извор кисеоника, а банкарска картица добија ореол.

Црква човеку у својој Литургији нуди освештање свих пет чула: пред очима је иконостас и одежда свештеника; уши слушају умилно појање; њух осећа мирис тамјана и воштанице; укус се преображава у додиру са Светињом Причешћа, нафором, водицом; усне додирују крст и иконе приликом целивања. А контратрадиција мултинационалних корпорација жели да сваком чулу човековом понуди неку виртуелну стварност. Ако изабереш „прави” бренд, ти мењаш и себе и свет.

Лажни рај се ствара јер богатства нема за све. За убогу руљу има, међутим, ДОВОЉНО слика богатства, успеха, среће, довољно „рајских брендова” довољно реклама и билборда.

У таквом свету, свету псевдо-храмова хипермаркета у којима се служи псевдо – литургија („заједничко дело”) потрошње, и у коме су билборди наметљиви лажни иконостаси, прозори у смрт и ништавило, иконостас у храму је свенеопходан да би човек, гледајући лепоту васкрслих у Првоваскрсломе, одморио и телесне и душевне и духовне очи, да би, макар на тренутак, заплакао сузама блудног сина који се, у далекој земљи потрошачког друштва, као слуга најсуровијег капиталисте, чија је добит свака душа сломљена „ђаволском брзоплетошћу” апокалипсе, као онај ко се храни рошчићима брендова, барем понекад сетио да има Оца на небу и Очевину у Горњем Јерусалиму. Ако немамо иконостас у храму, имаћемо га на билборду. Ако не постанемо живе иконе живе Цркве, бићемо брендови онога који, полут своје гогољевске инкарнације, Чичикова, купује мртве душе. А зар Вучић није само србијански Хљестаков, већ и србијански Чичиков? Зар је случајно што се у Србији, између осталог, влада путем ријалити програма?

Конвертит упада у рупу лутеранства: или како протестант тумачи српску историју

Да би показао да је научио лекцију својих англосаксонских НАТО господара и њихових немачких „извршилаца балканских радова”, „најбољи” студент права међу србијанским конвертититима, Александар Вучић, од почетка своје владавине се позива на протестантске ЕУ вредности и књигу Макса Вебера о протестантизму као темељу капитализма. У свом говору на Правном факултету, он је јасан – после Мартина Лутера, чак и сликари, попут холандских, враћају се много више „ка реалности и озбиљности и траже само неупоредиво већи рад” ( ма шта то значило!).

А како србијански протестантизам гледа на српску историју? Ево примера. Домаћи протестант, Милош Богдановић, у својој књизи „Проклетство нације“, пориче било какву светост Светог ђакона Авакума. Он каже: „Запазимо да он не велича Христову личност, већ саму хришћанску веру. Запазимо и то да ђакон Авакум не пева о Божјем карактеру, него о карактеру своје нације, што је такође другачије од, на пример, апостола Павла који уздиже Христову личност изнад заједнице светих: „Јер ми не проповедамо себе, него проповедамо Исуса Христа, Господа нашега” ( Друга Кор. 4,5). На крају Авакум говори осветничке речи: „Скоро ћете и ви долијати…”, што је такође типична одлика непросвећених пагана, сасвим супротна Христовом учењу о љубави и благосиљању непријатеља/…/ Авакумово страдање се веома разликује од, на пример, страдања Исусовог ученика Стефана, који страда не због неке оружане побуне, већ због тога што браћу позива на покајање. У Стефановом последњем говору централна личност је Бог који је показивао љубав према јеврејском народу и који је од тог истог народа одбачен. Стефанове последње речи стављају у први план Христову личност и откривају дух љубави и праштања према онима који га каменују/…/” Наравно, увек треба да будемо опрезни кад протестанти тумаче Свето Писмо, јер га они пречесто тумаче pro domo sua.  Обратимо пажњу на речи које је Свети Стефан упутио Јеврејима који нису примили Месију, Господа Исуса Христа: „Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте, ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте”. Свако писмен може да види да Првомученик Христов представницима СВОГ народа каже да су ТВРДОВАТИ, НЕОБРЕЗАНИ СРЦЕМ И УШИМА, као и да су ИЗДАЈНИЦИ И УБИЦЕ Спаситеља. Речи Светог Авакума Турцима да ће „скоро долијати” личе на учтивост у односу на речи Стефановог праведног гнева. Да и не говоримо о томе да речи Светог Авакума да је СРБ ХРИСТОВ и да се, због тога, РАДУЈЕ СМРТИ, јер је Христос смрт победио, управо указују на средишње место личности Господње у исповедању Авакумовом, као и у Стефановом. Православна Црква је, и то је сасвим јасно, Црква Авакумова управо онолико колико је и Стефанова. А протестанти Цркву немају. Они немају да покажу своје мученике за веру Господњу, какви су били србски попови и калуђери кроз векове. Већ поменути протестант Милош Богдановић, у својој књизи „Проклетство нације”, подвиг Светог Вукашина сматра изразом гордости. По њему, начин на који се Вукашин обратио кољачу није хришћански: „Од мученика Вукашина из херцеговачког места Клепци, усташе су тражиле да гласно викне: „Живео поглавник Анте Павелић!” иначе ће га убити. ПОСЛУШНОСТ ЗАХТЕВУ НИЈЕ ЗНАЧИЛА ОДРИЦАЊЕ ОД ХРИШЋАНСКИХ ПРИНЦИПА, ВЕЋ ПОСЛУШНОСТ ИСУСОВИМ РЕЧИМА О БЛАГОСИЉАЊУ НЕПРИЈАТЕЉА (подвукли аутори). /…/Овакав пример страдања није био у стању да у срцу непријатеља побуди љубав, јер ПОБУДЕ ОНОГА КОЈИ СТРАДА НИСУ ИЗРАЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ХРИСТУ (подвукли аутори) и одбране хришћанских начела, већ су израз повређеног гордог ја. Христов дух опхођења према непријатељу је сасвим супротан. Он је показивао љубав и према онима који су га пљували у лице”. Богдановић не уочава да је старчево обраћање усташи присним „Дијете” исто што и Христово благосиљање непријатеља, кога је демон обузео и навео на злочин. Вукашинов небески мир и благосиљање убице били су усташи најстрашнија казна – он је ускоро полудео.

О чему је овде реч? Зашто Богдановић и Вучић личе један на другог? Вучићево позивање на протестантизам није нимало случајно – протестанизам је најповршније хришћанство, секуларизам маскиран у веру, карикатуралан у извесним својим облицима, попут калвинизма, који тврди да Бог више воли оне који су економски успешнији, што је најјадније учење које се у историји вере у Христа појавило. Премијер Србије би хтео да „прекодира“ свој народ, да га поведе у нигдину конвертитства, јер зна да, док год је у Србима жив православни косовско–лазаревски архетип („Земаљско је за малена царство,/ а Небеско увек и довека”), дотле постоји опасност да ће се тај народ придружити великом устанку човечанства против антихристовског Новог светског поретка.  Ево шта о томе каже историчар М. Ковић: „Косовски завет и још старији култови Светог Саве и Светог Симеона вековима су били главни извори посебног, премодерног идентитета српског народа, оно што их је разликовало и од најсроднијих, суседних народа. У „Слову о кнезу Лазару” патријарха Данила III, написаном само неколико година после Косовског боја, пронаћи ћете већ цео Косовски завет. Или у ономе што 1530. српски сељаци причају Бенедикту Курипешићу, дипломати на пропутовању кроз Босну и Стару Србију. Травнички везир 1806. пише у Цариград да Карађорђе и његови одметници са собом стално носе „књиге” о кнезу Лазару, прете да ће као и он са војском изаћи на Косово. Он дословно каже да је Лазар „велики подстрекач буне у њиховом разуму”. Ми се, дакле, сусрећемо са бескрајно занимљивим феноменом, вековним трајањем Косовског завета, култа и предања у сећању једног народа, у једној примарно усменој култури. Он мења своју форму, али његова суштина је хришћанска и њу упорно чува српска црква. У потоњој, елитној српској култури, у две слободне српске државе, најсавршенију уметничку форму Косовском завету дали су Његош и Милан Ракић. /…/ Свети кнез Лазар био је „велики подстрекач буне” и „у разуму” Гаврила Принципа. /…/Био је ситног раста али чврсте грађе, ћутљив, али човек од акције. Документи са суђења приказују га као средишњу личност завере и атентата. Сву одговорност преузимао је само на себе. На ислеђивању, суђењу и у тамници, на мукама и у болести, на самрти, држао се необично одлучно и храбро. Био је и остао наш видовдански јунак и мученик, прави изданак српске историје”. Јер, и србски протестант Богдановић и протестант у покушају Вучић оптужују народ коме биолошки припадају за борбено – саможртвену православну веру, која проговара, на различите Христове начине, и кроз Светог Авакума и кроз Светог Вукашина. Срби морају бити конвертити који слушају своје англосаксонске и немачке господаре и – квит! Зато се и Богдановићу и Вучићу србска мученичка историја привиђа као једна огромна рупа.   

Рупа у саксији или „Ред, рад и дисциплина”

А. Вучић је прво открио рупу у саксији – да морамо да будемо вредни и радни и поштујемо правила; затим је открио да ми, Срби, морамо да се учимо тим правилима и марљивости од (нарочито протестантског) Запада. Као, ми смо нерадници, па нас он уводи у ред. Као, ми никад нисмо били домаћини. А наравно да није било тако.

Србија је била домаћинска земља, која је, кад су је напали папско-протестантски Германи у Првом светсом рату, знала шта брани, о чему је, у својој сјајној књизи „Дани и године“, писао србски ратник и дипломата Радивоје Јанковић: „Зар наша мирисна поља и наши кићени брегови да постану тевтонски?/…/ Зар да се сневеселе прела и обетине, да умукну гајде и двојнице и да се у колу никад више ватрено не поскочи? Да нам се снужде уштап и младина, да планинска врела буду без састанка, и да се уместо народне песме зацари притајени ропот?… Зар наши крепки људи да постану излишни у свету и животу? Никад!… Жетелац да се јада у своје руковети; љубав да се изопачи у разблуду, и да погну главе наше богомоље. Нас да гурну странпутицом, да нам уоброче школовање, да живот пуштају да капи тамо где би могао реком тећи?… Несрећници, нису и појмили на шта су подигли руку!… У гробље из сахрањених држава хтели су да унесу младу и свежу Србију; орлу да даду неба кроз решетку!… Народу, који је ускрсао о својој жилавости, о својем круху и својим храпавим песницама!… Идемо кроз Шумадију, кроз освештано огњиште народних слобода. Не водите странца на другу страну. Проведите га зеленом Шумадијом недељом око литургије. Дајте му млека са павлаком, и нека разговара са нашим сељанима. Ништа му не показујте. Лепоте говоре саме. Мирише земља, као мајчино недро. Отавом биркају задовољна стада. Пољима опојно дише нана, и жути се волујско око, а по баштама упорно гледа у сунце верни сунцокрет. Младеж вас стидљиво погледа, а девојке обарају очи. Старци вас смирено поздрављају и прилазе да чују вести са бојишта, а на вратницама оних задругарских шумадијских домова стоји старица чиста као нафора. /…/ Исто као и наши стари, са раздељком у коси и зулуфима спреда, шири се госпоствена Шумадија, умивена и очешљана. Најлепша и најслободнија земља! Груда, где се зародила снага и слобода!…/…/ Видокруг се непрестано мења. Шири се преко благих увала; онда настају косе, брегови, најзад осамљени ћубасти грмови; а у сивој даљини шумовита планина, мистично позађе где живи расни мит, или се сањиво проткива бајка…А насред Шумадије, као крин на уснама, као круна на челу, стоји величанствена црква на Опленцу/…/ Као света страћара бди краљева задужбина над народом који ратује за слободу и за словенство. Бди, теши га и куражи са оне светле висине, по којим је уждио слободу Карађорђе…Још мало па ћемо прећи Колубару. /…/ Настаје делокруг војске и захват далеког топовског звука/…/Аустрија је једном засвагда хтела да уништи независност Србије. Једина земља која се томе одупирала братски и заштитнички била је Русија, иста она Русија којој је владика Стратимировић писао, поводом првог српског устанка у Шумадији: „Да нема народа у поднебљу који би толико волео и ако био расположен према Русији и њеним владарима као Срби!”Са том словенском, радосном надом на души растајемо се са Шумадијом и приближујемо се Ваљеву.”  

Ту и такву домаћинску Србију хтели су да униште преци данашњих Вучићевих савезника из Берлина, али су у томе коначно успели тек Титови комунисти, које је плаћала Америка, и без којих би лажни патриота и ЕУ конвертит А. Вучић био немогућ. Јер Титови Срби, од Коче Поповића, преко Ранковића и Крцуна, Петра Стамболића и Драже Марковића, до данашњих другосрбијанаца припремили су терен за појаву човека који жели да пресазда Србе по обрасцу „радног, вредног и марљивог Запада“, оног Запада без чијег империјализма не би било ни Првог, ни Другог, а  ни Трећег светског рата у најави. Господин премијер је заборавио – нису Срби и Руси извршили геноцид над америчким Индијанцима и аустралијским Абориџинима; нису Срби и Руси стрељали немачке ђаке 1941 – 1945, по принципу сто Немаца за једног убијеног Србина или Руса; нису Срби и Руси бацали атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки… Све је то био „вредни, радни, марљиви” и пљачкашки, колонијалистички и глобалистички Запад.

А што се рада тиче, Срби никад нису били МАНИЈАКАЛНИ РАДОХОЛИЧАРИ, јер рад за њих није апсолутна вредност. Ми не живимо да бисмо радили, него радимо да бисмо живели. Уосталом, да видимо шта су о нашем човеку говорили странци: „Српски сељак боље схвата НАЧЕЛО УЗАЈМНОГ ПОМАГАЊА но становници средње и западне Европе, који, ништа не знајући о њему (српском сељаку), као да верују да су толико изнад њега“, каже Џон Маколи Травелијан у 19. веку. „Сви Срби у аустријским и маџарским земљама имају много лукавости, прирођене духовитости и притворности, сељаци НИСУ ТАКО ГЛУПИ И БУДАЛАСТИ као у осталим земљама/…/Народ више воли да ленствује и бедно живи, него да ради и живи добро/…/А кад неки радник ради три дана у винограду и заради форинту, четвртог дана се неће вратити на посао, него ће остати код куће и ленствовати док му траје зарађени новац”, вели 1777. немачки писац Фридрих Вилхелм фон Таубео Србима. А зашто је било тако? Зашто три дана раде, па не раде? Управо зато што СРБИН НЕМА КУЛТ РАДА КАО ТАКВОГ, НЕГО РАДИ ДА БИ ЖИВЕО И У ЖИВОТУ УЖИВАО. Он није западни робот.

И још нешто: Вучићева прича о нашем привредном препороду по диктатима ММФ-а је обична ЛАЖ. Ко год је слушао ММФ, уништио је себе и своју привреду, заувек. Сетимо се шта о томе вели бивши амерички „плаћени економски убица” Џон Перкинс, чија је књига објављена и на србском језику: „Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне институције дозвољавају огромне позајмице. Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Од тога имају користи локалне богаташке фамилије једнако колико и америчке корпорације, али то не помаже и већини популације, која је сувише сиромашна да користи струју, није обучена довољно да ради у новој индустрији и која фактички остаје да живи ван тог економског система. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада ми економски плаћене убице идемо назад у ту земљу и кажемо: „С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите – продајте вашу нафту, по ниским ценама, нашим нафтним компанијама. Или нас подржите својим гласовима у УН – у или пошаљите своје трупе да подрже наше у Ираку.” У неким ситуацијама у којима ми нисмо имали успеха, агенти – шакали, били су послати да сруше ту владу или елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. То се мени догодило у Панами и Омар Торијос је био убијен као резултат тога. Ако би и шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај с Ираком./…/ Већ сам поменуо на који начин Светска банка и њене сестринске организације функционишу у читавој овој причи али треба додати да, једном када се земље задуже, Међународни монетарни фонд им нуди додатну финансијску помоћ. У извесном смислу, то је смањење дуговања али тек онда када се држава или државе сложе да продају своја добра и друге ресурсе страним компанијама и да приватизују јавни сектор. Последица тога је да те државе потпадају под ту светску империју”.

Вучић је слуга Империје, који Србију предаје Империји. Зато он, који продаје Телеком и спрема да прода ЕПС, прича причу о томе како ми, Срби, нисмо марљиви, и како то тек треба да постанемо – вероватно као робови туђина у сопственој земљи. То је стари метод пропагандиста неолиберализма – да убде жртве да су кривци, јер, тобож, нису довољно „марљиви”. Али,   срамота  је причати студентима права Универзитета у Београду такву јефтину причу канцер – капитализма, и заклањати се притом Слободаном Јовановићем. Није то заслужио Слободан Јовановић.

Ход по рупама „најбољег” студента права: или Вучићева представа српског и руског правног развитка

За Александра Вучића, кога је декан С. Аврамовић по неким само њему познатим критеријумима прогласио најбољим студентом Правног факултета у Београду (З. Чворовић као генерацијски исписник А. Вучића, зна најмање двојицу студената Правног факултета у Београду који су проглашавани студентима генерације, а не зову се Александар Вучић), српски и руски државноправни развитак пре Обреновића и Петра Великог су једно углавном безвредно ништа или прецизније, Вучићевом речју, „немала рупа”. Велика ништава рупа с обзиром на Вучићев еталон ваљаног и успешног државноправног устројства, који је пронађен у државноправном моделу западне римокатоличке, а нарочито протестанске цивилизације.

Сходно избраном еталону, епоха Савиног Законоправила и Душановог законика према времену европеизоване Обреновићевске Србије изгледа само као неуспешни покушај, јер нам се у средњем веку, „пружила шанса да направимо тај корак напред, што се види и у фрескама”. Пропуштена шанса немањићке епохе садржана је у чињеници да је средњовековна Србија створила аутентични православно-византијски државно-правни модел, уместо да се у потпуности утопи у државноправни модел супериорне западне цивилизације. И тако је из угла Вучићевог идеал-типског образца српски државноправни развитак прошао кроз три фазе: фазу покушаја, фазу рупе и фазу европодражавајућег прогреса. Немањићки период припада фази покушаја, епоха од деспота Стефана Лазаревића до Коџе Милоша припада фази рупе, време од Милоша до Милана Обреновића је доба европодражавајућег прогреса, а епоха од краља Милана до А. Вучића, у којој смо се против државно-правне европеизације из епохе Обреновића „жестоко борили и томе супростављали” припада поново фази развитка означеној као рупа. Једном речју, ако занемаримо немањићки покушај, српски државноправни развитак био је једна „немала рупа”, осим у време Коџе Милоша, Михаила и Милана Обреновића.

По Вучићу руску цивилизацију до Петра Великог карактеришу само ретки, изузетно талентовани поједици, чија је случајна појава посредни доказ да је и руски државноправни развитак до Петрових реформи био опет једна „немала рупа”. У Вучићевој историјско-идеолошкој перспективи Срби и Руси су се увек налазили у мраку „рупе” када су градили државноправни модел на вредносним темељима свог духовног завичаја – православне цивилизације. Док су на светлост дана излазили када су копирали западни државотворни модел. По томе што западни државноправни развитак посматра као непрекинути прогрес, а аутентични државноправни развитак православног Истока оцењује као безвредну регресију, као и по томе што у некритичком и апсолутном преузимању западног државотворног модела проналази универзални лек, Вучић није новина у српској политици. Тачније, његови ставови су бледо и регресивно подражавање (с обзиром на епоху и с обзиром на личност) ставова деветнаестовековних српских напредњака и краља Милана да „Србији не остаје ништа друго него постати модерном европском државом или изгубити сваки rasion d’etre свога самосталнога опстанка”. Оваква слепа и безалтернативна опчињеност западноевропским правним установама код Вучићевог идола Милана била је добрим делом и производ његове неуротичне коцкарске природе.

Шта Вучић није рекао студентима или рупа у правноисторијском знању „најбољег” студента права

           

Окупљени у „петици” београдског Правног факултета, којима се А. Вучић обратио у друштву једног искусног правног историчара (декан С. Аврамовић) и једног правног историчара у покушају (деканов ђак, министар Н. Селаковић), остали су ускраћени за неке од најважнијих истина о српском и руском државноправном развитку. Укратко:

  • Византијска држава је током највећег дела средњег века била једина организација достојна имена државе, са јединственом организацијом власти, јединственим правним поретком, стајаћом војском, школованим чиновништвом и пореским системом. У Византији идеја права никада није била потиснута крвносродничким или сталешким принципом;

– Византијска држава је служила као узор православним Србима и Русима када су отпочели са изградњом крштене државности. Право на православном Истоку није пролазило, како је то давно тврдио англосаксонац  Гибон, кроз вишевековно праволинјско опадање и замирање, већ се узлазном линијом развијало и то уграђивањем престижног византијског правног наслеђа (које је преношено заједно са царском круном) у српско и руско право, Душанов законик и руске Судебнике и Уложеније цара Алексеја Михаиловича. Тако су, примера ради, висока начела законитости и судске независности посредством византијских Василика стигли до чл. 171. и 172. Душановог законика, а одатле у чл. 1. Судебника цара Ивана Грозног (Силног) и најзад у чл. 1. X главе Саборног Уложенија цара Алексеја Михаиловича.

  • – О престижу средњовековне српске правне мисли у европским оквирима за добронамерне довољно говоре речи пруског државног историографа, професора Риса: „Стефан Душан издао је 1349. један законик, који се међу средњовековним споменицима ове врсте ванредно одликује. Из њега дише најплеменитији и најблажи дух”. Како је приметио чувени Никола Радојчић после ових „искрено преосећаних и отмених речи… није било лако писати, како су то Немци и Мађари често чинили, да су Срби од вајкада сурови варварски ратници и скитачи”. Професор Радојчић није ни могао да наслути да ће се једног дана таква „храброст” родити у његовом народу.
  • – Да ни руска држава допетровске епохе није представљала никакву европску правну периферију сведоче ондашњи бројни преводи Великокнежевског Судебника и Уложенија на латински и европске језике. Тако је после С. Херберштајновог превода Судебника убрзан рад на чувеној немачкој кодификацији Constitutio Criminalis Carolini. О степену развитка руског права допетровске епохе врло упечатљиво говоре одредбе Саборног Уложенија од 1649. у којима су инкриминисани различити облици злоупотребе службеног положаја, нарочито они код којих се као потенцијални извршилац јавља судија који одуговлачи судски поступак (волокита). Следствено, стандард суђења у разумном року, преко потребан данашњем Србијином правосуђу, није никаква ексклузивна творевина западног права.
  • – Западне германске државе, после вишевековног периода државног малолетства у коме је крвносроднички принцип доминирао над идејом права, доживљавају упоредо са културном и правну ренесансу. Као и културна и правна ренесанса је омогућена византијским мисаоним и кадровским потенцијалом. Правна ренесанса на Западу полази од византијског законодавства, пре свега од Јустинијанове кодификације. Кодификаторско дело светог цара има везе са паганским римским правом онолико колико и ондашњи крштени Византинци, који су себе називали Ромејима, са далеким прецима из периода Римске Империје. Осим у Дигестама, у Кодексу и Новелама (делови Јустинијановог Corpus iuris civilis) доминира право обликовано у хришћанској атмосфери ране Византије. Византијско право, на којем је као на универзалном правном основу („опште право”) требала да се изгради универзална папска, а потом и западна царска власт, ватиканска курија је прекрстила у римско право. На исти начин на који су и цариградске скулптуре и небројене мошти из византијских манастира постале својина Венеције.
  • – Ни током турског ропства и терора, за чију дужину Срби могу првенствено да се захвале „високо културним” Енглезима, српско правно наслеђе није престало да живи. У турским канунима често се срећу одредбе кривичног и рударског права састављене по узору на право немањићке епохе. Да је непрекинута нит српског правног живота била очувана и у време ропства, сведоче не само бројни преписи Душановог законика, већ и прве правне норме Карађорђеве Србије (тзв. Закон проте Матије Ненадовића) које су израсле из права немањићке епохе, Савиног Законоправила.
  • – Само се у западној вештачкој пропагандној представи руске историје европејац Петар Велики јављао као некаква самоникла биљка посађена потентном руком западне цивилизације на дивљој руској земљи. Супротно томе, руски државноправни развитак не представља, како примећује К. Кавелин (који као опонент славјанофила не може да буде осумњичен за национални субјективизам), „безобличну гомилу бесмислених, ничим повезаних догађаја, већ, напротив, уређено, органско, разумно развијање живота, увек једног, као што је сваки живот, увек самосталног, чак и у време и после реформи”. Отуда су прегнућа Ивана Грозног и Петра Великог органски повезана, јер се између осталог, како примећује Кавелин, нико није борио тако жестоко против бојарске самовоље као ова двојица руских владара. Русија није морала да чека XVIII век и Петрову реформу да се преко западног посредника упозна са идејом права, већ је идеју права примила од најузоритијег творца – Византије, као део њеног цивилизацијског круга, пре свега преко рукописа Савине Крмчије (Законоправила) крајем XIII века. Из наводног мрака допетровске епохе сјаји библиотека цара Ивана Грозног, уништена у беспоретку Смутног времена, са делима Цицерона, Папијнијана, Улпијана, Јустинијановом кодификацијом, Теодосијевим кодексом и Василикама.
  • – У уређењу нововековне Србије као правне државе водећу политичку улогу одиграла је ондашња Русија, а не западноевропске државе чији су правни системи служили као узор деветнаестовековној Србији. Овај апсурд је објаснио чувени аустријски министар, гроф Метерних, приметивши да је представник либералне Енглеске у Србији био главна потпора апсолутистичких тежњи Коџа Милоша. Насупрот томе, установа Савета, као тела које ће ограничити Милошев апсолутизам и тиме посредно поставити клицу уставне власти у Србији, дошла је на инсистирање руске дипломатије. Доцније, парламентаризам, уведен у Србију чувеним Уставом од 1888., није био творевина еврофилских напредњачких кругова окупљених око краља Милана, већ Пашићевих радикала, као најрусофилскије партије у српској политичкој историји. Док је Аустро-Угарска, као представник ондашњег европског клуба држава на Балкану, подржавала Миланову репресију против сопственог народа у Тимочкој буни и спољнополитичку авантуру против православних Бугара, дотле је царска Русија давала снажну подршку Пашићевим радикалима у настојањима да се Србија демократизује, а народ постане стварни „извор и утока свеукупне” власти. Јер, док су се проаустријски (=проевропски) напредањци залагали за цензитарно (имовински ограничено) бирачко право и дводомни парламент, дотле су Пашићеви радикали били борци за опште право гласа и једнодомни парламент. Све по мери схватања где се налази упориште власти, код туђина или у сопственом народу.
  • – По европским критеријумима право и слободе су резервисани за грађане метрополе, а не за нижеразредне домородце балканских колонија. Отуда је и данас сулудо очекивати да ће ЕУ у процесу придруживања од Србије направити правну државу. Супротно, пошто је правна држава неодвојива од суверености, треба очекивати потпуно урушавање правног поретка. О савременим двоструким европским аршинима, за метрополу и за колоније, најилустративније сведочи подршка западних тутора тзв. косовске независности професору крагујевачког Правног факултета, Ивану Чукаловићу, оптуженом у афери „Индекс” за корупцију, да постане судија тзв. Уставног суда тзв. Републике Косова и Комисије за полагање правосудног испита у истој НАТО творевини (http://www.gjk-ks.org/repository/docs/ivan_cukalovic_srb.pdf?phpMyAdmin=jHkxek15EPd3sC-%2CexFpB9Vr7R3 ; http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Iz-afere-Indeks-u-Ustavni-sud-Kosova.lt.html ). За ЕУ корупција није препрека, већ одлична препорука за субверзивни рад против своје државе. Као што Вучићевој западњачкој правној свести не смета чињеница да један за корупцију оптужени професор још увек ради на државном Правном факултету у Крагујевцу и тзв. Уставном суду тзв. Републике Косова. Јер, је његова свест припада колонијалном моделу, у коме се не суди „према правилима, већ према примјерима”.
  • Неспорна је чињеница да се правна свест данашњих генерација Срба не налази на узоритом нивоу народа који је из колективне свести говорио „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Међутим, узроци таквој правној свести нису у односу данашњих Срба према порезу, већ у стању које влада у српском правничком образовању и српском правосуђу. Јер, како тврди и А. Вучић, Срби порез нису плаћали Турцима, пошто ниједан народ на свету никада није добровољно плаћао окупацију, већ само сопствену народну државу, у којој вршиоце власти слободно бира и ефективно контролише. Невољно плаћање пореза од стране данашњих Срба посредно говорио о томе да Србијини бирачи власт „изабрану” у постпетоктобарској окупацији не сматрају својом, већ туђинском. Уосталом, зашто би порески обвезници плаћали неког ко не полаже рачуне пореским обвезницима-бирачима, већ белосветској плутократији оличеној у ММФ. Насупрот томе, најбољи доказ је да криза правне свести код данашњих Срба производ урушеног правничког образовања и правосуђа јесте проглашавање уставоубице А. Вучића за „најбољег” студента београдског Правног факултета, као и то што оптужени у никад судски окончаној афери „Индекс” несметано предаје на једном државном правном факултету и истовремено ради у правосудној сепаратистичкој власти тзв. Републике Косова.
Рупомољац

Владимир Соловјов, у својој последњој, можда и најважнијој, књизи „Три разговора”, наводи случај руске секте „рупомољаца”. Они су, наиме, у наступу метафизичког нихилизма копали у зидовима својих кућа рупу, и онда као мантру понављали формулу: ”Рупо моја, избо моја, спаси ме!” Тако и Вучић понавља мантру о Европској Унији која, као ни смрт, нема алтернативу. И хвали се нашим ставом према Европској Унији – тобож, он оде пред њих, и – покаже ко је и шта је: „Данас се изненаде у Европи кад одем на састанак и они очекују да ћу да кукам и да тражим паре за мигранте, да тражим паре за нашу економију. /…/Изненаде се зато што им никада не тражим ништа”. (Осим њихове чаробне „памети и знања”, али то је, наравно, нематеријално ). Стари мајстор манипулације нас, као и увек, обмањује: чињеницу да га Европска Унија понижава, и да му никад не даје ништа опипљиво, а нарочито не новчану подршку посусталој и од Империје окупираној Србији (он у Бриселу има много мање угледа и од Бориса Тадића, доследног другосрбијанца), он претвара у своју „компаративну предност”. А ствар стоји као у вицу о папучару, који у друштву каже: „У мојој кући зна се ко је газда. Ја лупим шаком по столу, и дрекнем: „Жено, брже ми дај ону течност да оперем судове!” Зато се мантра „Рупо моја, ЕУ моја”, наставља, до бесвести.

Руси и ми или још једна рупомољчева прича са рупом

Вучићева визија нашег данашњег пријатељства према Русији своди се на две ствари – нисмо увели санкције Русији (свака част, то је стварно за похвалу!) и подигли смо највећи споменик Цару Николају Другом у Београду. У доба кад НАТО Империја спрема велики рат против Русије то је само смоквин лист на голотињи Вучићевог режима, који је, низом конкретних поступака, од суштинског одрицања од Косова и Метохије до трчања у НАТО путем СОФА и ИПАП споразума, показао да у великом „рату светова” није на страни мултиполарног света који се рађа, а за који се боре Русија, Кина, Индија, Иран, Сирија, земље Јужне Америке, него да и даље верује у своју „евроатлантску” мантру, и да се везује за, све безизгледнију, вашингтонско–бриселску будућност. Довољно је подићи споменик Цару Николају у Београду – и то је све! При чему Вучић, на њему својствен начин конвертитског лукавства, студентима Правног факултета вели да је Николај Други „макар формално, и због Србије, ушао у Први светски рат” – иако зна да је ушао СУШТИНСКИ, јер Русија, у том тренутку, за рат није била спремна!

Да је Вучић државник, а не политикант, он би знао с ким морамо да будемо, као што то зна наш велики књижевник, Милован Данојлић, који је децамбра 2011., на скупу у Бањалуци „Русија и Балкан у савременом свијету”, између осталог рекао: „Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског. Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави. На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица”: „А Срби се побунили опет! Не разумем, шта им то треба!” могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави”, још негде има. Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.       Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа: „И Руси су Срби, само што немају крсну славу”.   

Али забога, какве то везе има са Слободаном Јовановићем или још неке рупе у историјском памћењу рупомољца

Поводом 27. марта 1941, Слободан Јовановић је био јасан: „У овако великим историјским кризама као што је ова наша мала политичка мудровања не вреде. Ту сваки народ треба да слуша глас своје савести, – глас свог историјски изграђеног карактера. Данашњи Срби могу бити сигурни да се нису огрешили о успомену својих предака и да нису осрамотили своје српско име, када су се у овој светској кризи одупрли завојевачким плановима Сила Осовине”.

Има ли овај став дубоке свести о историјским дужностима и предачком завету везе са Александром Вучићем, који би највише волео да будемо једри, буцмасти и дебели као отужно–слаткасти анђелчићи Ренесансе виђене из жабље перспективе балканског провинцијалца заслепљеног бљеском Запада, који је за ту визију „буцмасте” Србије спреман да изда Косово и Метохију, згази Устав, прода Србију и сваког њеног грађанина у робље западне плутократије? Наравно да нема.

Зато, и само зато, овај текст је упућен како студентима права у Београду и Србији, тако и свима онима који су свесни да је Србија вечна док су јој деца верна!

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

  1. Младен М. Станковић, Последња византијска царица, Предањеске студије, Београд, 2010.
  2. Георгије Сфранцес, Хроника/ Пад Византијског царства, Предањске студије, Београд, 2010.
  3. Ирина Јазикова, Богословље иконе, http://tolmach.org/Zbornik%20tekstova%20o%20ikoni.pdf
  4. Павле Флоренски, Иконостас, Логос, Београд, 2014.
  5. ПСЕВДОЛИТУРГИЙНОСТЬГИПЕРМАРКЕТОВ/Интервью с иконописцем Павлом Бусалаевым (http://www.pravoslavie.ru/guest/4653.htm)
  6. Милош Богдановић, Проклетство нације, Еден, Нови Сад, 2012.
  7. Милош Ковић, Гаврило је за Запад терориста –http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:498269-Ковић-Гаврило-је-за-Запад-терориста
  8. Џон Перкинс, Био сам плаћени економски убица,http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/102-bio-sam-placeni-ekonomski-ubica
  9. Милован Данојлић, Русија – наша далека мајка, Печат, 196/2011.
  10. Такви смо ми Срби / Све српске снаге и слабости прир. Слободан Ивошевић, ауторско издање, Нови Сад, 2002.
  11. Владимир Соловјов,Три разговора, Градац, Чачак, 2015.
  12. Савременици о Слободану Јовановићу (прир. Јовица Тркуља, Маринко Вучинић), Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд,2009.
  13. Радивоје Јанковић, Дани и године, Магелан Прес, Београд, 2013.
  14. Марко Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005.
  15. Константин Кавелин, Взгляд на юридический быт древней России, Государство и община, Москва, 2013.
  16. Зоран Чворовић, Кривично право у Уложенију цара Алексеја Михаиловича (докторска дисертација, дактилографисано), Крагујевац, 2013.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/o-srbiji-rusiji-i-evropi-ili-kako-nam-se-dogodila-rupa-na-beogradskom-pravnom-fakultetu-i/

Читајте без интернета: