Заустављање суноврата Србије

Млађен Ковачевић, редовни професор у пензији
Униврзитет у Београду, Економски факултет, Каменичка 6, Београд, Србија

Ограничења и услови за заустављање привредног и друштвеног суноврата Србије (Из зборника: МОГУЋЕ СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА СРБИЈЕ, уредник Часлав ОЦИЋ, САНУ, ОДЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, Одбор за економске науке, Београд, 2014, стр.225-244.)

САЖЕТАК : Србија се налази у дубокој економској и друштвеној кризи. Ова криза се продубила у последњих пет година. Основни узрок те кризе је погрешан концепт привредних реформи.који је Србији наметнут 2001. године.

У циљу заустављања суноврата, нужно је окупити врхунске стручњаке из више научних дисциплина који би формулисали оптималну визију будућег друштвеног и привредног система као и низ стратегија које се директно или индиректно односе на привреду које би се усвојиле на будућем Парламенту и након тога доследно реализовале, јер би без тога Србија de facto постала колонија, што би био страшан грех према будућим генерацијама.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Србија, друштвена и економска криза, ограничења, визија, стратегије

И порeд нeких позитивних покaзaтeљa вeзaних зa приврeднe и спољнотрговинскe пeрформaнсe у 2013. години, у Србиjи од почетка овог века ниje постоjaо тaко висок стeпeн сaглaсности академских економиста дa су њeнa приврeдa, њeнe финaнсиje, спољнa и унутрашња зaдужeност у дрaмaтичном стaњу, што сe врло нeповољно одрaжaвa нa зaпослeност и животни стaндaрд огромног дeлa стaновништвa. То стaњe je у огромном нeсклaду с обeћaњимa и рaзним проjeкциjaмa коjи су лaнсирaни у пeриоду после 2000. године. И врло je нeповољно сaзнaњe дa нe постоjи, кaко у eкономскоj струци, тaко и у сфeри политикe, ни минималан стeпeн сaглaсности зaшто je дошло до тог огромног нeсклaдa. У тaквим условимa и мeрe коje сe прeдузимajу нe обeћaвajу преко потрeбaн позитивaн прeокрeт. И aко сe стaњe у привреди и финансијама земље битно, рeлaтивно брзо нe промeни, aко сe нe дођe до друштвeног консeнзусa о нaсушноj, што бржоj потрeби усвajaњa оптимaлног друштвeног и приврeдног систeмa коjи би сe дослeдно рeaлизовaо – Србиja ћe постajaти зeмљa стaрaчког стaновништвa у нестајању и свe ћe вишe добиjaти обeлeжja сaврeмeнe колониje.
У овом рaду ћемо истaћи интeрнa и eкстeрнa огрaничeњa, aли и нaсушну потрeбу формулисaња и усвајања визиje оптимaлног приврeдног и друштвeног систeмa, али и низа стратегија чиjом би сe дослeдном рeaлизaциjом зaустaвио општи суноврaт и у пeрспeктиви обeзбeдио зaдовољaвajући рaст приврeдe, смaњeњe стeпeнa спољнe и унутрaшњe зaдужeности, рaст зaпослeности и животног стaндaрдa стaновништвa.

ОГРАНИЧАВАЈУЋИ ФАКТОРИ
НУЖНОГ ДИНАМИЧНОГ РАСТА ПРИВРЕДЕ

Након тринаестогодишњег доказивања да ће се привреда Србије, због погрешног модела транзиције који је имао врло озбиљну конструкциону грешку који је у суштини био концепт „спржена земља“ и бројних радова у којима сам доказивао ескалацију и тешке економске и социјалне последице све дубље економске кризе (Најпотпунија обрада ове теме дата је у два врло обимна реферата објављене у Гласнику за друштвене науке [Ковачевић 2010; 109–220 и 2012; 1–110]. Оба ова рада су прештампана у зборнику Политичке институције, политички актери и економске перформансе, случај Србије, Алфа универзитет, Београд 2013.), сада сам први пут у ситуацији да о томе не морам писати, јер је и у политичким и у стручним круговима у 2013. и почетком 2014. године изнето толико ужасно неповољних показатеља да је тешко нешто битно додати. Чини се ипак да није довољно наглашено да се Србија, поред дубоке економске, налази и у дубокој друштвеној кризи и да се те две кризе међусобно поспешују. Сама чињеница да је Србија од 2008. године на ранг листи земаља по индексу конкурентности, који одражава здравствено стање друштва и привреде, пала за 16 места, да се сада налази тек на 101. месту (од 148 земаља) и да ни једна европска земља није иза ње – јасно говори о врло тешкој друштвеној и економској кризи у њој.
С обзиром на чињеницу да лидери свих најважнијих партија обећавају позитиван преокрет (ако њихове странке пређу цензус и ако они буду на важним функцијама), осећам обавезу да у овом раду укажем на огромна ограничења за остварење нужног динамичног раста привреде, поготову за остварење неког „српског привредног чуда“ које је средином 2013. године обећао министар за финансије Лазар Крстић.
Реконструисана Влада и њени министри, сем истицања да је модел приватизације био катастрофалан, пљачкашки, бар јавно још увек нису поставили суштинско питање зашто се Србија нашла у ужасно тешкој економској и дужничкој кризи, а зашто је модел приватизације довео до катастрофалних економских и социјалних последица. Ако се то не зна, онда само ново задуживање, фигуративно речено, подсећа на „лечење“ тешког болесника чија је врста болести непозната – препаратима за снижење врло високе температуре која прети да оштети неке његове виталне органе. Министар за привреду у оставци Саша Радуловић је изјавио: „да смо се после деценије катастрофалне економске политике и катастрофалне приватизације – нашли у ‚живом блату‘, а Србија се из њега не може извући без јаке домаће привреде, која чини окосницу развоја сваке просперитетне земље“ [Радуловић 2012: 10]. Не треба мудрости па то закључити, али он ни други званичници не наводе конкретније шта се у друштвеном и привредном систему мора мењати, већ само уопштено говоре о потреби структурних реформи и потреби развоја тзв. реалног сектора.
Нема спора да Србија, на овом врло скромном нивоу развијености, мора, за разлику од краја 80-их година прошлог и протеклих 13 година новог века – форсирати развој материјалне производње, тј. индустрије, занатства и пољопривреде, поготово оне која је извозно оријентисана. Међутим, то ће бити врло тешко остварити, јер постоји огроман број врло тешких ограничења, а ја ћу навести, по мом мишљењу, најважније.
У Србији влада потпуно неоправдано веровање да она располаже квалитетном радном снагом. И зато је код оних који то верују било велико изненађење када су почетком децембра 2010. један представник немачких компанија које су инвестирале у Србији, као и амбасадор те земље у Србији изјавили да у Србији нема квалификоване радне снаге која им је потребна. Још је веће изненађење било када је, након тога, директор Србијагаса изјавио да у Србији нема довољно мајстора које ће бити потребно обезбедити за грађевинску реализацију Јужног тока. Пре неколико месеци једна власница модне конфекције је такође изјавила, да не може да обезбеди адекватну радну снагу. И произвођачи конфекције из Ариља се жале да не могу да обезбеде квалификоване раднике. Ови и многи други показатељи доводе у озбиљну сумњу могућност остварења динамичног раста привреде, јер се квалитет људског капитала већ годинама урушава и прети реална опасност да се то и даље настави. Наведимо, по нашем мишљењу, само најважније показатеље урушавања људског капитала:
• По налазима Светског економског форума на ранг листи од 144 земаља по интензитету тзв. одлива мозгова (brain drain) од Србије су у 2011. години у горој ситуацији биле само три земље. По подацима исте институције, у 2012. години. само је једна (од 148 земаља) земаља била у тежој ситуацији када је у питању атрактивност земље за младе таленте, а само две земље су биле у тежој ситуацији када је у питању могућност задржавања талената у земљи [WEF 2013: 335].
• У последњих неколико година преко 50% младих је незапослено, а већина њих тај статус има већ неколико година и велика је вероватноћа да ће се тај процент у 2014. чак и повећати, што има и имаће тешке, како радне, тако и психичке последице. По изјави председника Светске организације рада, ако млади који по завршетку школовања пола године не почну да раде, имаће трајне негативне последице по њихову продуктивност и материјална примања. Или, по једном истраживању обављеном у Великој Британији утврђено је да дужи период има за последицу да након почетка рада, имају чак двадесет година нижа примања од 9-21% [Живковић-Ракић 2013: 73], у односу на оне који су се запослили одмах по завршетку школовања [Живковић-Ракић 2013: 73]. Иако таквих истраживања није било у случају Србије, врло је вероватно да наведени налази важе и за њу, поготову ако се зна да огроман процент незапослених младих тај статус има годинама и да ће тако бити и у наредним годинама. И што је најгора последица дугог статуса незапослених – јесте што та лица губе део стеченог знања, не стичу нова знања, губе самопоуздање, па и самопошто вање. Уз све то, све већи број њих постају криминалци и, преко продаје имовине својих предака, долазе до средстава за живот, али и за куповину алкохола и наркотика и многи од њих су као радна снага најчешће потпуно изгубљени, тј. неупотребљиви.
• Због све већег сиромаштва, кризе породице и неадекватног односа друштва и државе према деци, квалитет подизања и образовања најмлађе деце у Србији је све нижи. Према најновијем извештају УНИЦЕФ-а, већина најмлађих становника Србије живи у немаштини, у неадекватним условима за раст и развој, на маргинама друштва. По подацима које је, средином прошле године, објавила та институција, само 44% деце узраста од 3 до 5 година похађа било који вид предшколског образовања, а чак 20% домаћинстава у Србији не поседују ни једну дечију књигу. По истом извору, велики део деце у Србији су потхрањена, не завршавају ни основну школу, изложени су дискриминацији и често су жртве насиља и само мање од 30% деце се одгаја ненасилним методама.
• Због смањења броја новорођене деце и драстичног пада животног стандарда становништва, број деце у основним и средњим школама од школске 1995/96, па до школске 2013/2014 смањен је чак за 215.000.
• По подацима Светског економског форума, на ранг листи земаља по квалитету образовног система Србија је све слабије пласирана тако да је за последњих пет година пала за чак 62 места и сада се налази тек на 111. месту (од 148 земаља) [WEF 2013: 335].
• И квалитет примарног образовања у Србији је све слабији, што илуструје њено место на ранг листи земаља које публикује Светски економски форум: у 2008. била је на врло солидном, 48, а у 2013. години на 81. месту. И по квалитету образовања менаџера Србија је пала са 87. на 114. место.
• Бујањем приватних факултета и универзитета сигурно је да је квалитет високог образовања осетно смањен.
• Сама чињеница да је Србија по квалитету здравства на последњем месту у Европи има и имаће тешке последице по квалитет људског капитала.
• По подацима Светског економског форума, по интензитету, квалитету, обуци запослених уз рад, Србија је пала с иначе врло неповољног 121. на 140. место, што значи да се иза ње, налази само осам земаља [WEF 2013: 355].
• Врло велики проблем Србије јесте што се драматично смањује број становника у огромном броју села, насеља и градова. По истраживању обављеном у оквиру САНУ , у 986 села становништво је драстично смањено, свако има испод 100 становника и у просеку је врло старо – преко 50 година и ако се испољени тренд смањења настави, она ће за петнаестак година постати потпуно пуста. Драматично се смањује и број становника у 46 локалних самоуправа у којима је доходак по становнику за преко 60% нижи од републичког просека (који је иначе врло низак).
Све у свему, Србија се налази на ивици демографских суноврата и то већ сада има и све ће више имати тешке, катастрофалне последице по привреду и становништво које ће наредних година и деценија живети у Србији. С друге стране, све јача економска криза највише доприноси демографском суноврату и драстичном паду квалитету људског капитала у Србији. Дакле, та два трагична феномена се међусобно поспешују и Србија се у том домену налази у зачараном кругу из којег се сада не види излаз.
Када се анализирају могућност одрживог релативно динамичног раста привреде Србије, поред све тежег проблема с људским капиталом, постоји и низ других врло озбиљних ограничавајућих фактора, а међу њима се истичусве већи проблем с недостатком капитала, врло низак ниво конкурентности, проблеми с реализацијом произведених добара и услуга, како на домаћем тако и на страном тржишту и све тежа друштвена криза. То ћемо илустровати у најкраћим цртама.
Више пута раније сам истицао огроман раст и врло висок ниво, како спољног тако и јавног дуга. Након емитовања државних хартија од вредности, како у доларима тако и у динарима и новог задуживања код међународних финансијских институција и неких земаља и врло скромног раста БДП, на крају 2013. године, а на бази постојеће фелеричне статистичке методологије, однос спољног дуга и БДП вероватно је прешао 85%, а однос јавног дуга и БДП достигао је 65%. И што је битно нагласити јесте да су у стварности ти односи знатно неповољнији, што би било очигледно ако би се вредност БДП обрачунала по реалној вредности евра (у односу на динар), односно ако би се спољни дуг и ¾ јавног дуга (номинираног у страним валутама) обрачунали по реалном, а не по текућем валутном курсу динара према евру. Другим речима, вредност БДП изражен у еврима се, по постојећој методологији, вештачки надувава, или се вредност спољног дуга и око 75% јавног дуга у еврима, а прерачунатог у динаре – вештачки смањује. По истој, званичној, али дефектној статистичкој методологији, добија се нижи квантитативни однос годишњих отплата спољног дуга и БДП од реалног, али, и поред тога, и те званичне, али потцењене величине су врло непријатне. Наиме, и у 2011. и у 2012. години тај однос је износио 13%, а врло је вероватно да је он био исти, и, или, чак и већи у 2013. години. Ако би се обрачун тог квантитативног односа обавио на бази реалног валутног курса, он би достигао читавих 20%, што је, само по себи драматично ако се зна да је у 2011. бруто домаћи производ повећан за само 1,6%, у 2012. смањен за 1,7%, док је у 2013. години он повећан за око 2,4%. Додајмо, да ће Србија за сервисирање спољног дуга у 2014. години морати да обезбеди чак 5,5 милијарди евра, а реална вредност БДП, врло вероватно, неће бити повећана, па ће се квантитативни
однос отплата и БДП додатно повећати.
И као што смо раније напоменули, Србија је тај врло тежак проблем врло високе задужености решавала углавном преко новог задуживања, било преко класичних кредита, било преко емитовања државних хартија од вредности. Међутим, са све већим степеном задужености и падом кредитног рејтинга до чега је дошло 2013, падом места на ранг листи земаља по конкурентности и јачањем економске и друштвене кризе – ново задуживање биће, по правилу, праћено са све вишим каматним стопама, што ће, уз огроман постојећи спољни дуг, неминовно довести до дужничке кризе и банкрота земље, а то би се могло десити 2016. или 2017. године када се морају исплатити огромне суме новца по основу емитованих државних хартија од вредности.
И поред постојеће високе задужености, Србија се мора додатно задуживати у иностранству и у циљу развоја саобраћајне инфраструктуре, енергетике и система наводњавања и заштите животне средине, па ће и то ограничити могућност задуживања у циљу развоја материјалне производње. Када се говори о могућности повећања инвестиција по основу домаће штедње – оне су сада, а и у непосредној будућности ће бити врло неповољне. Сама чињеница да је, по подацима које је објавио Светски економски форум, Србија по стопи штедње (у односу на БДП) у 2012. години (само 8%) била тек на 136. месту (од 148 земаља), јасно говори у прилог претходно наведене тврдње [WEF 2013: 335].
Уза све то, требало би нагласити да су каматне стопе за узете кредите у девизама а још више у динарима које привредни субјекти у Србији плаћају врло високе и да и даље врло актуелна примедба нобеловца Џозефа Стиглица упућена властима СР Југославије и Србије која је гласила „нереалан, прецењен валутни курс националне валуте плус високе камате – једнако привредна пропаст“ [Stiglic 2001: 14].
Требало би нагласити да су приспеле а неисплаћене обавезе по основу сервисирања спољних дугова држава и предузећа достигле 1,7 милијарди евра. Уз све наведено, мора се имати у виду да ће држава у наредних две и по године морати да обезбеди око 1,5 милијарди евра по основу сервисирања старе девизне штедње и да је de facto држава гарант за целокупну нову девизну штедњу која износи око 8,3 милијарди евра и да мора обезбедити исплату девизних и динарских обавеза пропалих банака и државних фондова и да мора, не малим делом сервисирати финансијске и кредитне обавезе низа државних и јавних предузећа. На крају, држава ће у свим случајевима где, из објективних разлога, није могуће извршити реституцију у натури, морати своје обавезе по том основу исплатити у новцу.
Огромна препрека за нужан динамичан раст и развој привреде биће проблем реализације произведене робе и услуга. Куповна моћ привреде, локална самоуправа, државе, а посебно становништва Србије, која је врло ниска, неће моћи да се брзо повећа. По студији Purchasing Power in Europe 2013/14 [Куповна моћ у Европи 2013/2014], коју су крајем прошле године објавили стручњаци глобалне истраживачке институције ГФК Србија с куповном моћи од 3.032 евра по становнику налази тек на 34. месту у Европи, тј. иза ње се налазе само осам земаља [GFK 2013: 32]. По тим налазима просек куповне моћи становника Европе износи 12.890 евра, што значи да је она у Србији 4,25 пута мања од тог просека. Због нужности отпуштања великог броја запослених у државној администрацији, локалним самоуправама, јавним предузећима која су у процесу реструктурисања, повећања броја пензионера чија ће реална примања у просеку бити још нижа, даљег смањења броја становника – куповна моћ становништва у целини у наредним годинама ће се додатно смањити и то ће дестимулисати озбиљне стране и домаће фирме да инвестирају у Србији.
Многи потенцијални страни инвеститори често претендују да део производње из своје филијале лоцираних у Србији пласирају на подручју суседних земаља. Међутим, пошто су буквално све суседне земље у врло озбиљној економској кризи, могућности продаје на њиховим тржиштима врло су скромне и мала је вероватноћа да ће то стање брзо поправити, па и због тога они неће повећати интерес за нова улагања на подручју Србије. Крајње је неизвесно када ће и ЕУ изаћи из економске кризе, па ће и то негативно утицати на прилив тзв. страних директних инвестиција с тог подручја у Србију. Постоји и низ других разлога зашто је мало вероватно да ће стране компаније знатно више улагати у Србију, поготову када је у питању сектор индустрије. О некима је већ било речи, а навешћемо још, по нашем мишљењу, важније.
По извештају Светског економског форума из 2012. године највеће препреке за бизнис у Србији били су висок ниво бирократизма и корупција. По најновијем Извештају из септембра 2013. године ти фактори су поново доминантни само је редослед обрнут и то, врло вероватно, знају потенцијални страни инвеститори и то их a priori дестимулише чак и да размишљају, а поготову да инвестирају на подручју Србије. Постоји врло велики број показатеља у извештајима Светског економског форума који Србију чине неатрактивном за СДИ. Сама чињеница, да је она у последњих пет година на ранг листи земаља по конкурентности пала за 16 места и да се налази тек на 101. месту и да је најслабије пласирана од свих европских земаља a priori дестимулише стране фирме да улажу на њено подручје. Уз то, за разлику од Србије, неке конкурентске земље, као што су Македонија, БиХ, Албанија и др., напредују на тим листама, па самим тим постају атрактивније за стране инвеститоре.
У најновијем Извештају СЕФ о конкурентности земаља потенцијални инвеститори врло, врло вероватно, виде да се Србија по низу важних показатеља налази на неповољном, а често и понижавајућем месту. Поред раније наведе них, требало би, по мом мишљењу, истаћи и следеће: по квалитету путева на 119, по квалитету авионске инфраструктуре на 121, квалитету и оспособље ности лука тек на 139. месту, по организованом криминалу на високом 127. месту, по етици фирми тек на 127. месту, по заштити власничких права тек на 130. месту, по квантитативном односу буџетског дефицита и БДП на врло непријатном 132. месту, по односу јавног дуга и БДП на неповољном 114. месту, по интензитету локалне конкуренције тек на 138, по степену доминације, односно монополизације тржишта на 142. месту, по квалитету обуке запосле них у предузећима тек на 144. месту, итд. И ови показатељи, као и низ других, у старту дестимулишу стране потенцијалне инвеститоре да улажу на подручје Србије, па је разумљиво да је у 2013. у Србију по основу СДИ дошло само око 600 милиона евра.
Једино ће Јужни ток (ако га не укочи ЕУ и ако Србија обезбеди гаранције), донети не малу суму страних директних инвестиција, али је сада немогуће проценити колико ће бити њихов годишњи нето девизни ефект. За мене евентуална продаја страним лицима Телекома, ЕПС-а, Комерцијалне банке, Енергопроје кта, РТ Бора, Аеродрома, и земљишта, који би наша статистика, државне институције и део подобних академских економиста прогласила „страним директним инвестицијама“, нису инвестиције већ – дезинвестиције, поготову ако се добијена средства по том основу потроше преко буџета.
Када се говори о будућем приливу страних директних инвестиција, Србија ће, због тешке девизне ситуације, али и због економске нелогичности њиховог стимулисања преко плаћања по основу новозапослених радника, вероватно бити принуђена да ту праксу прекине, што може, бар у првим наредним годинама, додатно дестимулисати неке од потенцијалних страних фирми да инвестирају у Србију.
На крају, када се говори о ефектима страних директних инвестиција, поред позитивних, које се најчешће истичу, треба имати у виду могућност и праксу да стране компаније, након инвестирања, профит и цео нето девизни прилив остварен извозом износе из земље где су инвестирале. То, наравно, важи и за стране инвеститоре који су већ инвестирали или ће инвестирати на територији Србије. Да подсетим да су екстремни неолиберали у Србији истицали – Ирску и Мађарску као узорне примере које су привукле велики износ тзв. страних инвестиција, али су оне у периоду после 2007. године запале у дубоку економску кризу, великим делом што су многе стране компаније повукле и финансијска средства и свој бизнис из тих, али и многих других земаља.
Огромно ограничење с којима се сусреће и с којима ће се и у будућности сусретати привреда Србије, а посебно њена индустрија, јесте тежак проблем продаје произведене робе. Као што смо напоменули, због врло ниског нивоа куповне моћи домаћих предузећа, локалних самоуправа, државе, а посебно, становништва, која се у наредним годинама не може битније повећати, а вероватно је да ће се и смањити, будућа производња уопште, а индустрија посебно, мора бити извозно оријентисана. Србија ће, попут Јапана (након завршетка Другог светског рата) и Републике Кореје (по завршетку грађанског рата) морати да прихвати гесло „извозити или умрети“, али ће реализацију тог гесла бити тешко остварити, поготову ако се задржи политика екстремно прецењене вредности динара и ако се економски систем и економска политика битно не измене. Огроман проблем остварења извозно оријентисаног раста, раста извоза уопште, а посебно извоза индустријских производа, који имају доминантно учешће у структури робног извоза, јесте врло слаб квалитет његове структуре. Наиме, по квалитету структуре робног извоза Србија је за пет година на ранг листи земаља по том показатељу пала за чак 35 места и сада се налази тек на 145. месту, тј. иза ње се налазе само три земље [WEF 2013: 335]. Постоји и читав низ других тешких ограничења за раст извоза уопште, а индустријских производа посебно. Наведимо само неке од њих. На пример, по издацима компанија за истраживачко-развојни рад, Србија је била тек на 127. месту, по софистицираности процеса производње – на 130, по капацитетима за иновације на 133, по апсорпцији савремене технологије у фирмама – на 137 [WEF 2013: 335].
И на крају, када се говори о могућностима повећања извоза, посебно индустријских производа, треба истаћи да, за разлику од Србије, многе земље у развоју и неразвијене земље – конкуренти Србије на светском тржишту – и поред светске кризе, остварују динамичан раст привреде у целини, индустрије посебно, побољшавају своју позицију на ранг листама земаља по конкурентности, остварују висок раст извоза, а међу њима се посебно истичу Кина, Индија, Бразил, Турска, итд. И вероватно је да ће се то дешавати и у наредним годинама, што знатно смањује могућност повећања извоза врло великог броја производа исте функционалности које Србија извози, а све их више извозе и ове земље.
Позитиван преокрет, односно раст и развој привреде неће бити могућ ако се битно не смањи негативно дејство све теже друштвене кризе која се испољава у преко 25 сегмената друштвеног живота. Друштвена криза у Србији испољава се преко кризе идентитета земље (посебно због неизвесног статуса Косова и Метохије), кризе политичких институција и политике уопште, уставне кризе, кризе правног система, правосуђа и извршења одлука Уставног суда и судова уопште, кризе институција (од Парламента до Српске православне цркве), кризе вредносног система, кризе дипломатије, кризе синдиката, кризе локалне самоуправе, кризе морала, кризе поверења, кризе демократије, демографске и кризе људског капитала, кризе образовања, кризе науке и научноистраживачког рада, кризе здравства, кризе села, кризе породице и брака, кризе културе, кризе медија, еколошке кризе а посебно кризе идеје какав друштвени и привредни систем да усвојимо и у будућности развијамо.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ
ЗАУСТАВЉАЊЕ СУНОВРАТА И НЕСТАЈАЊА СРБИЈЕ?

Током 2001, 2002, 2003. и 2004. године написао сам низ радова у којима сам апеловао да се напусти, највећим делом наметнут, од стране међународних финансијских институција и најмоћнијих развијених земаља, модел привредних реформи и мера економске политике [Ковачевић 2002а, 200б; 2003, 2004. и 2004б]. Знао сам да је то, због великих похвала, али и диктата ММФ, ставова самозваних „визионара“ и огромног дела академске економске науке који су скупа „доказивали“ да је „Србија на правом путу“, у суштини глас вапијућег у пустињи. Тако сам мој уводни реферат за саветовање које су 2004. организовали Научно друштво економиста и Економски факултет у Београду закључио следећим констатацијама: „Због чињенице да ‚визионари‘ привредне реформе немају намеру да битно мењају основни концепт те реформе, дугорочне могућности динамичног одрживог привредног раста, које се неће заснивати на донацијама и иностраним кредитима, и високом нето продајом девиза сектора становништва, већ пре свега на сопственим ресурима – су пре теоријске него практичне природе. Доследном применом тог концепта и сада врло ниска конкурентност привреде и извоза се не може битније повећати. Самим тим и сада огроман број незапослених ће се даље повећати а животни стандард становништва се не може повећавати, већ се пре може смањивати, па се због свега тога, поставља питање социјалне издрживости. Због свега тога, поново истичем да је крајње време да се концепт досадашњих реформи који, као што сам више пута истакао, има врло озбиљну конструкциону грешку – напусти. Међутим, требало би одмах нагласити да и у том случају неће бити могућ брз позитиван преокрет, јер ће се негативне последице досадашњег модела дуго осећати, поготово што је гробље мртвих предузећа, чија је смрт настала због примене тог модела, јако велико и што је број предузећа који су, из истих разлога, на самрти такође јако велики. Битно је нагласити да би напуштањем тог модела реформи и њетова замена неким супериорнијим, процес деструкције, односно пропасти предузећа и привреде у целини био заустављен, а у перспективи би дошло до њиховог оздрављења, оживљавања и стварања нових, пре свега извозно усмерених предузећа. Другим речима, Србија има насушну потребу за израдом адекватне дугорочне стратегије друштвеног и привредног развоја привреде и конкурентности. Такву стратегију не могу урадити само економисти, мада је њихова улога врло значајна. Поред тог, потребно је да ангажовани истраживачи за израду те стратегије буду врхунски стручњаци, а да се при њиховом избору, критеријум партијске подобности потпуно напусти. Наравно да је потребно да се у парламенту Србије та стратегија прихвати и доследно и ефикасно реализује. Колико је све то реално изводљиво, велико је питање. Сумњам да ће то у догледно време бити изводљиво. Због свега наведеног, а посебно због вероватноће да ће се досадашњи концепт економских реформи доследно наставити да спроводи – Србији прети привредни слом и тешка дужничка криза с несагледивим последицама“ [Ковачевић 2004: 79].
Ширење слогана „Србија на правом путу“ настављено је све до краја 2007. године и томе су, поред званичника, допринели бројни академски економисти, статистичари и математичари који су хваљењем достигнућа и креирањем бројних „стратегија“ пројекција и анализа обећавали „мед и млеко“ и за то су добијали бројна друштвена признања, али и врло солидна материјална средства. На саветовању које је 2007. године организовало Научно друштво економиста, с Академијом економских наука, и Економски факултет у Београду, свој реферат са, закључио следећим констатацијама: „Бројна обећања, пројекције и планови разних институција, као што су ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој, НБС, поједини институти, квази институти и најчешће подобних економиста Србије о светлим перспективама које смо слушали почев од 2000. године и њихове тврдње да је остварен импресиван раст и разој привреде, да је битно побољшан животни стандард становништва и да је остварена макро економска равнотежа, као и да су перспективе раста и развоја привреде врло повољне – једнострано речено, немају реалну економску основу. ‚Холандска болест‘ која је у периоду примене концепта реформи захватила привреду Србије, достићи ће драматичне размере, па ће дугорочне економске и социјалне последице бити катастрофалне“ [Ковачевић 2008: 111-112].
На општу, па на моју велику жалост, поново се, али сада у суровој форми, брзо показало да је мој „песимизам“ био потпуно оправдан, јер су привреда Србије, њене финансије, степен спољне и унутрашње задужености, степен запослености у периоду 2008-2013. драстично погоршани, па је животни стандард огромног дела становништва драстично смањен.
Судећи по мерама реконструисане Владе (сада у оставци) и изјава председника Дачића, потпредседника Вучића, министара Радуловића и Крстића неодољиво се намеће утисак да свест о тежини друштвене и економске кризе у Србији још увек није на потребном нивоу. Мени је била врло блиска изјава доскорашњег министра за привреду Радуловића: „После деценије катастрофалне економске политике и катастрофалне приватизације – нашли смо се у ‚живом блату‘ и Србија се из њега не може извући без јаке домаће привреде, која чини окосницу развоја сваке просперитетне земље“ [Радуловић 3. 12. 2013: 10]. Међутим, он, као и други званичници, није навео узроке те дубоке кризе. Он, као и многи други функционери и академски економисти, нису свесни или се праве да не знају да је наметнути и прихваћени неолиберализам или „дивљи“ капитализам основни узрок све дубље економске кризе у Србији. Напротив, оно што је он предлагао био је неолиберализам који би имао за последицу јачање de facto колонијалног статуса Србије. Председник Академије инжењерских наука, бивши ректор Београдског универзитета, професор др Бранко Ковачевић био је потпуно у праву када је буквално истог дана изјавио: „Нема индустрије без образованих људи, науке и технолошких иновација. То су ресурси које морају да користе домаћи привредници, а све зарад будућности наше деце на овим просторима. Не смемо да паднемо у колонијалну зависност и моја генерација не сме да буде та која ће последња угасити светло у овој земљи.“ [Ковачевић Бранко 2013: 10].
С друге стране, за мене, а верујем и за огроман број објективних економиста било је запањујуће обећање новог, врло младог министра за финансије Лазара Крстића да ће се остварити „српско привредно чудо“. То неодољиво подсећа на приче и обећања „привредних чуда“ Чилеа, Аргентине и Србије. Наиме, након војног пуча који је био праћен убиством преко 3.000 људи и увођења екстремног неолиберализма који је наметнут од стране САД и њихових транснационалних компанија и Чикашке економске школе, обећано је чилеанско привредно чудо и све до смрти Пиночеа у САД и Великој Британији се причало о том чуду. У складу с наметнутом неолибералном филозофијом, боље рећи религијом, извршена је нагла либерализација увоза и либерализације страних директних инвестиција и сем, обојене металургије, обављена је приватизација најважнијих предузећа и највреднијих природних ресурса. Након тога, проблем незапослености је достигао огромне размере, земља је запала у тешку дужничку кризу, а per capita доходак у 1989. није био већи него 1973. године, али су и поред свега тога, неки амерички и британски економисти и политичари наставили да причају о некаквом фантомском чилеанском привредном чуду. И тек након напуштања концепта екстремног неолиберализма и тржишног фундаментализма и увођења специјалног социјалдемократског система, тј. од 1990. године Чиле је постигло врло солидне привредне перформансе.
Након војног пуча у Аргентини (1976) који је био праћен убиством преко 30.000 људи, а који је изведен под менторством и логичком и финансијском подршком америчких транснационалних компанија и америчке државне администрације, међународних финансијских институција и Чикашке економске школе, Аргентини је наметнут екстремни неолиберализам и читавих четврт века у тим институцијама се причало о неком наводном аргентинском привредном чуду. Да подсетим да је на годишњој скупштини ММФ 2000. године тадашњи шеф ММФ М. Кемдеси изјавио да случај Аргентине треба да уђе у све уџбенике макроекономије као илустративни пример како привреда једне земље успешно напредује када примењује неолибералне рецепте те институције. На жалост аргентинског становништва, економска и финансијска ситуација је бивала све драматичнија. Земља је запала у тешку дужничку кризу, огроман део природних ресурса је прешао у власништво страних, пре свега америчких компанија, привредни раст је био врло скроман, раслојавање становништва по дохотку и богатству достигло је огромне размере, економска и друштвена криза је драматично расла и већ 2001. године долази до привредног слома Аргентине.
И поново се подсетимо да је тадашњи министар за финансије у Влади Србије која је формирана 2001. године, бивши асистент Џефрија Сакса, Божидар Ђелић, у свом реферату поднетом на саветовању економиста на Економском факултету које је одржано крајем те године, написао је: „Кроз три године причаће се о ‚српском чуду‘“ [Ђелић 2002: 26]. На општу жалост показало се да – о „српском привредном чуду“ нема ни говора, чак је дошло до привредног суноврата о чему сам детаљно писао у бројним радовима, па у реферату за саветовање које је 2010. организовала Српска академија наука и уметности. Убеђен сам да ће 2014. одмах по формирању нове владе бити извршен ребаланс буџета који је конципиран од стране Министарства за финансије на чијем је челу Лазар Крстић, што му не служи на част и то говори да је он при обећању српског и привредног чуда био у неким његовим облацима.
Након неочекиване одлуке тадашње владе с почетка 2006. да се ММФ превремено врати преостали дуг, поверовао сам да је, због елиминисања диктата те институције по основу аранжмана с том институцијом, дошао прави тренутак да се формира тим врхунских стручњака из више научних области који би креирао нацрт визије будућег друштвеног система земље који би се, након свестране расправе на парламенту усвојила и, након тога, доследно реализовала. И то сам детаљније образложио у уводном реферату за саветовање посвећено стању и перспективама привреде Србије које су 2006. организовали Институт економских наука и Банкарска академија [Ковачевић 2006: 23-77]. Међутим, као што смо навели, због илузије званичника и руководства владајућих странака и због, још увек огромног утицаја ММФ, па ЕУ, али због априорног ниподаштавања мојих тврдњи да Србија срља у тешку привредну, финансијску и дужничку кризу – том мом предлогу није поклоњена никаква пажња.
С обзиром на чињеницу да су сви самозвани „визионари“ економских реформи коначно сишли са свих важних функција, и да Србија нема ни стенд-бај, ни споразум из предострожности с ММФ, у последњих неколико месеци сам у бројним радовима и иступањима у јавност поново истицао нужност да од најважнијих институција земље, тј. од председника Томислава Николића, будућег председника нове владе, нових министара за привреду и регионални развој и финансије, потекне предлог да се формира тим врхунских стручњака из више научних области који би имао задатак да формулише оптималну, нашим условима прилагођену, визију друштвеног и привредног система која би се, након свестране расправе, усвојила и касније доследно реализовала. Након тога, опет уз ангажовање врхунских стручњака из релевантних сфера, усвојиле би се конкретније дугорочне стратегије развоја привреде, развоја индустрије, развоја пољопривреде, развоја енергетике, развоја саобраћајне инфраструктуре, развоја образовања, развоја научноистраживачког рада, развоја здравства, развоја неразвијених подручја, управљања спољним и јавним дугом, развоја села и посебно стратегија превазилажења демографског суноврата. Уз то, морала би се усвојити адекватна политика валутног курса, спољнотрговинска политика, политика привлачења страних инвестиција и одлука о стриктном поштовању Устава када је у питању забрана продаје земљишта страним лицима.
Међутим, свестан сам да је могућност реализације ове идеје сада мања него што је била 2006, па и 2001. године, како због екстерних тако и интерних ограничења. Наведимо најважније од њих.
Када су у питању екстерна ограничења, требало би истаћи следеће:
• Због трагичне наркоманске зависности Србије од прилива страног капитала, Србија ће бити принуђена да с ММФ закључи споразум из предострожности, а врло вероватно и класичан стенд-бај споразум и он ће по том основу наметати многа, са становишта будућег раста и развоја, врло проблематична решења, па и она чији је принцип „штеди па колико кошта да кошта“. Због тога би Србија морала да чини све што је у њеној моћи да обезбеди што је могуће повољније кредите од Кине, УАЕ , Руске Федерације, Европске банке за обнову и развој и Европске инвестиционе банке и из других извора и да тако смањи моћ диктата и уцена ММФ.
• Ако Србија и даље буде форсирала гесло „евроинтеграције без алтернативе“ које је врло проблематично, она ће морати да усваја мере реформи које намеће ЕУ и сваке године ће морати да подноси извештај о учинку у тој области. Тиме ће се број закона који ће бити највећим делом или у целини буквално преведени из законодавства ЕУ увећавати, али ће се тиме још знатније повећати број оних који неће бити применљив, па ће последице тога бити неповољне, што показују искуства и Србије, али и суседних земаља које су постале пуноправне чланице. Због тога, али и много чега другог, о чему је било речи, по избору нове владе, мора се под хитно ставити на дневни ред оправданост задржавања и форсирања гесла „евроинтеграције без алтернативе“.
• Ако се зна да су САД исфорсирале санкције и бомбардовање Србије због, за њих неприхватљивог, привредног система који су практиковале СРЈ и Србија, о чему су детаљно причали и писали Ноам Чомски [2006], заменик државног секретара Талбот Строуб и Наоми Клајн [2007: 372], врло је вероватно, да би оне у случају прихватања неког социјалдемократског система, оне на то не би гледале благонаклоно. Међутим, ако оне толеришу, што важи и за ЕУ, многе мере које су предузимале земље Латинске Америке, које преузимају Мађарска, Бугарска, Грчка и Кипар – могуће да би се то могло и десити у случају да Србија прихвати адекватан привредни и друштвени систем који неће бити у складу с неолиберализмом који он још увек намећу, мада, због његове компромитације широм света, сада знатно мање него пре десетак или пре тридесетак година.
Ако оне толеришу формирање социјално-демократских влада у бројним земљама Латинске Америке, а неким од њих и екстремно левичарски оријентисаних, могле би толерисати евентуално усвајање у Србији неког типа социјалдемократије, поготову ако се зна да је она за САД далеко мање важна него те земље, како у погледу економских тако и у погледу политичких интереса.
САД су преокупиране својим економским и социјалним проблемима, а посебно огромним спољним дугом, израженим растом сиромашног становништва, огромном незапосленошћу и слично, па се, и због тога, мање мешају у политички живот других земаља, поготову тако малих и економски немоћних као што је Србија.
И на унутрашњем плану постоји много препрека да се крене у реализацију овог мог предлога.
Прво, крајње је неизвесно да ли ће најважнији садашњи и будући функционери прихватити ову идеју и да ли ће хтети и моћи искрено и предано радити да се крене у њену операционализацију и да се она доследно реализује. То поготову ако се зна да међу њиховим саветницима и у важним институцијама има доста заговорника неолиберализма.
Друго, у политичким и научним круговима има пуно противника било каквог, како они кажу, „друштвеног инжењеринга“. Уз то, у друштвеним наукама је дошло до велике идејне и политичке, па и стручне поделе, а многи врло озбиљни научни радници, због опште економске и друштвене кризе, и политичке ситуације, су се пасивизирали и сада их је знатно теже ангажовати у изради те визије него што је био случај пре десетак, па и пре шест година.
Због компромитације самозваних „визионара“ економских реформи и читавог низа политички подобних економиста, правника и других стручњака који су били везани с политичким странкама и званичницима и који су годинама обећавали „мед и млеко“ – углед економске науке, али и других друштвених наука, у Србији је драстично смањен и питање је како би у широј јавности био прихваћен нацрт те визије, али и конкретних стратегија које би биле спремљене, па се поставља питање с којим еланом би се у пракси реализовале.
Ватрени заговорници „евроинтеграције без алтернативе“ истичу да ће Србија изаћи из тешке друштвене и економске кризе само ако у целини прихвати привредни и друштвени систем ЕУ, што је, најблаже речено, врло проблематично. Нема спора да су нека решења у тој Унији на највишем цивилизацијском нивоу. Међутим, нека од њих се не могу пресликати и не могу дати добре резултате у свакој земљи, поготову ако је она на нижем нивоу економске и друштвене развијености, као што је случај са Србијом. Поставља се питање зашто су ЕУ и готове све њене чланице запале у врло озбиљну економску кризу која траје већ шест година, а питање је када ће из ње изаћи. Поставља се питање зашто су најмање развијене земље ЕУ, као што су Кипар, Грчка, Португал и Шпанија, запале у врло тешку економску кризу и зашто се не види начин изласка из ње. Или, како објаснити дубоку економску (и друштвену) кризу нових чланица, бивших социјалистичких земаља – Мађарске, Словеније, неких балтичких земаља, а посебно Бугарске и Румуније које су постале чланице ЕУ? Поставља се питање зашто ће Велика Британија расписати референдум о останку у ЕУ. Ватрени заговорници „евроинтеграције без алтернативе“ занемарују чињеницу да је поверење становништва у ЕУ, поготову у најмање развијеним земљама врло ниско, тј. најниже у последњих четрдесет година. Поставља се такође питање зашто италијанска покрајина Венето организује референдум, тј. гласање за самосталност и истовремено за излазак из ЕУ.
Пре неколико месеци премијер Владе Бугарске је изјавио да Бугарска има веће девизне издатке по основу чланства у ЕУ него што добија девиза из разних фондова ЕУ. Или, да је за сваку земљу Европе улазак у ЕУ приоритет и да нема алтернативе – како објаснити да је мали Исланд донео одлуку да прекине преговоре са ЕУ о његовом чланству? Поводом тога, требало би нагласити да су стручни људи и ЕУ у једној анализи урађеној у 2013. признали да је, с економске тачке гледишта, та одлука Исланда била рационална. На крају, зар случај Швајцарске, која је најконкурентнија земља у свету, или једне од најразвијенијих земаља – Норвешке, која није чланица ЕУ, не говоре у прилог врло озбиљног преиспитивања гесла „евроинтеграција без алтернативе“, које крајње агресивно форсирају сви најважнији званичници у Србији.
И у случају Србије показало се да је у условима када је у последњих 5-6 година, усвојено преко 200 закона у којима су буквално преписана основна решења из одговарајућих решења у законима ЕУ – они непримењиви. У Србији се претерано истиче могућност да Србија с почетком преговора о чланству, а поготову по евентуалном уласку у ЕУ, добија знатна неповратна средства, што је могуће, али је и неизвесно, што најбоље показује наведени случај Бугарске.
И чињеница да се од момента стицања пуноправног чланства у ЕУ – финансијска, девизна и дужничка ситуација Хрватске драматично погоршала, сама по себи много говори да бројни званичници у Србији живе у илузијама да ће потећи мед и млеко по њеном евентуалном учлањењу. Велико је питање када ће и да ли ће ЕУ у наредних 5-6 година примити било коју нову чланицу, поготову када је у питању такав „болесник“ као што је Србија и када је вероватно да се њено „здравствено“ стање не може брзо поправити, а могуће је да ће се и погоршати. И на крају, питање је да ли ће ЕУ преживети и како ће, ако преживи, изгледати после 2020. када би Србија евентуално могла постати пуноправна чланица, а то је, бар како сада изгледа, мало вероватно, јер ће постојати велики отпор, пре свега Немачке, да се поред постојећих земаља – инвалида, прими, вероватно, сличан или још већи инвалид од њих. Она ће то учинити само ако то у том тренутку буде њен економски или политички интерес. При свему томе, Србија већ и по основу Споразума о стабилизацији и придруживању губи и све ће више губити суверенитет. Она је некако успела да одоли притиску да се на државном нивоу дозволи одржавање бесмислене „параде поноса“. Али, она мора по основу тог Споразума од почетка 2014. године примењивати ниже царинске стопе при увозу из земаља ЕУ, што ће погодити пољопривреду Србије која од државе добија неупоредиво, вишеструко мање субвенције него што је случај с пољопривредом у чланицама ЕУ. Унија врши непринципијелан притисак на Србију да дозволи увоз дувана из Хрватске уз царинске стопе које су знатно ниже него што важе за увоз из земаља ЕУ. Представници ЕУ су Србији озбиљно замерили што креће у изградњу гасовода Јужни ток и тиме занемарује интерес треће стране тј. ЕУ. Није случајно што је Србија, иако није чланица ЕУ, прихватила обавезу да кроз четири године продаје земљу правним и физичким лицима из земаља ЕУ, под истим условима као када су у питању домаћа лица. И када се у Србији почело говорити да би било потребно да се, као што су учиниле Мађарска и Бугарска, та одлука поништи, стављено нам је до знања да то не долази у обзир. И врло је вероватно да ће Србија бити прва земља која ће пре пуноправног чланства стварно продавати пољопривредно и шумско земљиште лицима из земаља ЕУ, што је, по мом дубоком убеђењу – економски и политички штетно. Не бих се изненадио да се Србији, као услов за чланство, постави ултиматум да приступи НАТ О-у, па чак и, преко утицаја неких моћних земаља из ЕУ и ван ње на Светску трговинску организацију и њеног могућег ултиматума за пуноправно чланство и ЕУ, наметне увоз генетски модификованог семена и производа, што би, због много чега, имало катастрофалне последице.
Све у свему, крајње је неизвесно када ће и да ли ће Србија постати чланица ЕУ и због тога она при креирању друштвеног и привредног система треба од ње да преузима само она решења која су без сумње квалитетна, универзалне вредности и да, зарад обећања о пуноправном чланству не прихвата ултиматуме и решења која нису у њеном интересу. Она би требало да размотри могућности и последице евентуалног поништавања решења из Споразума о стабилизацији и придруживању који се односи на продају земљишта, као што су то учиниле пуноправне чланице – Бугарска и Мађарска, а због тога нису биле кажњене.
Евентуално пуноправно чланство у ЕУ имало би за последицу потпуно укидање царина на увоз из свих земаља Уније, што би додатно погодило домаћу производњу, односно домаће произвођаче и смањило би, и иначе, врло низак животни стандард великог броја становника у Србији. Због свега наведеног, помом дубоком убеђењу, ако се економска и друштвена криза у Србији битно не смањи, шансе да она постане пуноправни члан ЕУ су готово теоријске, а ако би неким чудом то десило, и у том случају укупан економски, а посебно финансијски ефект тога би вероватно био пре негативан него позитиван, али би за дефинитиван став о том врло важном питању требало обавити низ интердисциплинарних истраживања.
Уз све претходно наведено, требало би посебно нагласити да ће у случају да се економска ситуација у Србији у међувремену битно не поправи – по евентуалном стицању статуса пуноправног члана, одлив становништва, посебно српског, у ЕУ добити још драматичније размере, па ће она као држава и на тај начин све израженије нестајати. Све у свему, када се говори о чланству Србије у ЕУ, она се, и због тога, налази у зачараном кругу, па је за мене, а верујем и за низ других интелектуалаца – патриота, гесло „евроинтеграција без алтернативе“ – неприхватљиво.
У даљој или ближој прошлости, за Србију је бар мало утешно да су бројне земље, као што су Јапан, Западна Немачка, Република Кореја, Тајван, Сингапур, Руска Федерација, Чиле, Бразил, Аргентина, Кипар, Исланд, итд., биле у још већој или у сличној економској депресији у којој се сада налази Србија, али су успеле да се из ње извуку, а неке од њих, оствариле су импресивне привредне перформансе и права „привредна чуда“ и све су, без изузетка, то постигле захваљујући креирању, прихватању и доследном реализовању оригиналног модела друштвеног и привредног система, који је већим делом био супротан неолиберализму, боље рећи империјалистичком „дивљем“ капитализму чија доследна примена доводи до стварања савремене колоније. Имајући све то у виду, и поред свих наведених, а и низа других ограничења, још увек верујем да би Србија, уз квалитетну дипломатску активност, ипак могла стећи могућност да се ослободи диктата Запада, пре свега, САД и међународних финансијских институција и да ипак креира оригиналан, адекватан друштвени и привредни систем, при чему би максимално користила решења ЕУ, али и свих земаља које нису прихватиле или су напустиле идеологију неолиберализма и које су оствариле солидне, а понекад и врло вредне привредне перформансе. Дубоко сам убеђен, да ће, ако се настави с досадашњим лутањем и општом конфузијом и ако се настави продаја свих вредних ресурса страним лицима, а пре свега земљиштва и све већег губљења суверенитета – Србија стварно постати de facto колонија. У том случају она би и по основу даљег демографског суноврата и по низу других обележја била земља у нестајању. И зато је морална и патриотска обавеза свих становника који сада живе у Србији, посебно српске националности, чији се број најдраматичније смањује, а нарочито интелектуалаца из друштвених наука да учине све што је у њеној моћи да до тог апокалиптичног, али реално и даље могућег сценарија не дође, јер би, у супротном то био неопростив грех према садашњим млађим и будућим генерацијама.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

  • Ђелић, Божидар. Средњорочна економска визија и главне смернице економске политике за 2002 , Економски анали, тематски број, јануар 2002.
  • Жарковић-Ракић, Јелена. Екстерна незапосленост младих у Србији и ЕУ: последице и могућа решења Квартални монитор економских трендова и политика у Србији № 33, април-мај 2013.
  • Ковачевић, Бранко. Извод из реферата са саветовања посвећеног реиндустријализацији, Политика 3. 12. 2013.
  • Ковачевић, Млађен (2002а), Ефекти постојеће политике валутног курса и либерализације увоза, у: зборник Економска политика 2001/2002, Економски анали, Економски факултет, тематски број.
  • Ковачевић, Млађен (2002б). Холандски вирус и међу нама, у: Привредни преглед, Београд, № 2-4, новембар 2002.
  • Ковачевић, Млађен (2004а). Ефекти реформског концепта економске политике у протекле три и по године (зборник реферата Стратегија и ефекти реформи у Србији), у: Економски анали, Београд: Економски факултет, тематски број, април 2004.
  • Ковачевић, Млађен (2004б). Нужност напуштања постојеће спољнотрговинске политике и валутног курса (зборник реферата са саветовања на тему: Економске политике и развој 2004/2005. године), у: Економски анали, Београд: Економски факултет, тематски број, 2004.
  • Ковачевић, Млађен. Стање и перспективе привреде Србије (уводна студија за саветовање у организацији Института економских наука и Банкарске академије), у: зборник радова, Стање и перспективе Србије, Београд 2006.
  • Ковачевић, Млађен. Реалне и виртуелне перформансе привреде Србије у периоду 2000-2007. године, у: зборник Текућа привредна кретања, економска политика и структурне промене у Србији 2007/2008. године, Научно друштво економиста, Академија економских наука и Економски факултет у Београду, Београд 2008.
    Ковачевић, Млађен (2010е), Узроци дубоке економске кризе у Србији, Гласник за друш
    твене науке, № 2/2010.
  • Ковачевић, Млађен (2012а), Србија пред привредним и финансијским колапсом, зборник Привреда Србије у другом таласу кризе – изгледи за 2012, Научно друштво економиста (с Академијом економских наука) и Економски факултет у Београду, Београд 2012.
  • Ковачевић, Млађен (2012б), Узроци дубоке економске кризе у Србији II, у часопису Гласник за друштвене науке, № 4/2012.
  • Ковачевић, Млађен. Основни узроци савремене економске кризе, Економске идеје и пракса, тематски број 9-10/2013.
  • Маџар, Љубомир и Млађен Ковачевић. зборник: Политичке институције, политички актери и економске перформансе: случај Србије, Алфа универзитет, Београд 2013.
  • Радуловић, Саша. Излагање на саветовању привредника, Политика 3. 12. 2013.
  • Стиглиц, Џозеф. Замке брзе приватизације, интервју Политика 15. 10. 2001.
  • Чомски, Ноам. Интервју, Политика, 6. и 7. мај 2006.
  • GFK. Purchasing Power in Europe 2013/14, Nuremberg 2013.
  • Gregg, P. and E. Tominey. The wage scar from male youth unemploment, Labour Economics, Vol. 12, № 4, 2005, pp. 487-509.
  • Klajn, Naomi. Doktrina šoka – Procvat kapitalizma – katastrofe, prevod RDP B92 – Samizdat B92, Beograd 2009.
  • Norris, John. Collision Cours: NATO, Russia and Kosovo, Praeger, New York 2005.
  • World Economic Forum. The Global Competitiveness Report, 2012-2013, 2012.
  • World Economic Forum. The Global Competitiveness Report, 2013-2014, 2013.
Читајте без интернета: