Олег СЛЕПИЊИН: 2012- КО ЋЕ КОГА?

Нема сумње – најважније питање у 2012. ће бити: Ко ће кога? Да ли ће Запад да расцепи Русију и заједно са њом цео руски свет, који представља хиљадугодишњу цивилизацију, или ће Русија да неутрализује те снаге Запада које једва чекају крваву прихрану како би продужили свој живот…

Достојевски: уз предисторију питања

Код Ф.М.Достојевског просечни зли дух-западњак који не може, а да „не иде за Европом“, открива тајне мисли: „…ми намеравамо да образујемо наш народ… узносећи га до нас самих и преправивши његову националност у сасвим другу, већ каква ће се појавити. Пошто га образујемо… одмах ћемо почети да га саблажњавамо Европом… натераћемо га да се постиди својих досадашњих баканџи и бозе, да се постиди својих прастарих песама и мада међу њима има и неколико предивних и музикалних ми ћемо га ипак натерати да пева водвиљ у стиховима… постидеће се свега досадашњег и проклеће га. Ко прокуне своју прошлост тај је сигурно наш – ето ти праве формуле!“

Питање: а шта ако се Руси не претворе у неку другу нацију? Тако је једноставно: треба само да се уклони народ.

Зли дух – западњак од феле Смердјакова, који је одбацио веру, чега је и 70-их година деветнаестог века било „као песка у мору“ претпоставио је да ће свој циљ постићи „многобројним и свакаквим средствима“.

Огледајући се иза себе видимо сва та „свакаква“ средства. Последњих година је протекло много воде, а у њој су били и кубни метри руске крви. Злог духа – западњака то никада није узнемиравало. Наравно – Европу још мање.

Квинтесенција („пети елемент“) Европе

Руски религиозни филозоф Семјон Франк је о ратничком духу кајзерове Немачке говорио као о суштини, као о квинтесенцији Европе, у време постојања кајзерове Немачке. Човек потпуно другачијег естетског лика, основоположник естетског апсурдизма Ежен Јонеско је концентрационе логоре у Хитлеровој Немачкој сматрао за „не искључиво чудовишну појаву“, већ је у њима видео квинтесенцију, „и сличност са оним друштвом пакла, у коме сви живимо“. Говорио је о буржоаској Европи. Као о „квинтесенцији Европе“ може да се говори и у неким њеним бившим и бурним временима, која су се оваплоћавали кроз ове или оне персоналије, када се подивљала енергија Европе, тражећи смирење, ослобађала тако што је кумулативно као бомбу ширила заразу лепре, усмеравајући је ка унутрашњости Русије. Русија – „Рус“ (стари назив руских простора, који се до сада одржао као синоним који подвлачи старину Русије, њену некадашњу моћ и снагу) – назив који је тако згодан за означавање укупности историјских територија. У последњих четири стотине година то су били: пољски краљ Сигисмунд трећи, шведски – Карл дванаести, император Француза Наполеон први, кајзер Немачке империје Вилхелм други и његов наставак, исфокусиран духом времена – рајхсканцлер Немачке и фирер Трећег Рајха Адолф Хитлер.

Сваки европски век, као да је ширио лепру, у руској средини је откривао своје истомишљенике, уствари – издајнике. Нису само једном они били на власти. Руски колаборационисти – квантесенција злог духа-западњака мирног времена – без икакве сумње је „пета колона“.

У 17. веку је срушена руска државност, на страни Сигисмундатрећегсе у Кремљу нашла руска влада – издајничка – „семиобојаршчина“ (тј. њу је чинило седам властелина – бојара). После су издајници добијали надимке према именима њихових вођа – „мазепинци“, „Власовци“,…

„Немац је прелетео“

Крајем 20. века задатак Запада „да се уклони народ“, „да се уклони руски народ“, одједном се усмерио на конкретну потребу. На физички ограниченом Земаљском простору престало је да буде довољно места за све. Суперелитни Римски клуб је седамдесетих година прошлог века проговорио о „границама раста“, истакавши концепцију „ограничења потрошње ресурса на терет малоразвијених земаља“. Говорећи обичним језиком – што је на планети више беде, ратова, рушења, то је „веома развијеним“ боље: природни и људски ресурси су јефтинији. Зато свако, ко сада убеђује да су Европа и САД заинтересовани за јаку Украјину и снажну Русију – лаже свесно или се поздравио с памећу. Наравно, зна се да је методологија Римског клуба „искоришћена од владе САД за прогнозирање и активно деловање на процесе који се дешавају у Свету“.

Позната је и еколошка катастрофа, која очекује човечанство око 2020. године, и ризици од земљорадње на традиционалним ширинама због глобалног отопљења. Ово последње ће неизбежно довести до суша у земљама које су сада плодне и до формирања на Северу новог тла, погодног за земљорадњу. Огромне територије САД и Европе ће постати непогодне за живот. А какав је излаз? Треба припремити простор за одступање на Север. Одатле и она одлука: „Русија и Руси нам не требају“.

Гајдар, који је фактички био руководилац владе у периоду после Горбачова, наравно да је ово знао у време када је објавио да је Север, заједно са Далекоисточним областима, „нерентабилан“. А ако се присетимо да је читава „Рус“ земља северна, он је тиме тој земљи објавио пресуду. Још једну по реду. Гајдар је дао интонацију и, баш као што је предвидео Достојевски, „многобројним и свакаквим средствима“ земља је почела да се урушава, а број становника да се смањује. И у „новој“ Русији, и у „независној“ Украјини.

Као да су Русију засули теписима бомби. Ко још није видео костуре некадашњих фабрика и опустела села?..

Да ли се сећате? Аркадиј Александрович Пластов има слику „Немац је прелетео“? Бескрајна поља, авион који се удаљава, убијени дечкић – пастир, чији лик има у себи нешто нестеровско; мртве краве, црно-бели псић који плаче, подигавши њушкицу према небу, незаштићене овце у брезовом шумарку… Па то је потпуно исто као и деведесетих година! Симболичан израз те слике, која може да се зове и „Гајдар је прелетео“ или већ ако се покојник остави на миру, али са глоговим коцем, а ми се присетимо онога који га је наследио, „Немцов је прелетео“, тако… уопштено.

Прелетео је фашиста, изгледа као да та поља више нема ко да брани. Овце нису способне да се одупиру. Али из историје слике ми ћемо сазнати невероватну случајност. По налогу Стаљина 1943. године слика је била изложена у Техерану. Причају да су Рузвелт и Черчил били под таквим утиском да је то утицало на њихову одлуку да се отвори други фронт. Хиљадугодишња руска култура је преко четкице Пластова у европљанима пробудила људскост, и савезнике довела у наш табор…

Гајдар је дао интонацију. Изгледало је да излаза више нема. Али са доласком у Кремаљ председника Путина, правац који су започели Горбачов и његови наследници ка потпуном уништењу „Руси“ очигледно је почео да се мења. Брод Русије („Руси!“) је почео да клизи све даље од понора Нијагариног водопада.

„Мајдан у Козјој мочвари и „Барски процес“

Невероватна подударност: историјски назив за Кијевски трг Независности („Мајдана“) је „Козја мочвара“. На „Козјој мочвари“ у центру Кијева је 2004. године почела „наранџаста револуција“. У центру Москве, на Мочвари је 2011започео процес који још увек није добио свој коначан назив.

Ти догађаји имају сличне узроке, поводе, пароле. Наранџаста бура у Кијеву се „одједном“ разбуктала у тренутку када је кабинет министра Јануковича убрзано почео да припрема документацију за ступање Украјине у Јединствен економски простор. „Мочварни процес“ у Москви се узбуркао брзо после објављивања концепције Евразијског савеза.

Изјаве професионалних русофоба не дозвољавају да посумњамо да су прави, истински разлог за „обојену револуционарну узбурканост“ – природни интеграциони процеси на постгобачовљевским просторима. Познати Буковски из „лондонске групе Березовског“ темпераментно размишља: „Па шта ће, на пример, Москва, Далеком Истоку?…“

А распад је, коме се Буковски унапред радује, Хитлерова идеја у развоју. И то је, ето, тенденција. А сада се већ по много чему види да хитлеровска Немачка није некаква обична патологија, већ једноставно претходница садашње Европе. О томе говори, на пример, лојалност Запада према испољавању неофашизма у Западној Украјини и у подНАТОвој Прибалтици. И примадона светске русофобије Новодворскаја само на први поглед изгледа као егзотично биће, кад тугује: „Ни једном нас нису како треба растурили, у парам-парчад, као што су Хитлера“. Али она изражава савремену западну мисао на хитлеровску тему: „Ја никада не славим 9. мај и никоме не саветујем да то чини… сво прогресивно човечанство, ако и жели, онда скромно и без специјалног дивљења нешто слави…“ Сви ти нови „перестројевци“, баш као и стари – они у ствари представљају фашистички десант.

Није чудно, што рушилац Совјетског Савеза, Горбачов, који се бавио ретуширањем процеса растурања земље под радним називом „перестројка“, сада поздравља „процес у мочвари“, борећи се за „перестројку-2“, коју је прогласила нова пета колона Запада.

Ко ће кога

Видимо да Запад све јаче ври. Али са негативним предзнаком. Искре погрома преживели су и Париз, и Лондон, и Рим… Покрет против свевлашћа банкара и социјалне неправде „Окупирајмо Вол-стрит“ дотакао је у САД скоро хиљаду и понасељених места. У Италији је студентска акција „Окупирајмо улице“ одржана у шездесет градова (парола: „Нећемо да плаћамо за кризу!“). Исте такве акције су одржане у Енглеској, Немачкој, Чилеу, Аргентини… у стотинама градова. Покрет је постао међународни и добио назив „Да окупирамо заједно“. Памте се слике из Грчке. Тај покрет, у суштини антиамерички, није се баш јако крио. „Да окупирамо заједно“ координише сајт www.occupytogether.org.

На Западу се нешто слично дешавало седамдесетих година прошлог века, када је масама овладала „лева“ идеологија. „Студентски немири су се концентрисали око две главне пароле. Пре свега – они су представљали покрет против рата у Вијетнаму. (Из армије је дезертирало 72.000 људи). Друга парола студентског покрета САД је била равноправност црнаца“, – цитирам књигу Игора Ростиславовича Шафаревича „Руски народ на прелому две хиљадугодишњице“ (Утркивање са смрћу)“. У САД су се појавиле сепаратистичке тенденције, припремана је подела државе према раси. У Европи је највећи догађај постала студентска револуција у Француској, када су устаници заузели и месец дана држали Сорбону. Шафаревич пише: „Један од лидера покрета „нових левих“, Том Хајден, у јавној дискусији је на питање о циљевима студентске револуције рекао: „Ми их немамо. Прво ћемо да изведемо револуцију, а затим ћемо да разјаснимо што нам је она требала“… очигледна је то била идеологија апсолутног неприхватања друштвене атмосфере, формиране на Западу, мржње и спремности за насиље и рушења…“

Запад је седамдесетих издржао, делимично и зато што је прихватио уступке и неутралисао рушилачку енергију, делимично је преусмеривши у корито, које је за њега било најмање опасно.

После двадесет година је пукао и Совјетски Савез. Запад је помогао том процесу, противника је колико год је могао вукао на дно.

Садашња Европска Унија, њено тело, колико чујемо, пуца, као да је труп бојног брода кога стеже дебели лед. Ледоломац „Русија“ је спреман да му притекне у помоћ. Осећања су благородна. Али тешко да ће помоћ икада бити прихваћена, баш као што није оцењена како треба ни жртвеничка Четрдесет пета година…

Историја нас учи: топови бојног брода ће да ударе по крми ледоломца чим га овај изведе у воду где нема леда. Никада није било другачије, а неће ни бити. За оне који пробијају дно Русије изнутра, удобна кабина на бојном броду је већ припремљена.