ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: САТАНИСТИЧКИ ОКУЛТИЗАМ ГЛОБАЛИСТА

 

Bohemian Grove, USA - САТАНИСТИЧКИ РИТУАЛИ ЕЛИТЕ

Битка за људску душу се шири свом снагом и њен исход ће зависити највише од тога да ли ћемо моћи у себи да мобилишемо духовну снагу

Данас је очигледно да светска финасијско-економска криза користи глобалистичким елитама као механизам за изазивање дубоких социјалних потреса. Због тога ће човечанство, гурнуто у хаос и преплашено саблашћу општег насиља, само да захтева да се у светске послове укључи наднационални судија са диктаторским овлашћењима. Сада се добро зна да је ту идеју имао у виду Дејвид Рокфелер, који је још 1994. године изјавио: „На самом смо прагу глобалних промена. Све што нам треба је огромна криза, а народ ће тада већ сам да прихвати нови светски поредак“.

Увођење глобалне управе и опште наднационалне контроле, истакнуто као главни захтев и унето у дневни ред најважнијих форума 2008-2009. године је и саветовање представника светске елите, на шта је (у својој енциклици „Царитас Ин Веритате“, која је била припремљена за јулски сусрет „велике осморке“ 2009. године) позвао и папа Бенедикт 16, после чега је „велика осморка“ приступила завршном стадијуму реализације свог пројекта.

Главни услов за успех у остварењу тог пројекта представља психолошка припремљеност целе светске заједнице да идеју глобалне владе прихвати као једини могућ пут развоја, који нема алтернативу. Међутим, обзиром да тај пут представља рушилачки пут за национално-државне форме живота јер води усвајању контроле друштва изван правних облика и огромном смањењу броја људи на планети – човек који је образован и мисли разумски не може да прихвати такав пут. Тим пре не може да га прихвати ни прави хришћанин, који разуме духовни смисао онога што се дешава. Зато се главна наредба „инжењера људских душа“ који раде на усвајању глобалистичког пројекта састоји у формирању идејне средине засноване на ирационалном схватању стварности, која омогућава да се, уместо грађана са свесно изабраним могућностима, добије маса адепата, којима је лако управљати. Уствари, ради се о томе да се у светским сразмерама направи модел за управљање човеком, који се разрађује у тајности окултних секти. То се односи и на само поимања света које човек треба да усвоји и на методе потчињавања људске свести и воље.

НЕW АГЕ Што се тиче првог, људска свест се нивелише помоћу свеобухватне „последње светске религије“, чија је површинска форма очигледно екуменизам а реална садржина поглед на свет Неw Аге (њуејдж), који представља наследника вишевековног окултизма и основу учења већине данас постојећих нових религиозних покрета и секти. Тај покрет претендује да буде стваралац последње светске синтетичске религије, која је позвана да замени хришћанство и која треба да формира нови тип духовности – којој ништа не смета и која свакоме даје оно што му треба. Нјегове главне особине су плуралистички универзализам и глобалистички начин размишљања, помоћу којих се могу објединити све религије и расе и спровести у живот идеја „колективизације“ душе и нивелисања личности у којој ће људи постати, како се изразио један проучавалац, „мрешкање на површини потока свести која се непрестално мења“.

На идејном плану правац њуејджа је неухватљив. То је најпре начин мишљења, правац ума и стање духа. Он као да је без жеље и врло стрпљив, али то је само психолошка илузија или тактички поступак, који треба да привуче што више истомишљеника. У стварности се под приказивањем разноликости крије невероватно унутрашње јединство погледа на свет које је одређено чак не толико заједништвом погледа колико посебним мистичним односом према животу. У основи таквог односа је идеја свејединства, чији су главни ставови монистички пантеизам, гностицизам, синкретизам, очекивање еволуционог скока и реинкарнација.

Представе о Богу, о човеку и о смислу живота који произилазе из учења „њуејджа“ формирају етички систем који ни у чему не одговара не само хришћанском, него и просветитељском хуманизму. Зато што „њуејджери“ поричу идеју Творца, човек по њима тражи божанско у самом себи, у свом најдубљем унутрашњем „ја“. То значи да они персонализованог Бога замењују обоженим човеком, тако да и одговорност човек сноси само пред собом и тиме ствара сопствену реалност која више не одговара највишим моралним законима. Циљ њуејджера је да уз помоћ различитих метода постигну „ширење свести“ до космичких величина, при којима људи више неће осећати границе сопственог „ја“ и при којима ће постизати стање „божанске свемоћи“. Код њих доживљавање таквог мистичног искуства представља највишу истину, а све остало иде у други план. Оно није повезано с моралношћу, са представом о добру и злу, то искуство постоји изван моралних категорија. Обећавајући да ће човек да достигне божанско стање уз помоћ сопствене снаге, „њуејдж“ у први план уводи егоизам и идеју личног успеха, што сасвим одговара вредностима савремене културе и њеном потрошачком моралу као и сакрализацијом слободе, индивидуализмом, жеђу за натприродним и модом да се буде „духован“.

Основним достигнућем „њуејджа“  може да се сматра то што су оне идеје које су током много векова припадале езотеријским, односно тајним друштвима, у „њуејджу“ претворене у егзотеријско, односно отворено за ширење. Захваљујући томе, појмовима као што су „свејединство“, „свеопшта интеграција“, „трпљење“ дат је нов одређени сакрални карактер, који не дозвољава да се они користе као рационални. Значи да се не дозвољава никакав критички прилаз оној генералној линији развоја, коју у наше време натурају мондијалистички кругови.

Оно што се данас дешава у сфери духовног живота Запада и што се натура Русији може да се изрази паролом „Окултизам за масе!“. Окултно-секташке идеје и појмови престају да се разумеју као нешто туђе или скандалозно и претварају се у комплет стандардних мисли. Друштво постаје све неразборитије активно позајмљујући и интегришући и језик и начин мишљења окултног секташтва сматрајући их за норму. Окултне идеје су присутне скоро свуда у масовној култури, музици и посебно у филмској индустрији. Довољно је поменути филмове као што су „Ратови звезда“, „Бетмен“, „Полтергејст“, „Индијана Джонс“ , чак и без помињања екранизованих књига о Харију Потеру.

ОКУЛТНЕ ТЕХНИКЕ

Светска елита усваја не само окултна учења већ и технике управљања људима, које се разрађују у окултним сектама и покретима. Тако да нема ничег чудног у томе што је искуство организација које су по својој природи тоталитарне нашло веома повољну средину у условима неолибералне економије са њеним култом најчвршћег индивидуализма јер се код окултистичког руковођења сектама и корпоративне бизнис елите запажа заједништво полазних претпоставки за процену људске личности са крајњим циљевима. И за једне и за друге проблем потпуне контроле свести је од највећег значаја јер од тога зависи успех и сам опстанак и секте и корпорације. То је неким истраживачима омогућило да савремену секту назову „лабораторијом за управљање будућношћу“, термином који је први употребио П. Ариес у вези са сајентологијом. Шта је уствари у управљачком искуству секти најинтересанатније за елиту по корпорацијама?

Прво, методе изолације и потпуне везаности за „породицу“. Секта се представља као друштво одабраних и зато је њена главна особина да је вансистемска, да себе и свој систем вредности ставља насупрот реалне социјалне средине. Користећи ситуацију да савремено друштво, које има разуђене морално-политичке појмове, претпоставља различита схватања за категорије добра и зла, секта претендује на стварање новог еталона морала, који одговара „чистом“ начину живота.Тај морал одређује вођа секте (гуру) који, паразитирајући и захваљујући религиозном поимању света, врши тајно духовно, психичко и информативно насиље над личношћу. Потчињавајући се гуруу као носиоцу највишег сакралног знања, адепт губи сопствену вољу, претвара се у биоробота или зомбија, програмираног на тотално потчињавање било којој наредби онога ко је изнад њега.

Друго, унутар најкултнијег друштва „одабраних“, због постојања апсолутног духовног лидера и ауторитета – гуруа и олигархије, коју он бира, долази до јасне деобе на елиту и потчињене адепте, то јест на више и ниже. Потпуно спасење могу да купе само виши, тј. богати, а нижи падају у тотално ропство. Тако тај систем правда  богатство, које се користи за „спасење“. Они који немају средстава теше се тиме да ће им „спасење“ стићи захваљујући потпуном потчињавању и интензивном раду. Обзиром да духовна власт значи апсолутно смирење, слагање и покорност, елита на располагање добија јефтину и послушну радну снагу, која никада неће постављати питање праведности наведеног положаја јер је једноставно лишена своје воље и способности да размишља критички. Могућности секти су овде тим веће што оне представљају, како је већ наведено, вансистемске и ванправне структуре, које се не потчињавају општеприхваћеним нормама понашања јер је сва извршна, законодавна и судска власт концентрисана у рукама вођства. Оно одређује сопствене норме, правила живота и рада, не плашећи се да ће наићи на било какав отпор. Адепти се не боре за повећање плате, побољшање услова живота, они не испостављају уопште никакве социјалне захтеве. То су најбољи извршиоци. Баш због своје затворености, секта може да врши најразличитије психолошке експерименте, да се бави разрађивањем научних истраживања која нису у складу са медицинском етиком, као што то секта раелита ради, на пример, у области клонирања.

Треће, секти није близак дух колективизма и солидарности, који би међу адептима јачао индивидуализам и супарништво. То изгледа као парадокс јер секта представља врло јединствен колектив, јединствену „породицу“, која живи према вредностима које постоје унутар групе. Управо је у томе ствар – главни мотив живота у секти је осећање избора, који адепт може да потврди (и потврђује сваки дан) једино ако се потпуно потчињава и извршава вољу свог гуруа, јер у секти не постоје хоризонталне везе, већ само вертикалне – адепт и лидер. Притом је гуру увек у праву и, ако адепт у нечему не успева, то остаје на његовој савести. Тако да се адепти без престанка такмиче између себе у показивању верности, и доказивању да је и требало да баш они буду одабрани. Одатле је и подозривост „браће“ и „сестара“ једних према другима, стално праћење и оговарање, који су потпуно туђи осећању братства и љубави који одређују живот у хришћанској општини.

ВЕРА У ПРОГРЕС

Међутим, споља све изгледа јако лепо. На пример, у једној од књига коју су издали сајентолози социолог Режи Дерикебур, карактеришући њихов поглед на свет, пише следеће: „Коришћена религиозна филозофија производи вредности и идеале либералног друштва: индивидуални успех, морализацију конкуренције међу људима – како би се избегло дивљање, акценат на јачању утицаја економије, науке и технике, којима се обезбеђује благостање, вера у стални прогрес цивилизације…“

Искуство у управљању свешћу које стиче окултно вођство фактички се у потпуности усваја у савременим транснационалним компанијама, које саме све више стичу црте квазирелигиозних друштава и појављују се као теократска предузећа. Да би се уверили у то, довољно је да се упознамо са савременом литературом о менаджменту, маркетингу и реклами. У том погледу је „Корпоративна религија“ – књига шведског предузимача Јеспера Кунде – најбољи показатељ. У њој је комплетна делатност савремене јаке компаније, која је усмерена ка јачању позиција на тржишту, описана искључиво у религиозним терминима, позваним да заснују нову религију – религију бренда. „Наш избор све више зависи од вере. Управо укус и вера у снагу бренда постају најважнији“. „Брендови ће да постану религије и људи који значе сами по себи тај бренд ће такође да постану религије“, за шта је типичан пример Бил Гејтс, „религиозни вођа тржишта и компаније“. Делујући баш на ирационалне стране свести, на подсвест купца, компанија купца намртво везује уз себе, а то и представља манипулацију свешћу. На том плану је уочљиво да је основни смисао енглеске речи бранд – печатирање – тј. „остављање печата у људској свести“.

У теократској корпорацији сви комерцијални појмови – добит, тржиште – се сакрализују, а главни агенти његове економске власти – менаджери – се претварају у харизматичне религиозне лидере – гуруе. Менаджер данас – то је ратник, „крсташ економског рата“, чија је мисија да обезбеди победу на тржишту у условима најјаче конкуренције, тако што ће компанију да претвори у затворени организам са потпуно послушним и преданим персоналом, који никад неће постављати социјалне захтеве и неће дозволити никакву критику вођства. Методе управљања компанијама све више подсећају на секташке, код којих се персонал без престанка контролише. Он мора да увек буде на услузи руководству и да буде спреман на испуњење сваког њеног захтева, ма какав он да је.

КАКО СЕ ОДУПРЕТИ

Најкоришћенији метод представља специфичну групу инструмента секти, усмерену на постизање добровољне сагласности радника да буде потчињен. Пример такве врсте обраде свести је коришћење неуро-лингвистичког програмирања (НЛП) и трансактне анализе, који представљају облике реализације шеме скривеног управљања. Коришћење различитих врста технике НЛП (а оне су многобројне – од хуманистичке психотерапије до враджбина јужноамеричких врачева) дозвољава менаджменту да моделира менталне и стратегије понашања радника тако да се искључује јављање било какве критичке мисли у вези са компанијом. Ко прође школу НЛП или трансактне анализе убеђен је да је вођство предузећа увек у праву, а ако и дође до неких проблема – кривицу за њих сноси сам радник и само од њега зависи могућност да се ситуација поправи. Експлоатацију персонал види као нешто сасвим природно и покретање било каквих захтева се сматра не само недопустивим већ и ненормалним. Покорност се постиже њеним добровољним прихватањем. Усмереност ка достизању личног успеха, нестанак појма колективне одговорности, јачање супарништва међу радницима – све то заједно води разједињењу радника и спречавању могућности да се искаже било каква солидарност ради постизања социјалних права.

Како се власт корпорација учвршћује, а напори тенденција друштвеног развоја јачају, искуство секти постаје све захтевније. Како пишу француски социолози А. Фурније и К. Пикар, рад секти – то је „углавном и пре свега експеримент на живом организму, који иде до краја у својим методама и начинима, а за које је заинтересован цео глобализовани економски свет“. Обзиром да светске бизнис елите практично све облике људског живота мере комерцијалним аршином у свакој од њих се обнављају окултно-сектантски механизми притиска на личност при којима све оно што се не уклапа у општеприхваћени прилаз губи право на постојање.

Описано нам по ко зна који пут омогућава да схватимо са каквим противником имамо посла и које методе тај противник користи. Битка за људску душу се шири свом снагом и њен исход ће да зависи највише од тога да ли ћемо моћи у себи да мобилишемо духовну снагу, која је у нас уливена независно од наше жеље и коју је немогуће уништити чак и када би се ујединила сва енергија светских врачева.

Фонд стратешке културе

Читајте без интернета: