Олга ЧЕТВЕРИКОВА: ТАМНА СТРАНА ПРОЈЕКТА „ЈЕДИНСТВЕНА ЕВРОПА“

Последњи догађаји у вези са победом фламанских националиста на локалним изборима у Белгији (истицање захтева за одржавање преговора о претварању Белгије у конфедерацију), активирање каталонских националиста у Шпанији пред спровођење превремених регионалних избора (акција „Марш ка независности“), припремање референдума о одвајању Шкотске од Велике Британије („Единбуршки споразум“ од 15.октобра) су још једном демонстрирали невероватну усаглашеност поступака главних учесника у европском сепаратистичком покрету и тако означили почетак формирања новог завијутка у општој дестабилизацији Европе у условима продубљивања финансијско-економске кризе.

Како смо више пута до сада писали, „балканизација Европе“ представља добро осмишљену стратегију руководећих кругова Европске уније, који теже ликвидирању националних држава тако што би се функција држава пренела на наднационалне и регионалне структуре које изражавају интересе светске финансијске елите. Та наредба исходи од „духовног оца“ Јединствене Европе, оснивача Паневропског покрета, грофа Рихарда Николауса Куденхове-Калергија (1894 – 1972), који је у ствари аутор планова савремене европске творевине.

Основни ставови његовог европског пројекта који су изложени у књизи-манифесту „Пан-Европа“ (1923.год.) се своде на следеће:

-Сједињене Државе Европе треба да постану шести (демократски) пројекат европског уједињавања – после империја: Македонске (старогрчке), Јулија Цезара (римске), Карла Великог (немачке), Инокентија Другог (папске) и Наполеона Првог (француске). Куденхове је у Европу убрајао и Русију, сматрајући да се она само привремено одвојила од европске демократије и да ће у будућности културне границе између Европе и Азије водити чак не ни преко Урала, већ по Алтајским планинама: „Шеста Европа се простире толико далеко на Исток, колико се далеко буде простирао демократски систем“;

– политичко и економско удруживање је могуће само на основу заједничке „европске културе“, која дозвољава да се говори о јединственој „европској нацији“, коју је Куденхове схватао као духовно заједништво. Сматрајући да су европске нације вештачке творевине, али и не захтевајући ликвидацију језичких и културних различитости, он је предлагао да сенације одвоје од државе, исто како је од државе одвојена црква, тако да питање националности постане за сваког појединца лично питање. „Појам“ „грађанин своје државе“ ће да се искорени потпуно спонтано, као и појам „црква“, и уступиће место принципу: слободна нација у слободној држави“;

– обзиром да ће питање грађанства постати другостепено, то ће довести до решења проблема државних граница које ће бити ликвидиране. „Европејац… мора да усмери сву своју енергију на ликвидирање граница, националних и економских…Државне границе ће се смањити на регионалне и изгубиће сваки значај“.

Интересантно је да је у наведеном раду Куденхове-Калергија појам „духовно заједништво“ Европљана остао неразјашњен. Међутим, реално схватање смисла европског јединства он је изложио у књизи „Практични идеализам“ која је издата 1925.године у малом тиражу и била је предвиђена за узани круг људи (1). Суштина њене идеје је образлагање духовног лидерства јудаизма у европској цивилизацији и потреба да се Јевреји претворе у руководећу елиту Европе. Како се изразио један од истраживача, карактеришући такве идеолошке идеје: „Што тајна друштва мисле – то Калерги говори“.

Схватајући на специфичан начин хијерархијско уређење друштва, Калерги је из укупне масе Европљана, које назива „људи квалитета“, издвајао две расе „људи квалитета“, који верују у своју вишу мисију и надмоћ по крви: старо племство и Јевреје, који заједно чине ћелију будуће европске аристократије. Међутим, главну карику те аристократије ипак представљају Јевреји, како због „специјалног етичког односа према свету“, тако и због надмоћи њихове памети – они чине такозвано племство мозга или „духовну аристократију“ која у борби за управљање човечанством заузима лидерске позиције.

То је предодређено читавим током њихове историје, посебно прогонима које су доживљавали од хришћана, због чега се Јеврејска заједница прекалила, „порасла, најзад, за реализовање највиших циљева, обзиром да је била пречишћена од елемената чија је воља била слаба и који су били малодушни“. Уместо уништења јеврејства Европа га је и не желећи то оплеменила и претворила „у нацију вођа, као резултат вештачког процеса одабира“. Као типичне представнике те интелектуалне елите Куденхове је убрајао , на пример, Ласала, Ајнштајна, Бергсона и… Троцког, кога је називао „националним херојем, скоро оснивачем и спасиоцем државе“.

То је она „супериорна мањина“ која треба да води „инфериорну већину“. А шта ово последње у ствари значи? И ту је „духовни отац“ Јединствене Европе отворен до краја: „Човек далеке будућности ће да има измешану крв. Расе и класе ће нестати као последица превазилажења простора, времена и предрасуда. Евроазијско-негроидна раса будућности ће споља личити на староегипатску, и разноликост народа ће да се замени разноликошћу личности“.

Значи, будућност Европе Куденхове види на следећи начин: „Европска нација“ која ће се састојати од различитих етноса меша се са другим расама и народима, губећи свој идентитет, а њена елита се замењује јеврејском „духовном расом вођа“. Он је говорио да су већ у његово време Европу на религиозном плану освојили Јевреји, али да су је на војном освојили Немци. Међутим, захваљујући променама које ће претрпети западни идеали на путу са јеврејством у мирнијој будућој Европи, аристократија ће изгубити свој борбени карактер и промениће се на духовном: „Миран и социјализовани Запад више неће имати потребе ни за каквим наредбодавцима и властодршцима – већ само за руководиоцима, васпитачима и узорима за угледање“. Односно – политичка власт традиционалне елите ће бити замењена духовном влашћу јеврејства.

Ти ставови Куденховеа се невероватно слажу или понављају идеје „духовног ционизма“ Ахад-Гаама, као да их објашњава јеврејском друштву. Тако да није случајно што су Паневропски покрет подржавали и финансирали и Луј Ротшилд, и амерички банкари Пол и Макс Варбург и Б.Барух, са којим се Куденхове сретао у САД, куда је ишао на њихов позив и где је прешао када су у Немачкој на власт дошли нацисти.

Идеје Куденховеа су јасно оцртале путеве стварања и саме контуре Јединствене Европе, али, мада је „концепција јеврејске изградње“ и била спремна, њу је власт у сенци сматрала као програм-максимум, за чију је реализацију захтеван дуг период припреме. Јер радило се о одбијању од принципа национално-државне изградње која је била могућа само уколико се формира јединствен финансијско-економски простор са чврстим центром управљања, који би прекинуо национално-геополитичке пројекте европских држава и који би натерао Европљане на прихватање идеје да осим изваннационалног империјалног виђења њихове будућности нема другог пута, и тако их довео до прихватања идеје о једној, општеевропској влади која нема другу алтернативу. У том циљу је коришћен и нацистички пројекат насилног уједињењавања Европе, који је требало да омогући да се на свим степеницима управе нађу људи са „империјалним“ типом свести, који ће бити способни да у будућности формирају окосницу нове општеевропске елите.

Трећи рајх је стварно ујединио Европу у јединствен финансијско-економски организам, у коме су национални сегменти бизниса били постављени под чврсту контролу немачког финансијског капитала и у оквиру кога је формирана јединствена „европска нација“. И управо унутар Трећег рајха су разрађивани пројекти „денационализације“ Европе преко њеног „дробљења“ по етничком принципу на историјске провинције, које би поседовале широку културну аутономију и за које су намеравали да им врате старе називе из периода раног Средњег века (један од таквих пројеката је приказан на карти коју је саставила једна јединица СС). Наследност тих идеја се јако добро прати и данас, и није случајно што су многе етно-националистичке партије створене управо тридесетих година под покровитељством немачких политичара, а неке су и формиране непосредно на њихову иницијативу.


После рата Паневропски покрет којим је управљао амерички естаблишмент је сачувао много од нацистичког наслеђа, а и проширио је активан рад, како би код власти европских држава сачувао проатланску елиту, која је размишљала не у националним, већ у општеевропским категоријама. Пошто су неутралисали војно-политички потенцијал Немачке, али истовремено и сачували њену финансијско-економску снагу, Американци су у условима потпуне дискредитације немачке националне идеје остварили такву преоријентацију свести немачке класе на власти, захваљујући чему је он мобилисала своју енергију за рад у интересу светске финансијске елите. У ствари, они су почели да остварују планове Куденховеа тако што су немачку „борбену аристократију“ кренули да мењају јеврејском „духовном аристократијом“. Тако да је послератна „Јединствена Европа“ стварно постала немачко чедо, али скројена по паневропским шаблонима атлантиста, који су држали и све до сада држе под чврстом контролом њене руководеће кругове. Врховни куратор Паневропског савеза који је пратио како се његови циљеви остварују био је и остаје и даље Билдербершки клуб, чија је креатура садашњи тзв. председник Европске уније Херман ван Ромпеј (западна штампа је престала то чак и да скрива).

Данас се идеје Куденхове-Калергија успешно спроводе. Пред нашим очима се остварује демографска револуција (смањење броја Европљана, коју замењује „евроазијско-негроидна раса“), дошло је до консолидације „духовне нације вођа“ (јача позиција ционистичких организација у Европској унији), све је бржи процес распада држава у Европи тако што се ликвидирају политичке границе. Тај процес се поједностављује захваљујући томе што све што је локално, укључујући етносе, регионе и различите мањине, постаје савезник и ослонац наднационалних елита, радећи тако на „подривању“ националног суверенитета ради максималног слабљења позиција централних власти.

Главна улога у престројавању европског простора припада федералној Немачкој, која за суштину стратегије има издвајање аутономних региона, као структура на које ће се интеграција ослањати. Та се стратегија спроводи у три правца: 1. Децентрализацијом државне власти и преносом максималних овлашћења на регионе; 2. Формирањем трансграничних региона ради што неосетнијег брисања граница; 3. Аутономијом етничких мањина и формирањем самосталних етничких региона. Како би се установили директни контакти међу аутономним регионима и етничким заједницама, са једне стране, и руководством Европске уније, са друге – формира се велики број организација које се боре да локалне власти играју главну улогу у реализацији европског уједињења.

Белгија је у тим пројектима увек заузимала посебно место, јер је посматрана као експериментално поље за дотеривање модела федерализације Европе. Ту су на једном месту главне институције Европске уније, које су одавно изгурале федералну белгијску власт, што је земљу претворило у идеалан модел „Европе региона“, у којој је државни ниво управљања сведен на минимум, а аутономне творевине су повезане директно на европске институције. Земљу стално потресају дубоке и све трајније кризе влада, које су толико ослабиле и дискредитовале централну власт да, чим се одозго изда одговарајућа наредба – врло брзо ће доћи до диригованог распада земље.

За сада се врши припрема и размештање „својих“ кадрова на права места. „Национална фламанска алијанса“ која је победила на изборима у Фландрији, на челу са њеним лидером Бартом де Вевером, представља жестоког поборника глобализације и сепаратизма и спада у политичку групу посланика Европског парламента „Зелени – Европска слободна алијанса“ („Зелени – ЕСА“), која представља „нерв“ регионализације и партију која уједињује оне партије које се отворено залажу за политичку аутономију етноса које представљају (Републиканска партија Каталоније и Шкотска национална партија такође ту спадају, и обе активно учествују у управљању регионалном политиком). У задацима за које се бори та група спадају и оснивање парламента Европске уније са два дома, увођење заједничке спољне политике, пренос на децентрализоване власти управе над структурним фондовима и др. Руковидилац ЕСА је од 2010.године Ерик Дефорт, кооснивач партије Барта де Вевера.

Покрет за аутономију мањина има велики „кров“ и снажну подршку, тако да ће се добро координисани процес ситњења европских држава на етнорегионе продубљивати, изазивајући нестабилност, локалне конфликте, а уколико буде потребно – и стање хаоса. Главни ослонац треба да буде формирање новог извандржавног мрежног типа управљања, који би потпомагао експанзију транснационалног капитала и концентрацију главних функција власти, које чврсто у својим рукама држи светска финансијска елита.

(1) Интересантно је да се наведена књига не помиње на званичном сајту Паневропског савеза. На данском сајту који је посвећен тој књизи наводи се да је она „тихо“ забрањена у Немачкој, мада не улази у списак званично забрањених књига.

(Погл. http://da.wikipedia.org/wiki/Praktischer_Idealismus). Coudenhove Kalergi. Praktischer idealismus. Adel – Technik – Pazifismus. Wien-Leipzig. 1925//

Књигу преузмите овде:

http://www.mediafire.com/?wwyl5p4stattbqm

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/29/tamna-strana-proiekta-iedinstvena-evropa.html

 

Читајте без интернета: