Олга Четверикова: ТОТАЛНА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА

Валентин Катасонов - Камата кредитна, судски припадајућа и неразумна

Уважена Олга, савремени свет се суочава са великом економском кризом. Иако на светским форумима и медијама стално говоре о изласку из кризе, Ви сте један од малобројних аутора у свету који, ако сам добро разумео, тврди да криза није спонтано проистекла, већ је у неку руку организована од стране одређених наднационалних кругова са циљем да се уведе једна врста глобалне управе над светом. Молимо Вас да наше читаоце образложите шире ту тезу.

Хтела бих, најпре, да почнем тиме да истраживачи-стручњаци који су изнели мишљење да је садашња финансијско-економска криза била изазвана од стране врха светске закулисе, заиста нису нарочито бројни, али и међу њима, нажалост, има сасвим мало оних научника-економиста, који се реално разумеју у све „финесе” управљања савременим светским финансијама. Међу њима бих хтела да издвојим професора Валентина Катасонова; његова књига, која је недавно изашла под насловом који сам за себе говори –„Камата кредитна, судски припадајућа и неразумна”, представља данас вероватно једино комплексно, озбиљно и дубоко истраживање светског банкарског система, истраживање које разоткрива скривене механизме његовог функционисања и сав његов преварантски карактер. Савремене светске финансије представљају фактички „научни” систем махинација и спекулација, који делује под таквим моћним ореолом спољашње респектабилности да је изузето тешко доказати његову криминалну суштину. Топло препоручујем нашој српској браћи да прочитају ту књигу, што ће бити могуће, наравно, након њеног превода на српски језик. Ако се, пак, кратко зауставимо на тим питањима, треба издвојити следеће. Не само финансијски, него и целокупни социјално-политички и идеолошки систем савременог капитализма створила је класа светских лихвара који исповедају вредности такозване „религије новца”, која је неспојива са хришћанском цивилизацијом.

Зашто још често ту класу називамо и „сектом”, а саме лихваре „жрецима” религије новца? Крајњи циљ те класе је освајање духовне власти над човечанством, док новац и финансијску власт они сматрају само средством. Изумевши најпре камату, а затим кредитни новац који представља новац „од ваздуха”, и чијом се емисијом и бави Федерални систем резерви САД, светски лихвари помоћу њега претварају цело човечанство у своје дужнике, који им плаћају дугове својим реалним, националним богатствима. Како је говорио један од директора Банке Енглеске лорд Џ. Стемп, дозвољавајући банкарима да стварају „новац ни из чега”, ми плаћамо своје властитио ропство. На тај начин, главни резултат кредитног новца постала је „дужничка економија”, у којој се све нације налазе у стању хроничних дужника. Да би се вратили дугови, прави се нови новац, то јест, нови дугови који повећавају и новчану масу и своту дугова. На крају, дужници су све државе – ето сада „спасавају” Грчку, али највећи дужник су саме САД. Њихове сумарне обавезе (у виду чисто финансијских и социјалних обавеза и обавеза према деривативима америчких банака) достигле су 315 трилиона дрлара, што премашује новчане активе земље седам пута! Раст дугова јесте реалан узрок савремене финансијске кризе и тај проблем је немогуће решити у оквиру датог капиталистичког система, али светски банкари прећуткују ту чињеницу и настављају да упумпавају у економију нове кредите, пошто је њихов циљ да наставе обезбеђивање потражње за доларским новчаницама (кредитни новац), којим они још увек имају могућност да купују реална богатства света. Када та богатства буду покупована и сконцентрисана у њиховим рукама, као и власт, они ће се одрећи доларских новчаница и од самог новца као таквог, који им једноставно неће бити више потребан.

Светско лихварство улази у последњу етапу своје перманентне светске револуције, у којој планира да заврши концентрацију у својим рукама и националних богатстава, и власти над човечанством. Ради тога је неопходан светски хаос, или свеопшти грађански рат, чија се жаришта сада праве у различитим деловима света. Као што смо више пута указивали, тотална дестабилизација је потребна да би се свет приморао да добровољно прихвати власт наднационалног „арбитра“ који ће све довести у ред…

Сва та савремена свеопшта либерална глобализација управо и јесте начин формирања сталне потражње за кредитним новцем. Последње достигнуће у тој области постали су деривативи – најновија класа виртуелних актива, с којима се капитализам коначно претворио у „економију казина” у коме је реални сектор осуђен на смрт. У истом циљу се изазива нестабилност финансијских тржишта, која омогућава да се прави велики новац на колебањима девизних курсева и каматних стопа. Ради тога се организују и кризе, које разарају ову или ону економију, и које омогућавају светским финансијским тајкунима да откупљују обезвређене активе реалног и банкарског сектора. То јест – новац прави разарања на којима се прави нови новац. За сада се светска финансијска пирамида, која је изграђена на песку, налази под контролом банкарске врхушке, али она је крајње непостојана и то може довести, у одређеном тренутку, до распада целокупног финансијског и политичког система Запада. У оваквим приликама, финансијске елите су кренуле на убрзавање одговарајућих процеса.

Кризу која је започела 2008. године, и која се сада налази у латентном стању, али у одређеном тренутку може опет прећи у акутну фазу, они су искористили за почетак стварања органа наднационалне контроле, који у стварности представљају институције „светске владе”. Сви водећи идеолози мондијалистичких снага (Жак Атали, Хенри Кисинџер и други) почели су отворено да тврде да ће без органа светске контроле свет потонути у хаос, али, како показује реалност, ствар стоји другачије – светска закулиса сама ствара потресе различите врсте, социјалне немире, кризе и ратове, како би оправдала концентрацију власти у својим рукама. „Двадесеторица”, „Билдербершка група” и остале структуре, које више нису структуре из сенке, отворено играју улогу оперативних штабова који примењују одлуке које је донео узак круг посвећених финансијера, док се националне и међунационалне институције све више обесмишљавају или, чак и отворено, демонстративно игноришу. У тај процес је активно укључен и Ватикан, чији је задатак да обезбеди сакрализацију власти „светске владе”. Управо је ових дана његовим устима била изражена идеја о неопходности стварања светске Централне банке и наднационалних политичких институција, пошто националне институције нису у стању да изађу на крај са кризом.

У Једном од својих текстова наводите изјаву Чарлса Ненера, некадашњег главног аналитичара Голдман Сакс банке, „да ће 2012. започети светски рат који ће довести до краха свих финансијских тржишта света”. Позната је улога коју је ова банка имала у напумпавању дуга Грчке, али ова изјава је заиста шокантна и узнемиравајућа, и заслужује посебан коментар.

Ствар је у томе што, изгледа, светско лихварство улази у последњу етапу своје перманентне светске револуције, у којој оно планира да заврши концентрацију у својим рукама и националних богатстава, и власти над човечанством. Ради тога је неопходан светски хаос, или свеопшти грађански рат, чија се жаришта праве сада у различитим деловима света. Као што смо више пута указивали, тотална дестабилизација је потребна да би се свет приморао да добровољно прихвати власт наднационалног „арбитра” који ће све довести у ред. При томе се, паралелно са социјално-економском и политичком дестабилизацијом, убрзаним темпом ствара и „идејна утемељеност нове власти – светска глобална религија чији је задатак да обезбеди интелектуалну, психолошку и моралну контролу над свим народима. Језгро те глобалне религије је иста та „религија новца”, која је фактички прилагодила себи све традиционалне конфесије, укључујући и католицизам, и која не представља ништа друго до систем древног окултно-паганског гледања, повезаног са клањањем „златном телету”. Зато се и у обраћању човечанству сада користи искључиво окултно-мистична симболика. Очигледно је да исту такву улогу игра и стално помињање 2012. године као године катастрофа, као некакве апокалиптичне границе која се, тобоже, помиње у древним езотеријским учењима. Могуће је да управо ове године светска закулиса припрема свеопшти финансијски „крах”, ради спасења и „преображења” свог банкарског система, који ће упоредо са дубоким социјалним и политичким катаклизмама, а могуће је и са климатским катаклизмама (присетимо се ХААРП оружја), као и побунама и ратовима, створити одговарајуће услове у којима је и планирано да буду пуштене у рад наднационалне финансијске, религиозне, политичке, казнене и војне институције које се сада већ стварају, и за чије прихватање ће човечанство ће психолошки већ бити спремно.

У вези са тим, чини ми се да сада треба нарочито пажљиво и озбиљно пратити процесе који се одвијају у области управљања финансијама, пошто се, изгледа, припрема нека специјална операција светских размера. Ту је важно поменути два догађаја. С једне стране, сасвим недавно су швајцарски научници из циришког Института техноглоија уз помоћ компјутерских истраживања открили постојање моћног „језгра” од 147 транснационалних компанија, које контролишу велики део светске економије, и финансијског система, а посебно 90 процената актива у банкарском сектору (међу њима су Барклејс, Џ. П. Морган Чејс, УБС АГ, Мерил Линч, Голдман Сакс, и друге). То јест, нама су већ отворено представили језгро „светске владе”. С друге стране, почетком јесени се у западним земљама шири протестни покрет „Заузми Волстрит” који има, очигледно, наручени, а не стихијски карактер. Већ је утврђено да се тај „антибанкарски” покрет финансира, кроз различите подметнуте компаније, од стране Џорџа Сороша (ротшилдовски клан), компанија које су спонзори Барака Обаме, који већ одавно иступа против сиромаштва и незапослености, што у предвечерје избора треба да му обезбеди позитиван имиџ. Али, узимајући у обзир да Џорџ Сорош представља најкрупнији спекулативни материјал против којег је управо усмерен антибанкарски покрет, може се претпоставити да се у крилу финансијског „језгра” припрема дубока реформа. Она треба да ослободи од опасних токсичних актива, и омогући му да се обнови под новом фирмом главног борца против финансијске спекулације. За сада је тешко рећи какав ће реалан облик потримити та револуција. Међутим, хтела бих да истакнем следеће: у складу са сада распрострањеним учењем „Бхагавад Гите”, нови спаситељ света треба да се роди 8. јула 2012. године, када треба да почне ново рачунање времена, и чији је задатак да почне трансформацију човечанства. Али, занимљиво је да и програм покрета „Заузми Волстрит”, који се зове „Декларација 99 процената” (99 процената – то су обични Американци, насупрот 1 проценту милијардера), треба да буде свечано проглашен 4. јула 2012. године у Филаделфији, на годишњицу проглашења Декларације о независности САД, што наравно мора бити праћено одговарајућим бурним облицима наступа, а можда и немира.[…]

Са глобалних финансија и геополитичких кризних жаришта селимо се у духовне сфере, где сте Ви уочили проблем стварања нових аутокефалних цркава као начина за разбијање јединства православних цркава. Наша Српска црква се суочава са тим у Македонији и Црној Гори, а за наше читаоце је у већини непознато да се на сличан начин у Украјини и Белорусији жели угрозити јединство Руске православне цркве. О чему је заправо реч?

Ево у чему је ствар. У условима стварања јединствене светске религије, православље остаје једина духовна снага која се супротставља стварању антихришћанског глобалног поретка. Зато су мондијалистичке снаге сада усмерене на то да униште православље путем његовог разбијања и изопачавања, које се врши под маском модернизације. Главну улогу у том процесу игра константинопољски патријарх Вартоломеј, познати екумениста, паписта и атлантиста, који се залаже за свеобухватну „обнову” православних цркава. Посматрајући себе као видљивог поглавара православља, он тежи да достигне да тај положај признају друге цркве, како би их ставио под своју контролу. То је могуће само у условима рушења канонско-правног поретка православља, чему и тежи Константинопољ, подстичући раскол помесних цркава. Што је више ситних аутокефалних цркава, то му је лакше да им наметне своју власт и добије сагласност за екуменску „перестројку”. Већ одавно он води активну тајну делатност у одвајању Украјинске православне цркве, Московске патријаршије од Руске православне цркве, исти напори се упоследње време се предузимају према Белоруском егзархату. Тако да се све то остварује у оквиру стратегије постизања примата над другим православним црквама.

Какав је Ваш став о сазивању великог свеправославног Васељенсог сабора, након толико векова? Које су евентуалне духовне добити, али и духовни и сваки други ризици од одржавања једног таквог несумњиво историјског скупа?

Став већине православних верника у Русији о припремању Васељенског сабора је недвосмислено негативан. Ми га посматрамо као главно средство уједињења православних цркава под вођством Константинопољске патријаршије, у циљу њиховог „реформисања” и уклапања у нови светски поредак. Сама питања која су понуђена на разматрање на сабору говоре да је његов циљ секуларизација и либерализација црквеног живота, која ће довести до рушења канонског поретка православне цркве – реч је о учвршћивању екуменизма, увођењу новог календара, другог брака свештенства, скраћивању и ублажавању постова, и тако даље. Затим, сабор треба да потврди вођство Константинопољске патријаршије у православљу у својству наднационалне структуре која оваплоћује општецрквено јединство. На том плану, разматрање питања повезаних са јурисдикцијом православних заједница и статуса аутокефалија неопходно је за прихватање таквог модела хијерархије наших цркава, у којем у знатној мери опада значај њихове националне самосталности, а православне заједнице ван њихових националних граница уопште ће бити уједињене под вођством Константинопоља. Многи наши православни богослови сматрају да припремани „Свети Васељенски сабор” и јесте управо онај отпаднички „осми сабор” на који су упозоравали наши свети оци, међу којима је био и преподобни Кукша Одески (+1964), који је пророковао: „Последња времена настају. Ускоро ће бити екуменски сабор под називом ‘Свети’, али то ће бити управо онај ‘осми сабор’ који ће бити сабор безбожника. На њему ће се све вере ујединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови, монаштво ће бити потпуно уништено, епископи ће бити ожењени. Нови календар ће бити уведен у Васељенској цркви. Будите будни. Трудите се да посећујете Божије храмове све док су они још наши. Ускоро се тамо неће моћи ићи, све ће се променити… Молим вас, стојте у православној вери до краја ваших дана, и спасавајте се!”

Такође сте писали о политици Ватикана према Истоку. Шта је циљ те политике Ватикана на Истоку, како се она реализује? Поставља се питање не само етичности таквих намера Ватикана, него и има ли таква политика коначно смисла, имајући у виду да Римокатоличка црква трпи послелњих деценија велике духовне поразе на свом традиционалном тлу. Истини за вољу, треба истаћи да је католичка црква изложена жестоким нападима левих и либераралних, најчешће антихришћанских кругова, и медија. Како уопште гледати на ту противречну позицију католичке цркве?

У мојој књизи „Издаја у Ватикану: завера папа против хришћанства”, која је изашла ове године, покушала сам да подробно опишем шта данас представља католичка црква, и са гледишта богословља, и са гледишта политике. Надам се да ће та књига бити преведена на српски језик и да ће српски читалац моћи с њом да се упозна. Сада се пак, укратко може рећи следеће: на плану верског учења, Ватикан је већ одавно прешао на позиције јудео-хришћанства, признавши да Јудејци остају богоизабрани народ, да Стари завет остаје на снази, да римокатолици заједно са Јудејцима верују у истог Бога, па их чак обједињује и очекивање месије. У том смислу, било какво зближавање са Ватиканом није само опасно. Талмудски јудаизам посматра католичку цркву као главно оруђе „разбијања” православља и зато се екуменски савез са Ватиканом може посматрати као почетак распадања истинске правослане вере. Што се тиче Ватикана као финансијске и политичке институције, ту је он верни присталица и савезник финансијских корпорација, које га користе да би придале „сакрални” карактер својим мондијалистичким плановима и „освештале” власт истог оног „златног телета” које стоји у центру глобалне религије у формирању. Што се тиче критике Римокатоличке цркве, треба рећи да је она усмерена против оних реалних испољавања хришћанских начела којима остају верни правоверни римокатолици које њихово врховно руководство често издаје. Најупадљивије се то испољило у односу Ватикана према хришћанима Истока, који су се нашли у крајње тешком положају у вези са јачањем власти радикалног исламизма, фактички подржаног од стране ватиканског руководства.

Најболнија тема за нас Србе је Косово и Метохија. Како Ви видите тренутно стање око наше Јужне покрајине? Шта нам саветујете да чинимо у напорима да нашу „свету земљу” сачувамо?

Узимајући у обзир да је све оно што се догађа на Косову и Метохији део укупне стратегије децентрализације и дезинтеграције националних држава, чији је циљ слабљење, а касније и уништење државног суверенитета, ситуација се може променити само заједничким напорима свих државотворно мислећих грађана света. У садашњој етапи треба чинити оно што је у нашој моћи – а то је разјашњење ситуације, то је информисање широке јавности која често није у току догађаја, зато што је лишена истинитих информација; то је, најзад, испољавање реалне, а не декларативне солидарности и узајамне помоћи. Ствар је у томе што велики део медија, које финансира увек иста секта лихвара, показује поражавајућу поткупљивост и нечовечност. Сви смо се у то уверили на примеру Либије. Према томе, наш задатак је оснивање и подржавање наших властитих информативних средстава, која ће нас ујединити у јединствену целину, тако да осетимо да нисмо сами, да нас има много, да смо заједно, да смо јаки и слободни, и што је најважније – ако смо за истину, са нама ће бити Бог.

На крају, како оцењујете односе Русије и Србије, и уопште односе наша два народа? Како унапредити нашу сарадњу, и да ли мислите да ће у наредним, неизвесним и тешким годинама Срби и Руси бити све више упућени јелни на друге?

Наравно, ми смо увек били блиски, нас уједињују заједничка вера, заједничке вредности, заједничка судбина. У данашње време, добре односе и везе одржавају не толико наше владе, колико сами народи; али, иду врло тешка искушења, и у тој ситуацији стање не може да се не измени, пошто ће ускоро реч бити о томе да ли ће наши народи живети или не.

Извор: srpskaanalitika.com („Геополитика“ бр. 46, новембар 2011)

Читајте без интернета: