Оливер Вуловић: Бој се душом почиње

Влада Србије која добија признања широм ЕУ није резиме Србије. Она је скуп ликова и дела који путем замандаљених медија крије општу беду, тугу, свакојако сиромаштво, издају и самовољност у вршењу власти. Преметнули су  судбину Србије у токове личних, евроатлантских судбина, чврсто је залепили за своје политичко и финансијско опстајање.

Путем октроисаног, никада на општем националном нивоу измереног евроатлантског догматисања, влада  Србије путем тог луциферског надахнућа, намеће и наређује избацивање братског саосећања са патњама  сународника на Космету, Републици Српској и Црној Гори. Захтева се општа резервисаност и половичност у нашем односу према њима.

Инсистира се на друштвеном и духовном забораву те премијер путем својих периодичних енциклика проглашава  националну историју трагичном и бескорисном из које ништа добро по нас није проистекло и тако тим делањем остварује наредбу из Берлина о насилној промени свести свог народа.

Упасивљавање, стање бескућништва, отуђеност и присилно навикавање на сиромаштво су полуге, елементи владања, политички опијати након чијег истека дејства би судар са мрвицама  са крајње периферије будуће ЕУ требало да буду награда а прелазак из дубоке патње у контролисану патњу oна светла будућност о којој нам се непрестано говори као јединој остваривој и изгледној могућности да као држава и народ преживимо.

Осим многобројних видљивих смрти, Србија свакодневно доживљава низ „невидљивих“ смрти. Преко Његоша смо распрострли црну прегачу, народ се по по градовима сам удружује и прави страже против нарко дилера, далеко од очију јавности се спрема потапање „Ваљевске Грачанице“, музеје смо прежалили, биоскопи из дана у дан умиру, позоришта се више баве унутрашњим кадровским трвењима него стварањем нових репертоара, спорт је тржница за препродају талентоване деце и арена за обрачун око илегалних профита, телевизија простор за ширење још црњег фалсификата и онако црног америчког  културолошког отпада.

Влада Србије је капија кроз коју несметано улази духовно зло, међународни финанасијски мешетарски олош, инстант уметност, антицивилазација, утекли из модерне а недостигли у постмодерну, фрљићевски театри, журналистика а ла глухоњић и е-новине, цнн-овска контролисана површност и дојчевеле-овска господска намазаност путем које се уљуђује и шминка  штрока предвиђена да нама дуго влада.

Како се супроставити овом ЕУ потонућу, распаду и трулежи? Пуком политичком борбом против власти? Пушком? Не бих рекао. Има их много који хоће али не могу заједно. Има много оних који могу али не верују свима који хоће. Њих све треба да оставимо њима самима док не увиде да са свим својим сујетама, страховима, одмеравањима, калкулисањем и извиривањем неће бити довољни ни сами себи а камоли нама жељним  слободе. Када то увиде добродошли назад, јер сада са нама нису. Они очито пате другачије, мекше.

Саблазан историјског тренутка треба прво начети великим духовним бојем и да ако већ немамо копља храбро упремо прст у евроаталнтску аждају. Ако духовно одлучимо од себе власт која јој служи а која  и онако није наша него бриселска, берлинска, вашингтонска и приштинска, онда јој ни један од  алата владања више неће бити у помоћи, па ни искреирани високи изборни проценти.

На Божић треба да пројавимо ново крштење Србије. Да обнарадујемо да се безрезервно враћамо свом исходишту и прибежишту, Исусу Христу. Да пројавимо да нам досадашњи евроатлантски бег од Њега није био свесни циљ него резултат демонске опседнутости владара. Да се као пуноправни светосавски део враћамо Православној целини, којој припадамо онолико колико и руски народ који је васкрснуо своју државу, јер и ми тежимо васкрсењу своје.

Морамо вратити у Србију духовни дом пун мира и спокоја а повратак почиње несрамежљивим и јавним  и у великом броју свакодневним паљењем свећа у црквама, на трговима, испред сеоских продавница, испред полицијских станица и касарни, домова здравља, факултета, музеја, зграда власти а за покој душа косовских мученика ма колико премијер гласно урлао да су џабе умрли, за покој душа погинулих током стварања Републике Српске ма колико нам слали Емила Влајкија да шири дефетизам по Србији, за живот и здравље оних који опстадоше и осташе Срби у Војводини, централној Србији, на Космету, у Црној Гори и Македонији.

Уједињено су нам говорили да нама Србима Светлост Господња није приступачна да би нас омамили и утрнули тежњу ка Њој. Пробудимо се људи јер када кренемо да истински тежимо Светлости Господњој, љубави и солидарности, нема тог искушења које нас може зауставити. Нема тога и чега што ће успешно стати на пут да родимо нову Србију у старом сјају, Србију у Божијем наручју а не наручју заштитника интереса светских нарко дилера, трговаца људским органима. Нек нам раде са телима шта хоће, јер могу да раде шта хоће али не и докле хоће, ако одлучимо да им душе своје не дамо ма колико оскрнављене и рањене биле.

 

www.olivervulovic.com

Читајте без интернета: