Оливер Вуловић: Државна граница, одбрана која тек следи

border2

 

ЕУ је предрасуда и заблуда за чије се материјализовање грчевито боре само непријатељи човечанства и зато се против тог пројекта морамо борити најснажније што можемо, за почетак ради сопственог голог опстанка.

Српство као најистуренији део словенског Православља са једне стране, те евроатлантизам и албански регионални фашизам, сваки за себе и заједно као подједнако важни делови и Неоосманизма и америчког глобалног фашизма са дуге стране, су противположни елементи. И када би теоретски постојали грчевити и искрени напори да међусобна инетеракција буде апсолутно позитивна, не би се за резултат на дужи рок могла одржати никаква заједничка државно-политичка грађевина. Сачињени смо тако да ови противположни елементи у миру могу опстајати само једни поред других и само у равнотежи користи и страха. Ако нам за ту тврдњу нису довљни госпођа Меркел која је одважно и неоптерећено објавила пропаст пројекта мултикултурализма у Немачкој, Саркози још као министар унутрашњих послова пропаст истог пројекта у Француској, (државама управљачима европског дела евроатлантизма) и Бушова обзнана рата цивилизација када је и вербално и ракетама нанишанио Ислам а мислено се припремао за напад на Русију, онда се можемо ослонити само на српске стотине и стотине година доказа које стоје иза нас.

Евроазија је одговор на ЕУ осионост, обе Бушове претње и на експанзију Неосманизма. И ако сам поглед на географску карту и схватања да смо окружени НАТО пактом и његовим сатрапима говори сам за себе, простор за свој опстанак Срби, осим на празним речима корумпираних вођа, и даље траже уско и једнозначно, не траже га глобално, вишеполарно. Погрешно траже простор само на евроатлантској магистрали док источну, евроазијску магистралу, латиноамеричка острва слободе и кинески успешни експеримент посматрају само као регионалне, помоћне путеве за случај заиста великог пожара и безизлаза. Бојим се да ако и када се на те путеве Срби одлуче, да ће и ти путеви тада бити већ одавно у позицији одбране од глобалног пожара, подметнутог и пренешеног баш са поменуте евроатлантске магистрале а тада простора за ускакање са оне стране ватрене линије више неће бити, јер ћемо због претходно показаног ентузијазма за улазак у евроатлантску машину и кооперативан однос према Неосмалијама бити на Истоку означени, ако не баш као непријатељи, онда као страна којој се не сме поклонити поверење и као страна која нема ни свој сопствени циљ ни сопствени идентитет. О томе треба говорити јавно и стално и колико год је то могуће и свако по нешто.

Данас, када ЕУ више нема сопствено грађанство већ само номиналне грађане који ЕУ доживљавају као део коњуктурног циклуса својих привреда а културално им је неприхватљива и у свакодневници све више и више неприменљива и коју доживљавају као смртну опасност за своје идентитете, ЕУ која се заснива на свему задатом а то задато мимикрира терминским скуповима на којима се као бајаги нешто договара је посматрана као целина, очигледан пример будућег губитника. Неки њени сегменти попут дела еврозоне и у брзо долазећем међувремену неколико освешћених држава ће проћи мање кажњено и мање окрзнуто у будућем одмеравању снага нових великих сила на планети али ће већи део ЕУ, као и сви они који сада слепо хрле ка њој, поделити судбину губитника и сносити одговарајуће међународне последице.

Морамо схватити да се и садашњи, као и претходни властодршци у Србији према нама већ односе као ЕУ естаблишмент према својим „грађанима“, дакле као према људима чији је степен и могућност поимања стварне ситуације у којој се налазимо толико низак да мисле да је довољно ако вербалним конструкцијама уподобљавају и прилагођавају језик којим нам се обраћају те уместо разговора о паралелним институцијама, како непријатељи зову републичке институције на северу Косова и Метохије, сматрају да је сасвим довољно да нам кажу да иду на разговоре о паралелизму институција на Косову.

Дубинске мотиве и темељну замисао наших непријатеља, српски властодршци свесно, политички безрезервно и кооперативно, осим политичким деловањем и лингвистичким варкама покривају и подржавају на домаћој политичкој сцени. И поред непрестаних протеста јавности који се не виде и не чују на њиховим медијима, властодршци су већ прешли преко теме границе на Јарињу и Брњаку. То је за њих свршена и договорена ствар. И ако са свих страна добијају позиве за повратак разуму и опомене да се у теми вештачке границе са Косовом и Метохијом у ствари обједињују све теме које муче модерно Српство и српску државу данас, да је то тема која се тиче свих нас и свих наших свесних и несвесних размишљања о сопственом постојању и опстанку, јер границе и државност су увек биле примарне за Србе у односу на све могуће лоше економске околности у којима се налазимо или можемо наћи, властодршци нехајно одмахују руком и отварају нове теме за разговоре са ЕУ. Српска влада и Председник Републике су се са евробирократама ујединили у напорима да нас прогласе народом изван разумних граница света ако се боримо за своје праведне државне границе, јер Боже мој, када је већ толико луд, нека народ стави устав под мишку и оде на Косово и Метохију и сруши границу. Ни у римским купатилима се није са таквом охолом издигнутошћу говорило чак ни о варварским племенима која су их нападала а камоли о сопственим грађанима који нису мислили као сами сенатори.

Њихови „докази“ о јединој могућности нормалног развоја Срба и Србије само у оквиру ЕУ демантује и оштро оповргава тренутно стање у којем се налази ЕУ, озбиљне лоше прогнозе о њеној будућности од стране самих чланова ЕУ, као и савременици, политичари од интегритета попут Вацлава Клауса, Виктора Орбана, Герта Вилдера, Најџела Фериџа, Х.К. Штрахеа, Тимо Соинија, Маркуса Содеа, Александера Добринта, Алексиса Ципраса па ако хоћете у последње време и самог Дејвида Камерона. Да су „докази“ о путу у ЕУ као једином исправном те у том смислу и потреба за неопходно српско прекомерно жртвовање свега па и самог суверенитета преко мере слаби, логички неодрживи и правно неодбрањиви говоре и последњи сукоби у ЕУ који са сваким новим састанком њеног врха кулминирају све више и више и компромиси су све растегљивији и растегљивији, сада већ врло близу граница пуцања. А сукоби у ЕУ нису баш тако сложене природе већ јасно суверенистичко-материјални и јасно духовни.

У тој ЕУ расправи су се брутално и на очиглед свакога ко хоће да види сударили еврономинализам са једне стране и могући и једини одрживи еврореализам и аутономна духовност са друге стране који заговарају они које популарно називамо евроскептицима а који су по суштини политичког деловања у ствари суверенисти и уставобранитељи сопствених држава којима у помоћ ускачу домаће истинске духовне и националне елите. Европска Унија је покушала да створи много чега испочетка, да раскрсти са старим филозофијама, културом, правом па и цивилизацијама, као што то сада покушава да уради са нашом готово миленијумском српско-православном цивилизацијом.

ЕУ чак ни Хришћанство не прихвата у форми и духу који су га одржали преко две хиљаде година, па зато спонзорише рушилачке хорде на наше манастире,креира црквене скандале, поспешује расколе, смењује папе. ЕУ жели монопол и над духовним и над материјалним одгајањем, над свом политиком и свем праву и њени политички аксиоми морају постати и духовне догме. ЕУ је диктатура милионера, једнако екстремна као и диктатура пролетаријата, екстрем који као и сви слични до сада протутањали кроз историју, нема шансе за опстанак јер је ударио на светски мир, на државне границе и суверенитете.

ЕУ је кооспонзор и саучесник у тровању Милошевића, вешању Хусеина, черечењу Гадафија, убиству Јерга Хајдера, покушајима атентата на Путина, Лукашенка, Асада, озрачивању латиноамеричких председника, тровању целих нација путем ГМО а, Кемтрејлс-а и ХАРП-а. ЕУ је предрасуда и заблуда за чије се материјализовање грчевито боре само непријатељи човечанства и зато се против тог пројекта морамо борити најснажније што можемо, за почетак ради сопственог голог опстанка.

Државна граница је ма како и колико ЕУ бирократе покушавале да релативизују и умање њен значај је остала последње упориште свих европских суверениста и уставобранитеља па је тако и код нас. Онај који не схвата истинско назначење државне границе или још горе, који схвата али због тренутног политичког циља свесно занемарује будуће околности у којима ће се наћи држава и народ, а део тих околности сам већ испред поменуо, заслужује да ако не постоје нормалне околности за смену, моментално буде свргнут. Свргнут тако, што ћемо заиста сви испод мишке ставити по примерак устава и запутити се ка вештачкој граници на Јарињу и Брњаку за почетак. Када тако падне прва вештачка граница, друге вештачке ће саме од себе редом падати све до оне природне, и нашим уставом и међународним правом једино признате.

Читајте без интернета: