Оливер Вуловић: НЕПРАВЕДНИ МЕЂУ НАЦИЈАМА

Брига о људским правима је почела да се на годишњој бази злоупотребљава од стране Великих сила и оне су у својим међународним наступима та права почеле да третирају као неку врсту групе надправа која требају да имају предност у односу на националне политике и уопште , над самим суверенитетом држава. Све чешће можемо да, како од држава појединаца , тако и од коалиције које чине тзв. Квинту, на неком успутном међудржавном скупу или посебно креираном скупу у те сврхе, чујемо од њихових представника оптужбе, и то најчешће неосноване, како се влада те и те државе зверски односи према својим грађанима те да се на основу таквог стања приближава моменат када ће „међународна заједница“ морати да реагује против те државе и њеног руководства у циљу „заштите цивила, мањина…“. Реакција иде прво путем агресивног непријатељског медијског и дипломатског а одмах недуго после њега и војног деловања.

Низом таквих разбојништава на различитим тачкама планете, на силу се у постојеће међународно и хуманитарно право покушава да угура и легализује аутоматско војно деловање против одређених држава парија и њихових водја а у циљу заштите цивила од наводних насилних акција тих држава и водја. Акције неселективних бобардовања, окупирања и каснијих политичких освета и одмазди над војним губитницима су све чешће и чешће и свет се према овом силеџијству поставио немоћно и са згранутим и ужаснутим мирењем са одлукама оних у којих је војна моћ. Тренутно не постоји држава или скуп држава које ће скупити снагу и бескомпромисно се супроставити овом силеџијству. Постоје само државе и народи жртве који, свако у складу са својим моћима, на дужи или краћи рок самостално покушавају да се одупру.

Како се за све то време поставља ОУН? Ако посматрамо цео овај већ уиграни сценарио само преко ситуације у којој су се нашли Срби и Србија, одговор је врло једноставан. ОУН је била ратујућа страна и наш непријатељ, ОУН је ратујућа страна и непријатељ и Ирака и Авганистана и Јемена ,Либије, Обале Слоноваче, Сомалије… а за сада је само политички непријатељ Сирије и Северне Кореје. О претходним временима Вијетнама, Кореје, Камбоџе, Гранаде, Хаитија, Панаме, Хондураса… историчари већ мање више имају изграђен став.

Дакле, посматрајући у синтези односе међународних организација, питамо се на основу којих стандарда, процедура и преко којих својих институција су ОУН и ЕЗ (ЕУ) у последњих 20 година заштитиле иједно право било Србије, било српског народа у целини? Да ли је искоришћен иједан елемент међународног права да се сачува СФРЈ, СРЈ, СЦГ, Србија? Је ли уништена РСК и да ли се зауставило са покушајима уништавања Српске? Види ли се крај покушајима разградње Србије? Да ли је УНТАЕС са НАТО пактом потпомагао хрватску страну у грађанском рату са српским, по уставу СР Хрватске такодје конститутивним народом? Зар немамо и видео и фото и писана сведочења да је УНПРОФОР током грађанског рата у БиХ шверцовао оружје за муслимане и Хрвате, и како можемо оценити учинак њихових наследника СФОРА и ЕУРОФОРА? Да ли су ОЕБС и након тога КФОР, УНМИК и ЕУЛЕX на Космету били и остали оне цивилне и војне снаге које су помогле и помажу да Срби остану да живе на оним територијама за које се од стране Великих сила хипокризично баш Срби оптужују да су их етнички очистили? Да ли су испоштовани Дејтонски и Кумановски споразуми у целини и у оним деловима који су повољни по српску страну? Да ли су преговори у Дејтону, Паризу, Рамбујеу, Бечу и сада ови у Бриселу поштени , фер и са пуним поштовањем преговарачког статуса свих страна или се опет српској страни, некад тврђе а некада мекше, све потура под нос под паролом „узми или остави“? Да ли тзв Трибунал за бившу СФРЈ у Хагу у свом раду подједнако правно посматра оптужена лица током својих „процеса“ или су Срби у овом производу абортуса права она „највише ратујућа страна“ и они који у том тзв Трибуналу „најлакше“ умиру као некадашњи чланови Црвених бригада по немачким затворима и Арапи по разним тајним ЦИА затворима по Европи или губилиштима попут Гвантанама и Абу Граиба?

Којом су се својом аутентичном и јасном правном акцијом ОУН и опет оно што они називају Трибуналом за бившу СФРЈ одредили према трговини органима српских затвореника на Космету и у Албанији? Да ли је својим проглашавањем ненадлежним по тужби СРЈ против НАТО држава због агресије из 1999-е године, убацивањем речи геноцид у пресуду по тужби БиХ против СРЈ и Саветодавним мишљењем о Декларацији једнострано проглашене независности косметских шиптара, када је Међународни суд правде у Хагу избегао због политичког баласта те ситуације да исту храбро прогласи Медјународно-правно ништавном, овај суд уопште и даље суд ОУН или је суд НАТО пакта и неколико породица које том организацијом владају?

На крају се уз француску подршку и цела УНЕСКОва администрација ангажовала да српске светиње на Космету прогласи „косовском културном баштином“. После свега у кратким цртама наведеног али и после ћутања ОУН током бомбардовања СРЈ од стране НАТО пакта, после последњег срамног понашања Медјународног кривичног суда у односу на Либију и пуковника Гадафија, подсећања на тв вешање Садама Хусеина од стране ирачких издајника које су ОУН путем САД војне силе прогласиле легитимним као што сада коалицији разбојника, нафтних најамника, силеџија и терориста у Либији покушавају да на силу уграде медјународни легитимитет , поставља се питање да ли Срби и Србија уопште могу да рачунају на било какву правну заштиту у оквиру постојећег новоствореног 4.Рајха? Не могу и неће је (правну заштиту) ни по аутоматизму а ни по захтеву остварити.

ОУН је једноставно усисана од НАТО пакта и Србији у тој организацији више нема места и дошло је време да се поведе расправа о сувислости нашег чланства у редовима медјународне организације која је погазила своју оснивачку декларацију па и сам Међународни споразум о цивилним и политичким правима и која и даље даје квази јуристичке базисе одређеној групи држава за чисте акте окупација, агресије, нелегалног свргавања режима, економског разарања, циљаног и „колатералног“ убијање цивила, незаконитих хапшења, затварања, мучења и нечовечног поступања са затвореницима током појединачних или групних војних и економских непријатељских акција против других суверених држава.

Пропала Лига народа је аристократска творевина у односу на ову испроституисану организацију за коју је и кодекс Јакуза недостижан морални циљ. Ако већ морамо да трпимо силу не морамо и да будемо чланови слугерањских институција те силе. Ако смо већ истрпели и трпимо неправду, не морамо и не треба да будемо, па макар и правно гледајући врло посредно, саучесници у злочинима и неправдама које наши мучитељи раде другим државама и народима на овој планети, а то јесмо и бићемо све док смо чланови ОУН без обзира на нашу реалну моћ у оквиру њених органа.

Иступањем из овакве ОУН свака расправа о нашем присуству у НАТО пакту у било којој форми и чланству у ЕУ ће постати беспредметна и са наше националне грбине ће се скинути велики и претежак самар непрекидног низа условљавања које ће иза себе имати неку легитимну форму.Србија може сва права заступања својих виталних интереса у односима са том ОУН пренети на БРИКС или неку сасвим одредјену државу а за све контакте које са нама НАТО жели и тера нас да са њим имамо, као овлашћеног заступника можемо имати или ©ОС или ОДКБ и као заступнике али и са њиховим војним присуством на територијама које тренутно контролишемо и као гаранте наше безбедности.

Ако већ поједине земље могу да кажу да признање Космета није више медјународно већ билатерално питање сваке државе по на особ, онда и Србија има право да на основу искуства са ОУН и ЕУ, које су се негде де фацто а негде и де јуре појављивале као наши не само политички већ и ратни непријатељи, у складу са тим и понаша и покуша да на овај начин сачува и државу и биолошки опстанак нације на овим просторима. Радован Караџић није везао припаднике тзв медјународних мировних снага за мостове као обичан криминалац таоце, него на основу сасвим исправне процене у својству врховног команданта да су ти људи били представници организације ратног савезника НАТОа и самим тим припадници непријатељских формација. Да ли је тиме прекршио обичаје ратаовања и медјународне конвенције, можда, али је и спасио силне људске животе и објекте али и спречио да се настави да они који су већ мирно посматрали лагану смрт беба којима су забранили допремање кисеоника, да наставе да са безбедних 10 000 метара висине такодје крше Медјународно право и обичаје ратовања гадјајући цивилне циљеве.

Наш положај неће бити лакши након изласка из ОУН и коначног раскида са идејом о чланству у ЕУ али ће макар бити коначно чистији, јаснији и поштенији и према свом народу али и према свим оним другим народима и државама који искрено цене наш отпор чопору држава одметника које олако истим именом називају сваку другу државу чијих ресурса или геостратешког положаја желе да се докопају.

Драгутин Богутовић је током своје анализе књиге „Словенска митологија“ Ненада Гајића, издвојио следећи запис Вука Караџића а који је мене асоцирао на садашњи дефетистички, послушнички и свемирећи став мог народа и државе са ситуацијом у којој се нашао – “ Наш народ мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каквом ће смрћу умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати“. Уверења о таквим „суђеним стањима“ у народу, разбијале су, или покушали да разбију, само поједине вође или војсковође визионари које смо кроз историју изнедрили, а таквог вође или војсковође у Србља тренутно нема но, и битан је историјски податак да се такав један вођа или војсковођа увек и појављивао када је најгоре било или се спремало да дође.

Знали смо кроз своју историју да себе осудимо на вечиту захвалност појединим државама и државницима само због мрвица њихове наклоности према нама а које су нам они пружили само на основу претходно добрано искалкулисаних сопствених интереса, па макар нас и те помоћи коштале силног изгибенија. Срби су се вазда одлучивали на багателисање својих живота и граница за општу ствар светског мира и праведности да би сада олако пристали да нам се преко неколико надржавних организација у приватном власништву, попут ЕУ и ОУН, багателише право на комплетно постојање. Јевреји су свакоме ко је спасио и један живот неког од њихових припадника током Другог светског рата дали орден и вечиту почаст звану Праведник међу нацијама. Како би Срби требали да оцене однос према својим припадницима од стране ЕУ и ОУН нагласио сам насловом овог текста.

www.olivervulovic.com

Читајте без интернета: