Од 2000. године до недавно Србија није била држава већ савремени Терезинштат. Она није имала владе већ еквиваленте некадашњем Јуденрату и владаре са овлашћењима попут оних које су у Терезинштату имали Бењамин Мурмелштајн, Паул Епштајн и Јакоб Еделштајн.
Судбина Зорана Ђинђића веома подсећа на судбине последње двојице са списка. Ваљао је докле год је логор уређивао по вољи савремених нациста и оног момента када се усудио да помисли да је повољан тренутак да се из логора прокопа неки тунел за који ће окупатор знати али у који неће имати приступа стигла га је казна намењена деташираном руководиоцу који се одметнуо у редове „неевроатлантских“ Срба.
Академска углађеност и аристократски приступи дугогодишњој активној колаборацији који су претходили његовом преласку на терен какве такве одбране националног му нису код окупатора биле олаккшавајуће околности. Окупатор је направио мисаони надвожњак између волова са Пала и актуелног тренутка у којем је Ђинђић апеловао да Србија престане да буде монета за поткусуривање и без обазирања на све оно што се налазило испод надвожњака, утврдио је да се ради о циљаној превари те експресно пресудио и извршио егзекуцију.
Тадић је преигравањем са барикадама на Космету током посете Ангеле Меркел добио одговарајуће поруке па је зато са смирењем, неки кажу и високом скривеном дозом олакшања одступио с власти. Садашње пројављивање жеље за ликвидацијом високих руководиоца у Србији има исте мотиве, с тиме, што ма колико лично имао дистанцу према Вучићевом режиму, осећам да је његова политика тзв. активне неутралности којом је покушао да направи антибучни зид према окупатору кренула ка фази размишљања о активном отпору са снагама које тренутно има и које сваког момента проба на разне начине да увећа.
Вучић добро зна да ни у било каквом пренешеном значењу није смео да јавно опише ситуацију у којој би се српски тенкови појавили на Ибру али је то ипак урадио. Оно што окупатора ограничава да Вучићу експресно пошаље метак за крупну дивљач и понови већ уходану матрицу решавања најкрупнијих проблема које имају са Србима је измена распореда снага у светском политичком и медијском простору.
Када су такву операцију обављали са Ђинђићем о томе је могао планету „тачно известити“ само ЦНН и ББЦ док са данашњим статусом РТија, Рие и Спутњика и са њима других садејствујућих националних сервиса других држава и неким одметнутим али битним медијима на самом Западу, наратив о природном наставку српске краљоубилачке природе не би тако лако опстао као главни узрочник атентата.
У том смислу је окупатор био принуђен да унесе мало креативности у матрицу па су дошли до закључка да би, и ако не потпуни, али врло сличан бенефит добили егзекуцијом Андреја Вучића што би код поједностављеног ЦНН-овог конзумента прозвело закључивање да је то удар на криминалну породицу на власти а што је све природно када је цела држава криминална.
Тим више што се држава макар и ако у веома ограниченим политичким, војним и економским формама и стиловима почела малкице ослањати и на Руску федерацију и Кину. Да смо криминални народ код просечног ЦНН-овог конзумета је то одавно усвојен и потврђен став.
Вучић све то зна. Зато је и осмислио и направио цео игроказ са бомбашким и митраљеским гнездима по Београду са којима је послао поруку окупатору да зна шта му мисле и да неће одустати без борбе. Ти игрокази али и стварна намера окупатора су и одличан алиби за покушај коначног уклањања западњачке врло добро позициониране структуре у безбедносним службама.
Оно што је инвалидно у целокупној акцији коју је Вучићева администрација покренула је несхватање да се обрачуном са страном агентуром из сфера безбедности, чак и ако у том сукобу Вучић однесе победу, за државу није ништа битније постигло ако се на миру остави финансијска и медијска агентура Запада у држави а која по својим резултатима деловања не убада ништа плиће и тупље у српско национално ткиво од Западних безбедњака.
Замисао да се копира руска ситуација кохабитације национално просвећене државне власти са наслеђеним неолибералним финанасијским и делимично медијским поретком једноставно у нашем случају није могућа због чврстог окружења у којем се Србија налази. Ми немамо ни један «пријатељски гранични прелаз» као што Русија, рецимо има према Кини. У осталом, и у самој Русији се назире почетак раскида те неприродне коалиције и питање је блиског времена када ће руска економија са неолибералне прећи на државно управљачку у интересу повећања стандарда целокупног становништва а не само средњег слоја.
Покојни Драгош Калајић је написао диван текст „Позови ММФ ради самоубиства“ и заиста, Западне службе безбедности радо повуку обарач на владара али сарадња са ММФ-ом, Светском банком и слепо опстајање на ССП-у са ЕУ резултују да све више у српском становништву имамо људи који обарач повуку док им је цев наслоњена на слепоочницу, па чак и горе ситуације, да пре него што цев ставе на сопствену слепоочницу претходно измасакрирају целокупну породицу.
У српском случају, ако се истински тежи спасавању државе и њеном извлачењу из уништитељског НАТО и ЕУ загрљаја, вођење битке само са безбедносним аспектом окупације у којој се налазимо а остављањем на миру комплетне финансијске олигархије ослоњене на војно-политичке кланове Запада који током својих шпекулација уједно успешно граде базис за деловање својих политичких крила у нашој земљи је посао који је унапред осуђен на пропаст и за резултат ће имати само фиктивну и неискрену националну ауру око носиоца власти ради привременог сопственог утврђивања позиција а наставак сиромашења становништва и његов даљи одлив и изумирање.
Нашем народу није потребна и не жуди за безбедносном посебношћу у оквиру ЕУ и НАТО поретка. Нашем народу је потребна слобода у њеном потпуном значењу и опредмећењу. Када власти буду искрено кренуле у том правцу имаће апсолутну и недвојбену подршку. Ово чему сада присуствујемо није довољно и подсећа на могућност да и Вучић једног дана у будућности, као Бењамин Мурмелштајн, остатку остатака свог народа пошаље мемоаре и буде звезда филма неког новог Лазмана у којем ће покушавати да се оправда за учињено и неучињено.