Оливер Вуловић: У име воде, муља и Југославије

ruski-spasioci

Евроунијатски владини и невладини активисти нам деценијама упорно говоре да је Бог (када им одговара да Га има) високо, а Русија далеко и да се сходно томе морамо препустити од њих скројеној судбини. Но, Господ се за време поплава у Србији и Српској спустио ниже него уобичајено, а Русија нам у несрећи би најближа и најбржа, те се спасисмо још већег изгибенија и полома, од и овако великих које доживесмо.

Нашминкана саосећајност Запада за муке поплављених Срба је дошла тек као ехо разарајућег емотивног крика који је у центру њиховог медијског простора испустио Новак Ђоковић, као неко чији глас није било могуће игнорисати.

Тек је Новак Срђана Ђоковић успео да уздрма западне медије и тако бар мало на видело избаци њихову хладноћу и уштогљен и преко рамена овлаш бачен поглед на несрећу која је цепала живо ткиво Србије и Српске.

Ни то не би баш тако лако ишло да Ђоковић, мудро, није после мечева на камерама фломастером поред Србија, писао и Босна, а касније у интервјуима и даљим акцијама додавао и Хрватску.

Зна он како Запад дише.

Да је наручени и наређени процес измењивања наше националне свести код нас и даље владајући и да ће се његовом остварењу тежити без обзира на то шта нам се дешава у ваздуху, води и тлу, последње две године нам јасно и агресивно стављају на знање челници обеју најбитнијих чланица владајуће коалиције, али и неколико екуменизмом заражених владика.

Чули смо уочи ове катастрофе да смо “посрнули народ“ којег Вучић треба да подигне, а дан касније, када је нажалост, вода већ била многима и преко грла, да „нас Бог воли чим нам на овај начин шаље опомене“.

Док се неко двоумио да ли смо посрнули или нас Бог у ствари воли, онај којем је био намењен задатак да нас посрнуле диже је током катаклизме нас каткад чашћавао демагошким пљувачинама, а каткад само смиреним прекорима и са на крајевима усана назнакама благог осмеха који је требало да нам каже – не бојте се, спасићу вас, вас недостојне моје власти и моје заштите.

У сваком случају, нешто тих дана као народ ни духовним ни световним великодостојницима нисмо баш ваљали или смо били веома компликовани за сарадњу.

Читајући написе са друштвених мрежа могло се помислити да се Србија током несреће спонтано поделила на сложни народ и политичку и црквену дембелгузију, а у ствари, Србија је одавно тако подељена, али су нам ту поделу подивљале реке и клизаве земље сада грубо, како то само природа уме, заврљачиле право у национално лице.

Поред смрти и обезкућености као последица, ова несрећа је коришћена као одлични моменат да нам западњачка кукавица у гнездо подметне јаје идеје неојугословенства, франкештајна званог братство и јединство, легализацију васкрсавања радних акција, ама свега „оног доброг старог“, само да се народ одврати и не схвати да је у хаосу и безнађу прва промптна и конкретна помоћ Србима стигла од Русије.

Англосаксонска информативна машинерија је покушала да по наредби своје политике злоупотреби катастрофичне поплаве на српским просторима и југословенство, које су претходно највише преко српске крви претворили у прах и пепео, сада због кризе у Украјини и руске улоге у њој нам лансира као нешто што у ствари и није тако лоше.

Циљ је био да се сада преко синергије осећаја туге која се у неједнаком односу али у једнаком интезитету појавила на делу простора бивше СФРЈ, на силу искреира могућност хармоничног заједничког саживота џелата и жртава и удари на смисао и сврху борбе против намера и идеја Вашингтона и Брисела за одређену територију и народ, па су тако и Руси у Украјини преко западане привремене одлуке да се обнови љубав међу народима бивше Југославије требало да схвате да ће се, јел’те, на крају свега опет морати кад-тад да споје „са својом гркокатоличком и унијатском браћом“ и да је сва њихова садашња борба коју са Русијом воде против од НАТО спонзорисане кијевске хунте – непотребна и узалудна.

Рециклирано југословенство које је поплава „у лету“ требала да избаци као новостворену политичку вредност, за рачун Западњака је било добродошло за њихову маркетниншку лабараторију „јединствена и недељива Украјина“.

Није прошло. Ни код Срба, ни код Руса.

Веома су се мучили и њихови и наши да направе репортажу са поплављених српских подручја, а да камера некако волшебно заобиђе или учини невидљивим руске специјалце у акцији спашавања народа, док се у исто време у Бриселу тек назирао обрис и слободни термин „тима за процену“.

Када су у Бриселу видели да се ближи тренутак да у свет ван њихове контроле оде истина и да они „тлачитељи украјинског невиног народа“ у ствари у Србији раде оно у шта заиста верују и за шта их је држава Русија послала, одлучили су да наврат-нанос замене термине „тиму за процене“ и „спасилачком тиму“, па су у том смислу од оних неколико тимова и опреме које су неке државе на половини најјачег деловања непогоде самостално послале у Србију, Брисел и влада у Београду крстили у „спасиоце и опрему из ЕУ“.

Неојугословенство је требало да у збиру „жртава поплава на Балкану“ маскира српске жртве ових поплава, јер и као такве, као жртве климатске непогоде, српске жртве нису смеле да у Европи и свету изазову било какве симпатије и помоћ ван строге контроле Брисела и Вашингтона. Срспке невине жртве су увек веома опасне за њихов, сада у ропцу умирући Нови светски поредак.

Током дипломатског ужурбаног дописивања између бриселских апартчика и газда у Вашингтону, у Србији је народу у ушима одзвањало ‘анаксиос ви посрнули’ и на лицу остајала залеђена запрепашћеност начином комуникације међу члановима владе током преноса њених јавних седница.

Као резултат таквог психичког злостављања тих мокрих дана и ноћи, дошла је одлука већине народа са угрожених подручја да своје животе пре повери милости или немилости надолазећих бујица него властима или опозицији (зависило је од тога, како рече Пајтић, да ли су поплављни грађани били са „оне српске“ или „војвођанске стране“)

Народ је и у овој страшној несрећи оверио последње изборне резултате. Двадесет и пет одсто је поверовало да постоји бар неки систем, седамдесет и пет одсто није.

Славио је народ своје мале-велике јунаке које је изнедрио у несрећи. Са великом љубаљу се односио према руским спасиоцима, доживљавали их као Хомерове Одисеје који су се вратили у своју Итаку. Изражавао је народ огромну топлину и захвалност према македонским и црногорским војницима и велико и дужно поштовање и захвалност према спасилачким јединицима из европских држава.

Успео је народ да блокира и не допусти да до њега допре све увредљиво и понижавајуће што се током несреће догађало у виду пратећег медијског лешинарења, да апсолутно игнорише задовољно смејање околних многобројних политичких хијена и са миром посматра режиране данајштине из Брисела, од којих су отклон правили и сами људи које су европске земље послале у помоћ Србији.

Народ је сачувао бодрост духа, чврстину, савест и националну свест. А држава? О њој када је опет будемо имали и када заиста буде наша.

 

Читајте без интернета: