ПОЛИТИКА БОРИСА ТАДИЋА и ДС-а: СЛОМИТИ СРПСКИ НАРОД И УНИШТИТИ СРПСКУ ДРЖАВУ

БОРИС ТАДИЋ – ОБЈАВИО РАТ СРБИМА ИЛИ КАКО УНИШТИТИ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕРЕСЕ И СРБИЈУ СВЕСТИ НА БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК

Пише: Жељко Цвијановић

Он је од сломљеног политичара постао свесни саучесник свих који верују да је сламање Србије формула светске стабилности

Није баш да због тога препоручујем неког да гори у паклу, али држим погрешном констатацију о томе да је последња криза пораз Тадићеве косовске политике. Наиме, све ово што се одигравало последњих дана, закључно са скупштином, много је горе и много више од пораза. Али да кренемо од почетка.

Пораз његове политике – косовске и сваке друге – догодио се 9. септембра прошле године у Уједињеним нацијама. Шта је урађено тог дана, видећемо после мале инвентуре шта је урађено пре тога? Слободан Милошевић – кога, за разлику од већине савременика, нисам склон да оптужим као главног кривца за територијални губитак Косова, додуше његове наследнике још мање – наступио је 90-тих са идејом да се Косово има бранити по сваку цену укључујући и рат. За то време живе су биле иницијативе интелектуалаца, попут академика Ћосића и Деспића, да се Косово подели са Албанцима и да се невоља територијално ампутира. Не знам да ли је Милошевић икада о томе размишљао и колико озбиљно, али и ако јесте, морало је да га прође чим је видео папир из Рамбујеа. Јер, ко год је тада поменуо Косово, тај је мислио на Србију. Картографија је само заводила наивне: рамбујешки папир, историјски најсличнији аустроугарском ултиматуму из 1914, није говорио о отцепљењу Косова, он је садржао снажне елементе окупације Србије. Тако да, ако не бих улазио у цену коју је Србија 1999. године платила, не бих рекао да је Милошевић ратовао сасвим узалуд. Уосталом, оставио је иза себе резолуцију 1244 као комад даске на пучини за који су се придржавале све владе после њега укључујући и Тадићеву.

Зоран Ђинђић се Косовом бавио мало и оно колико му се посветио пред крај живота држим да се прецењује. Судећи према ономе што је остало иза њега и још више по ономе што су мање или више отворено заговарали негови људи, могло би се рећи да је и он био најближи идеји поделе. После њега, Зоран Живковић је оставио сведочанство да је подела била готова ствар, као и улазак у ЕУ 2007. године, само да су га онако паметног и наоружаног визијом пустили још мало.

Воја Коштуница је први после Милошевића разумео да није у питању Косово, већ Србија. Његова одбрана Косова, посебно у време проглашења независности, укључивала је сва средства осим рата. Рекао бих да се то већ у то време подразумевало, дакле није било потребе ни да се нарочито истиче, како Србија у актуелној констелацији снага не може да ратује за Косово. То би заувек и остало у другом плану да Тадић није у ноћи са суботе на недељу онако помпезно инаугурисао своју безусловну мировну политику, о чему ће тек бити речи. То што Коштуница није желео да ратује, наравно, није наишло на одушевљење Запада, али је његова правна и политичка борба за Косово била сасвим довољна да га тамо доживе као противника и да учине све да га склоне са власти.

КОСОВО, КОЛИКО ДАЈУ СТРАНЦИ

Тадић, који у времену кохабитације странцима делује као неко мекши и нагоднији, суштински још не исповеда другачију косовску политику од Коштунице. Истина, он ту политику моделује у два правца. На једном, за разлику од Коштуничиног „не“ Западу, које је заиста „не“ и ништа друго осим тога, Тадићево „не“ јесте позив Западу на договор о подели. Зато Тадић одустаје од тужбе против земаља које су Косово признале и иде на мекшу варијанту тражења мишљења од Међународног суда правде о легалности косовске независности. На другом правцу, Тадић покушава да изађе из Коштуничиног рова, у коме је Косово постало готово једина тачка српске политике, и, пошто је преузео сву власт, прима у Београду Џозефа Бајдена, са којим се договара да се Србија и САД „слажу да се не слажу око Косова“. Наравно, Тадић покушава да држи под контролом ситуацију око Косова верујући да је деблокирао и пут ЕУ интеграција и остале политичке аспекте. Успут прави низ уступака којима је слабио косовску позицију, где се посебно истицало његово прихватање Еулекса, важног сегмента одбаченог Ахтисаријевиог плана.

Падајући у економску кризу, Тадић се одриче међународног баланса између Истока и Запада, кључне ствари која му је давала снагу, и све адуте баца на ЕУ. Запад то, наравно, прати, помаже му у бесловесниом задуживању, гради мрежу око њега и, свестан да је потпуно у њој, од њега захтева напуштање косовске политике. То се, наравно, није догодило одлуком МСП, која и није била толико страшна, колико је било страшно оно што је уследило. Српски предлог резолуције за Генералну скупштину УН, коју је усвојио српски парламент, западне земље доживљавају као непријатељски чин Србије. Нико се више не сећа оног да се око Косова „слажемо да се не слажемо“ и Тадић практично тог 9. септембра бива коначно сломљен прихватајући да му резолуцију пишу земље спонзори независног Косова. Шта се догодило тог тренутка?

Дакле, док је Милошевић бранио Косово свим средствима, па и ратом; док је Коштуница бранио Косово свим средствима осим рата – Тадић је тог дана пристао да Косово брани свим средствима која му дозвољава Запад. Ствар је утолико трагичнија што се ради – видело се и тада а данас још више – о земљама које свим силама инсистирају не само на косовској независности већ и на једној специфичној врсти српског политичког, економског и идентитетског слома као услова за наставак пута Београда ка ЕУ. Тог тренутка поражена је српска политика на Косову, тог тренутка поражена је свака српска политика. Тог тренутка Тадић је политички сломљен човек, који као једином ствари којом још може да задужи Србију располаже својим одласком са сцене. Њему то, наравно, не пада на памет и том одлуком он постаје саучесник, временом све активнији, у једном злочину који се на више разбоја догађа на наше очи. Колико год интензивна и тешка за гледање, последња косовска криза је само део тога што се догодило много пре.

Пораз Тадићеве косовске политике се дакле десио прошле године. А шта се десило сад? Ако погледамо Тадићеву декларацију о Косову, она је од посланика захтевала подршку косовској политици коју тренутно води. Нема ту ничега изван статуса qуо, политике за коју смо констатовали да је пропала. Ничег новог, никаквог дисконтинуитета, ниједне промене. Ту заправо нема никакве политике, и ту је једина политичка константа чињеница да ће Тадић бранити Косово и Србију онолико колико му то дозволе западне земље. Како је онда могуће да су, подржавајући декларацију, ту политику подржале све српске странке осим ДСС и ЛДП? Како је могуће да су и опозиционе странке констатовале Тадићев пораз и дале му амин да настави с тим? Да ли то значи да ће и оне убудуће бранити Косово само онолико колико им то дозволе?

ЗАГРОБНЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Наравно, Тадић је поставио једну матрицу српске политике из које ће се и после њега тешко изаћи. У тој матрици Косово је жртвовано, али не толико нашим наизвесним ЕУ интеграцијама колико томе да нас ови са Запада не дирају и да нас оставе мало на миру. Наравно, таква политика жртвовања Косова остатку Србије можда би се и дала бранити, само када би постојала иједна гаранција да нас стварно неће дирати. Уместо тога, постоје јасне гаранције да ће нас дирати а те гаранције састоје се у томе што нас већ итекако дирају. А ево зашто?

Ко год да је владао Србијом у последњих 20 година показивао је, углавном на својој кожи, да не постоји никаква изолована косовска политика. Напротив, Косовом можете да се бавите успут, оно ће опет бити централни део ваше политике. Можете њиме уопште да се на бавите, можете да забраните сваки помен Косова, и на централном делу своје политике имаћете једну велику белу празну флеку, која такође јесте политика. Јер, косовска политка, само је шпиц било какве српске политике и, ако ампутирате Косово, ампутирали сте Србију; ако сте се одрекли Дечана, одрекли сте се Ниша, ако жртвујете Митровицу, неће вам остати ни Теразије.

То није никаква митолошка слика света, како покушава да нас увери домаћа пета колона, то је веома једноставна политичка логика. Пре свега, одрицањем од борбе за Косово, отварају се нови територијални проблеми, пре свих Војводина и Санџак, и сваки подсмех пред овом тезом пада пред чињеницом да су ти процеси увелико започели, и то уз учешће овдашње политичке и интелектуалне елите. Ако је смисао одрицања од Косова улазак Србије у ЕУ, ако је, како Тадић и његови тврде, та интеграција спас Србије, како је онда могуће да је Србија најближа Европи данас, када је привредно сасвим опустошена, када петини становништва прети глад, када је морално и политчки најпониженија у својој историји?

Да ли Србија мора да умре, да би се очишћена родила на деветом небу Европске уније? Да ли су данас те интеграције само варијанта оног чувеног поклича Карла Крауса уочи Првог светског рата „Сербиен мусс стербиен“ (Србија мора да умре). Да, Србија мора да умре, драги моји, да би оно што се овде зове регион било стабилно; она мора да буде баш таква раскомадана да у визури наших западних пријатеља престане да буде опасност и да постане прихватљива. Од тога се Србија данас штити својом идејом о одбрани Косова, али, наравно, не идејом да ће га бранити само онолико колико јој то дозволе наследници Краусовог поклича. Зато је данас српска интеграција у ЕУ заправо идеја о загробном животу – умри да би живео. И питам се да ли би Тадић и његови пријатељи данас пристали да себи испале метак у главу ако би им неко обећао да ће се пробудити и вечно живети на неком бољем месту? Не би! Зашто? Зато што не верују у та срања! А зашто онда верују да је за Србију добро оно што не би био добро за њих? Рачунам да ће то једном утврдити истрага.

Уосталом, погледајте како ту тезу симпатично, потпуно несвесно и брилијантно брани сам Борис Тадић. Он каже: Србија неће ратовати. Претпостављам да је мислио Србија неће ратовати за Зубин Поток. То је лепа мировна порука, коју ће у свету свакако знати да цене. Питам се, међутим, хоће ли Србија ратовати за, рецимо, Прокупље? Или за Тадића разлози за ратовање почињу тек негде од Чачка или Крагујевца. Или можда од Жаркова? Али зашто би онај ко се куне да неће ратовати за Зубин Поток ратовао за Београд? Да ли је по Тадићу Београд више Србија од Зубиног Потока? Или, ако неће ратовати ни за једно, ни за друго, ни за треће, зашто расипа онолике паре за војску? Шта ће му војска; да би своју идеју вечног мира ширио по свету са НАТО трупама? Или да би је искористио у земљи против оних који мисле да на свету има и ствари за које вреди ратовати?

Ако је толико доследан у свом пацифизму, зашто се Тадић онда уопште замајава интеграцијама, зар не би било мудрије да распише тендер за хуманог окупатора Србије, верујем да би се многе добре земље пријавиле, чак и из самог региона? Или би га он можда и расписао, али је у недоумици да га распише са Косовом или без њега?

ЗЛОЧИНАЧКИ ПАЦИФИЗАМ

Све је то, наравно, смешно, али нисам сигуран да ће вам остати смешно када провалите стварни разлог толиког Тадићевог заклињања да неће ратовати – фактички његове једине поруке са парламентарне расправе о Косову. Наиме, та порука јесте важна промена у Тадићевој политици. Онај ко је до сада помињао Косово више него што је пристојно по Тадић-Шаперовом бонтону; онај ко је видео да има неког система у жутом растурању привреде и увођењу гладомора у Србију; онај ко је веровао да будућност Србије треба градити на институционалном јачању државе – тај је до сада углавном био квалификован као противник ЕУ интеграција, мрачњак загледан у прошлост, чијем слепилу промиче светло на хоризонту будућности. Речју, за Косово су противници прогреса. Али у међувремену Србима су те ствари око Европе постале јасније, па су престали да се ложе на то, и све је теже наћи некога ко ће свој лични бољитак везати за ЕУ а да није запослен код Боже Ђелића или Милице Делевић.

А Срби који су се охладили од Европе јесу претња. На пример, тако што ће, ако не сањају Европу, опет почети да сањају Косово, ако су икад и престали. Јебеш ЕУ, каже и Борис мењајући свој реторички регистар. Онај ко му од данас помене Косово, онај ко му само писне да је гладан, тај није само протв ЕУ, тај је за рат. Тај је за нова страдања, каже Борис, пун поверења у чињеницу да Срби бар рат нису заборавили. На питање а ко је то за рат, који је то посланик на расправи уопште заговарао рат, одговорио је Борисов војвођански Санчо Панса објашњавајући за говорницом да се у расправи о Косову одлучује да ли ће се живети у Европској унији (ЕУ) или гинути због средњовековног мита. Нема трећег.

Када живот почне да личи на уметност, то се редовно догађа у истом кључу: рђав живот личи на добру уметност. Отуда је Борис, претећи Србима ратом у време када ратови нису на дневном реду, заправо Друг Црни из Кустуричиног „Подземља“, тип који годинама после Другог светског рата држи у неком подруму све оне за које верује да би му могли кварити земне послове и убеђује их деценијама да горе рат још увек бесни. Шта то значи? Ако је идеја којом су Борисови противници до сада били проглашавани противницима ЕУ и бољитка била одвратна манипулација, идеја да су његови противници и они који би се борили за Косово заправо заговорници рата јесте злочиначка идеја. Зашто? Зато што свака политичка логика налаже да је на крају те идеје фактичка милитаризација жуте поделе српског друштва – или на српском – један домаћи грађански рат. За тај рат, за који је реторичка припрема почела, биће одговоран управо овај човек који се из слабог политички сломљеног лидера трансформисао у ојачаног промотера идеје да Србија мора да буде сломљена. И то је ствар о којој би морали да размисле и они који га данас следе, срећни што још није увео законе којима ће се сваки помен Косова сматрати позивом на рат; и онај део опозиције који је подигао руку за његову промену политичког регистра; и они који се зову интелектуалцима и који о овоме не желе да мисле; и они који у медијима тупаво зевају над овим верујући да они ни за шта нису криви.

Борис је својим пацифизмом Србима објавио рат. Он је тиме постао свесни саучесник свих оних који верују да је сламање Србије формула светске стабилности, и они који то не желе да виде од ноћи са суботе на недељу почели су да се уписују у сараднике злочина. Амин!

Извор: Нови Стандард

Читајте без интернета: