ПРЕМИНУО АДВОКАТ ЖАК ВЕРЖЕС КОЈИ ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ НАЗВАО „СУДОМ УБИЦА“

Jacques_Verges

  • Југославија је имала ту тужну судбину да буде први пример новог типа апсолутног рата. Која земља може бити сутра заштићена од једне тзв. „полицијске операције“, без објаве рата, којој се каже: ако ваши руководиоци не прихвате наш протекторат, сравнићемо са земљом цео град?
  • Било је немогуће организовати Међународну конференцију о б ившој Југославији, јер би неки учесници могли да поставе незгодна питања. Због тога се радије приступило једном хитном организовању Трибунала, с тим да се одговорност за оснивање таквог Трибунала припише Савету безбедности
  • Англосаксонци су својим државним тероризмом против Југославије превазишли Хитлера. Немачки командант у Француској, мајор Бемелбург, данас би – да је жив – морао да честита судијама Хашког трибунала речима: „Ви сте нас превазишли“

 

ПОЗНАТИ француски адвокат Жак Вержес, човек који је бранио Слободана Милошевића, преминуо је данас у 98. години.

Вержес (рођен 1925. године на Тајланду у француско-вијетнамској породици).

Међу његовим клијентима су били писац-ревизиониста Роже Гароди, бивши председник Малија Муса Траоре, терориста Иљич Рамирез Санчез, министар спољних послова Ирака Тарик Азиз, један од лидера Црвених Кмера Кије Сампан, као и бивши диктатор Тогоа Гнасингбе Ејадема.

Вержес је као адвокат Слободана Милошевића назвао Међународни трибунал за бившу Југославију „судом убица“.

Више пута је изјављивао да је Милошевић постао „симбол отпора диктату новог светског поретка и његовим владарима – Вашингтону и НАТО“.

За време бомбардовања Либије припремао је за Хашки трибунал тужбу против НАТО-а.

У француским правним круговима су га звали „адвокатом плаћеником“ и „ђавољим адвокатом“ и пребацивали му да је био спреман да ради са клијентима било које политичке оријентације.

Сам Вержес је говорио да је спреман да брани „Хитлера, па чак и Џорџа Буша, уколико призна своју кривицу“.

Факти преносе његово излагање на међународном округлом столу који је одржан 22. јануара 2002. у огранизацији београдског форума за свет равноправних.

„Драги пријатељи,

Сматрам да у вези са ставом земаља НАТО, говорити о дуплим стандардима – није довољно.

У ствари, земље НАТО-а у њиховој агресији против Југославије практиковале су саме тероризам. То је државни тероризам и то је концепција рата у којој се тероризам и рат испреплићу.

Познато је да је у Европи, до Другог светског рата, велики теоретичар рата био Клаузевиц. Али Клаузевиц је био човек светлости и његова мисао је била веома сложена. Он је тврдио да рат тежи да својим природним деловањем иде до крајности. Међутим, политичари који су започели рат треба да спрече тај развој до крајности, јер је циљ рата – мир.

У класичним ратовима било је ратних злочина и злочина против хуманости. Али се они нису мешали са ратом. Међутим, појавом рата рађа се једна нова мисао код ратних теоретичара. Од момента када једна земља има осигурану супремацију у ваздуху она настоји да је користи и то првенствено против цивилног становништва. То је појава државног тероризма.

Жак Вержес (други сдесна) на конференцији за штампу Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића у Хагу 2002.
Жак Вержес (други сдесна) на конференцији за штампу Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића у Хагу 2002.

 

Велики теоретичар апсолутног рата и мира био је генерал Дует, пријатељ Мусолинија. И нико се неће изненадити да је прва која је применила ту концепцију апсолутног рата била фашистичка Немачка.

То се десило за време шпанског грађанског рата када је бомбардован Свети град-Герника у Баскији. Међутим, Герника, која није имала никакав војни значај, са становишта идентитета Баскије била је од великог значаја. Пикасоова слика о разарању Гернике је позната широм света. Али, када је Други светски рат започео, Хитлер ће ту теорију применити свуда. То је бомбардовање Ротердама, 14. маја 1940. године.

За два сата 97 тона бомби је пало на Ротердам, 15 хиљада цивила је умрло у пламену. Сутрадан, 15. маја, командант холандских снага, бојећи се да ће иста судбина задесити град Утрехт, потписао је капитулацију. Ту видимо појаву једног новог типа рата – присилити непријатељску владу да капитулира под претњом уништења цивилног становништва. Тако је рат постао један терористички подухват. Није било немачких губитака у бомбардовању Ротердама („нула мртвих“).

Сећате се, годину дана касније, 6. априла, било је бомбардовање Београда. Југословенска авијација је слаба, њена противавионска одбрана је застарела, тако да агресори могу без опасности да нападну град. 150 бомбардера који су дошли из Румуније и Аустрије, бомбардовали су Београд. Увече – 17 хиљада мртвих, а са стране Немаца – нула мртвих.

Подсећам на те чињенице, јер оне не могу, а да вас не подсете на последњи рат НАТО-а на Косову. Али ,Хитлер је био учитељ, професор, а његов енглески ученик ће га превазићи.

У ноћи између 13. и 14. фебруара 1945. године Дрезден је бомбардован од стране енглеске авијације.

Дрезден није имао никакав стратешки значај. Град је био демилитаризован. Није било противваздушне одбране. Енглеска авијација је напала са 529 бомбардера и бацила на Дрезден 2.978 тона бомби. Сутрадан, америчке „летеће тврђаве“, које полећу са енглеских аеродрома, поново бомбардују град који је већ у пламену, а „мустанзи“, летећи на ниској висини, нападају колоне цивила који беже из града.

Град је пре рата имао 600 хиљада становника. Када је бомбардован, имао је милион становника, јер се доселило 400 хиљада избеглица. Све то показује да циљ бомбардовања није био да се уништи војска, јер је град био демилитаризован, већ да се терорише становништво како би се влада натерала да капитулира.

Труман је 16. јула 1944. у Поздану, на Конференцији са Стаљином и Черчилом. Тада добија први извештај о првој нуклеарној експлозији у пустињи Невада. Порука гласи: „Резултати превазилазе све наше наде“.

Тада је Труман схватио да се може уништити више људи него што се пре тога мислило и Американци одлучују да прву бомбу употребе против Јапана. Међутим, Јапан је већ на коленима и Јапанци су у Москви, тражећи од Совјета да интервенишу као посредници. Али, 6. августа 1945. године, четири авиона који су полетели са базе Тимјан бацају атомску бомбу на град Хирошиму. У пречнику од 500 метара хиљаде људи су практично раскомадане.

Температура у епиценту је 6000 степени. Ваздушни удари убијају на удаљености од више километара. 90% града је сравњено са земљом, 70 хиљада мртвих, 14 хиљада несталих. На америчкој страни – „нула мртвих“.

Три дана касније дошао је ред на Нагасаки.

На томе видимо да рат прелази у другу фазу, тј. у фазу тероризма.

Шта је то тероризам? То је вршити терор над цивилним становништвом, путем безумних атентата, подметањем бомби у возу, у кафеу или пак путем рушења свих кафана и свих градских возова.

Та форма рата биће практикована од стране Американаца у Вијетнаму и Ираку. Међутим, у вези са Ираком, једна веома интересантна дебата је организована међу самим Американцима. Генерал Дуган, који је шеф америчке авијације, жели да рат буде искључиво ваздушни. Код вас Срба то свакако евоцира неке успомене.

То је апсолутни рат, онакав какав су осмислили фашистички теоретичари. И оно што је интересантно јесте да генерал Колин Пауел и Буш старији нису прихватили ту тезу апсолутног рата. Довољно је да авијација ствара терор из ваздуха, али је потребна и борба на тлу.

Та концепција апсолутног рата, тј. чисти тероризам, при чему се злочин против човечности и рат испреплићу, доживела је примену против Републике Југославије у вези са Косовом. Американци и њихови НАТО савезници у том рату су ангажовали само авијацију. Није било употребе копнених трупа. И рат у таквим условима је рат против цивила. тј. управо оно што представља тероризам. Уосталом, гласноговорници НАТО-а су то знали са једним савршеним цинизмом.

Господин Џејми Шеј изјављује: „Вратићемо Југославију у стадијум Камено доба“. То је признање злочина против човечности, то је признање геноцида.

Генерал Весли Кларк изјављује: „Порушићемо све до чега је стало господину Милошевићу“.

Господин Михаил Шорт, који је шеф авијације НАТО, шаље председнику Милошевићу посердством Финаца, следећу поруку: „Ако је неопходно, сравнићемо Београд“.

Госпођа Олбрајт, на једном састанку ЦИА-е изјављује: „Од сада до идућег пролећа, Срби ће јести из моје руке“.

Дакле, верујем да је упозорење целом свету у чињеници да је природа рата сада потпуно промењена – рат је постао тероризам.

Ратни злочин није колатералан рату, то је суштина самог рата.

Југославија је имала ту тужну судбину да буде први пример тог новог типа апсолутног рата. И свакако сте свесни да та форма рата не интересује само Југославију. Та форма рата интересује данас цело човечанство.

Која земља може бити сутра заштићена од једне тзв. „полицијске операције“, без објаве рата, којој се каже: ако ваши руководиоци не прихвате наш протекторат, сравнићемо са земљом цео град. Дакле, у таквим околностима ви сасвим схватате каква је улога Међународног кривичног суда, који се зове Хашки.

То је једна димна завеса да би се сакрио апсолутни злочин који је био учињен. И оно што сам рекао на почетку -људи из НАТО-а не примењују двоструке стандарде, они једноставно практикују политику апсолутног злочина.

Требало је, наравно, све то сакрити. Организовати тај процес у Хагу, осудити ваше бивше руководиоце да би се рекло: „Они су ти који су одговорни“.

И сада имамо тај парадокс да апсолутни злочинци организују процес људима које су победили, у име људских права.

То није ништа ново. Сваки пут кад нека земља агресор нападне неку другу земљу, она то чини у име неких измишљених виших циљева.

Англосаксонци и Шпанци су разорили северноамеричке и индијанске цивилизације у име Христа и љубави према религији.

Француска је започела рат за освајање Алжира у име слободне пловидбе Средоземљем.

У име слободе трговине, Енглеска је, пре 250 година, водила против Кине три рата, позната као „опијумски ратови“.

Међутим, Хашки кривични Трибунал за Југославију је импровизован. Било је немогуће поступити на један регуларан начин, тј. организовати Међународну конференцију, јер би неки учесници могли да поставе незгодна питања. Због тога се радије приступило једном хитном организовању таквог Трибунала, с тим да се одговорност за оснивање таквог Трибунала припише Савету безбедности.

Међутим, једина препрека је у томе што Савет безбедности нема законодавну власт. Због тога није јасно како Савет безбедности може да пренесе овлашћења која нема. Уосталом, Кофи Анан је сам изјавио, 3. маја 1993. године, да нормалан поступак за оснивање Међународног Трибунала подразумева закључивање једног Уговора, којим би државе учеснице основале један такав Трибунал и усвојиле његов Статут. Због тога оснивање Хашког Трибунала представља повреду саме Повеље УН.

У ствари, Повеља УН прописује да ниједна одредба Повеље не овлашћује УН да се мешају у ствари које су у искључивој националној надлежности једне државе. Међународни суд правде, који не треба мешати са тим илегалним међународним Трибуналом, изјавио је 1949. године да наводно право интервенције може бити практиковано само као манифестација политике силе, која је у прошлости била узрок најгрубљих злоупотреба.

Али, у том домену најјаснији став је онај који је изнео господин Ален Перфит који је био министар у Деголовој влади, и који је, у ствари, изразио Деголову мисао. Он је рекао да ни један међународни поредак не може постојати ако државе, у име њиховог схватања права човека, дају себи право да се мешају у унутрашње ствари других земаља. Према томе, Хашки Трибунал је илегалан и сматрам да најважнији оптуженик пред тим Трибуналом има сасвим право да каже: „Одбијам да вам одговарам, јер ви не постојите. Ући у дијалог са вама, ви то не заслужујете“.

Међутим, схватићете да када људи почине један злочин и настоје да створе алиби – то чине увек на брзину и губе своју маску у току те операције.

Са којим средствима, са којим финансијама функционише тај суд? Са донацијама земаља које су повеле рат против Југославије. Са фондовима датим од стране појединих земаља које су подржавале Албанце.

И најзад, што је најзанимљивије, са средствима добијеним од међународног мешетара-Сороша.

Рекао сам за тај Трибунал да је то суд који је спроводио једну „издржавану правду“, као што се на француском каже о жени која је издржавана када она живи, не од средстава свога мужа, већ од прилога њених љубавника.

Само, једна издржавана жена постаје брзо једна подређена жена. Подсетите се, постоји рат који је започео, јавно мњење на Западу поставља себи питања, а госпођа Арбур покреће оптужницу против Слободана Милошевића. И неколико сати пре него што је оптужница објављена, госпођа Олбрајт изјављује да та оптужница оправдава рат.

Ето, тај Трибунал и његово настајање је нелегитимно, извори његовог финансирања су сумњиви, а његова потчињеност људима из НАТО-а је очигледна. Али, то није све.

Само функционисање тог Трибунала претставља изазов универзалној Декларацији о правима човека.

Имамо један суд који је основан 1993. године и који претендује да суди о стварима које су се десиле 1991. и 1992. године. То је оно што се зове ретроактивност кривичног закона, која је већ вековима осуђивана од стране свих правника и демократа света.

Ја сам адвокат у Адвокатској комори Париза и постојао је један скандал у Француској у вези са применом ретроактивности Кривичног закона.

После једног атентата извршеног против једног немачког официра за време рата, Немци су захтевали ликвидацију француских таоца. Француске колаборационистичке власти су ступиле у контакт са Немцима и рекле им: немојте то радити, јер ће се Француско јавно мњење дићи против вас. Оставите нама да таоце убијемо ми сами. Али у исто време, они неће да их убију као таоце, јер би јавно мњење било скандализовано, већ ће бити осуђени на смрт од стране специјалног суда, да би касније били гиљотинирани.

Немачки командант, мајор Бемелбург, који је преговарао у име Немачке војске са властима Вишија, поставља министру француске владе из Вишија следеће питање: „Да ли ћете применити ретроактивно кривични Закон“? Ви сте сасвим правилно разумели, одговорио је министар из Вишија. Тада мајор Бемелбург даје један морални шамар представнику владе Вишија, рекавши му: „Честитам Вам, Ви сте нас превазишли“.

Сматрам да ако би мајор Бемелбург био данас жив, он би морао да честита судијама Хашког кривичног суда, са речима: „Ви сте нас превазишли у односу на оно што смо ми некада били“.

Међутим, кад се утоне у недостојанство, онда се иде до краја. Ви свакако знате да у Међународном Хашком Трибуналу, сведоци оптужнице могу да сведоче маскирани. Са микрофоном који деформише њихов глас.

Како оптужени може да се брани од сведочења кад не зна од кога долази? Пред тим судом тужилац може да се супротстави достављању доказа одбрани. То ме подсећа на један велики правни скандал у Француској на крају 19. и почетком 20. века, скандал који је трајао 12 година и који се зове Афера Драјфус.

Тај скандал је отпочео осудом Драјфуса на бази доказа који нису били достаљени на увид одбрани. Само, у то доба то је остала тајна која је откривена касније. Данас они који крше принципе, то раде отворено. Ми смо најјачи, радимо оно што хоћемо.

Ето, покушао сам да будем што краћи. То су разлози због којих сам међу вама данас и због којих се борим против Хашког трибунала, од којег може само произаћи једна унапред одређена осуда од стране данашњих господара света. Међутим, бити господар света, то не траје вечно.

Хитлер је то знао, Наполеон, такође.

Хвала.”

Читајте без интернета: