Прилог стратегији спољне политике Србије

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Прилог стратегији спољне политике Србије (*)

У Београдском форуму као и у широком кругу независних, слободно мислећих људи, како унутар Србије тако и у српском расејању, постоји сагласност да је Србији потребна стратегија дугорочне спољне политике. Oва потреба произилази из дубоких промена у региону током протекле две деценије, нових трендова у Европи и на глобалном плану. Вреднујући објективно историјска искуства и штитећи национални, културни и духовни идентитет као приоритетне вредности, стратегијом треба пројектовати дугорочне циљеве, путеве и ослонце за њихово остваривање. Сагласност постоји и у оцени да су у најбољем, дугорочном интересу Србије уравнотежении односи са свим важнијим европским и ваневропским чиниоцима и партнерима, без везивања за било који војни блок или савез. Неутралност дефинисану Резолуцијом Народне скупштине Србија треба да учврсти усвајањем овог опредељења као уставног принципа. Израда стратегије је обавеза надлежних државних институција, док научним, стручним и другим организацијама, као и удружењима грађана, треба пружити могућност да том важном државном и националном пројекту дају свој допринос. Београдски форум је, у складу са својим могућностима, заинтересован и отворен за сарадњу у томе.

Односи Србије са суседима имају стратешки значај. То је природно и објективно, у интересу свих народа и држава у региону. Да би се велики потенцијал добро-суседске сарадње остварио неопходно је да се односи поставе на јасне и здраве основе. То, пре свега, значи – поштовање принципа суверенитета и интегритета, неповредивости међународно признатих граница, немешања у унутрашње послове других и, посебно, уважавања узајамних интереса, или принципа реципроцитета.

Досадашња пракса једностраних концесија Хрватској и Словенији била је врло штетна за Србију, за њене економске и политичке интересе. Уколико Србија жели да заштити и реализује своје легитимне интересе, она мора обезбедити реципрочно уважавање њених интереса од стране свих суседа. Србија, као матична држава, има обавезу да се суштински, а не само вербално, бави озбиљним проблемима систематске дискриминације делова свог народа у окружењу, посебно у Хрватској, Словенији, и Црној Гори. Опортунизам и небрига према деловима српског народа којима се крше основна права не доприносе добросуседству, још мање уважавању Србије и путу ка чланству у ЕУ. Потребно је да се Влада и државно руководство суоче са чињеницом да су припадници српског народа у поменутим државама дискриминисани и да им је неопнодна делотворне политичка подршка Србије као матичне државе да би несметано остваривали своја људска и национална права у складу са европским стандардима.

Посебан је проблем обесправљост Срба у покрајини Косово и Метохија. Српска влада није нашла начина да заштити елементарна права свог народа на делу своје територије под управом УН, нити да се отвори процес за слободно и безбедно враћање расељених. Досадашња политика, укључујући прихватање ЕУЛЕКС-а, као наводно «статусно неутралног» – нису дале резултате у погледу заштите права Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији.

Петнаест година после Дејтона и Ердута, једанаест година после резолуције СБ 12 44, Србија је и даље земља са далеко највећим бројем избеглица и расељених лица у Европи. Само са Косова и Метохије има 220 000 расељених лица. Десетине, ако не и стотине хиљада избеглица из Крајине, Западне и Источне Славоније и даље не могу слободно и безбедно да се врате на своја вековна огњишта. Стотинама хиљада људи – расељених лица и избеглица српске националности ускраћују се основна људска права на слободан и безбедан повратак на имовину, на слободу кретања, образовање, вероисповедање.

Запад јавно изражава комплименте политичарима у Београду а истовремено показује незаинтересованост и дволичност у односу на проблем српских иѕбеглица и расељених лица.

На односу ЕУ и САД према праву на слободан и безбедан повратак расељених лица и српских избеглица одражава стратегија тих земаља и интеграција према Србији и српском народу у целини.

Србија има дужност да на озбиљан и достојантвен начин захтева прекид дискриминације делова српског народа у суседним државама, посебно у Хрватској, Словенији и Црној Гори, као и ефикасно остваривање права на слободан, достојанствен и безбедан повратак свих избеглица и расљених лица на њихова вековна огњишта. Не може бити у интересу Србије мирење са неодговорним односом односних држава и политиком различитих стандарда међународних чинилаца.

Став представника српске владе да ће питање Косова и Метохије као спорно у односима са Америком, Немачком и другим земљама Запада држати по страни од текућег политичког дијалога («успешно смо изоловали то питање») да би се сарадња раѕвијала у областима у којима нема разлика је, у најмању руку, проблематичан. Такав став произилази из схватања да је проблем Косова и Метохије само једно од многих питања у односима са САД и другим ѕемљама и организацијама Запада. То је погрешан прилаз. Однос САД и већине других ѕемаља Запада према Косову и Метохији представља суштину њиховог односа према Србији као држави и према целом српском народу, према њиховом националном, културном и духовном идентитету, према њиховој садашњости и будућности, према њиховом месту у Европи.

Проблем Косова и Метохије не сме се гурати под тепих, поготову се не сме проглашавати за успех «изоловање проблема Космета» из агенде дијалога са најутицајнијим земљама и организацијама.

Прихватање „изоловања“, односно изостављања, проблема Космета“ из редовног дијалога у суштини би значило прихватања једностране обавезе Србије да њени представници неће то питање покретати. Јер, потпуно је извесно да САД, од посете потпредседника Џозефа Бајдена Србији на даље, траже „конструктивност“ и „кооперативност“ Србије бар око четири, ако не и знатно више, питања везаних за Косово и Метохију: прво, од Србије се тражи да допринесе укидању „паралелних“ институција српског народа на (северу) Покрајине; друго, да прихвати учешће Тачијеве „владе“ у регионалној сарадњи; треће, да призна резултате локалних избора у организацији Хашима Тачија, који су против интереса српског народа; и, четврто, да прихвати директни дијалог са „косметским институцијама“ о решавању „практичних, свакодневних“ питања. Очигледно је да би изоловање овог питања ставило Србију у пасиван, подређен положај, што би било врло штетно.

Зато, Србија, зависно од прилика и конкретних околности, треба да држи сталну политичку и дипломатску иницијативу у вези са проблемом Косова и Метохије, укључујући и у дијалогу са САД, чланицама Европске уније и НАТО, не пропуштајући ни једну прилику да нагласи да је питање статуса за њу отворено и да се може решити компромисом поштујући резолуцију СБ УН 1244, принципе Повеље УН и Хелсиншког документа ОЕБС-а. Потребно је да адекватно и јасно реагује на све кораке и потезе било које државе или међународне организације којима се крши резолуција СБ УН 1244. Ни чекање на мишљење Међународног суда правде не сме да ослаби принципијелни и активни однос Србије према свим важнијим чиниоцима међународних односа.

Када је реч о стубовима спољне политике Србије, њих не би требало мешати са приоритетима. Логично је да развој добрих односа са Бриселом, Москвом, Пекингом и нормализација односа са Вашингтоном, поред односа са суседима, буду међу приоритетима спољне политике Србије. Али, ако је реч о стубовима, није логично да се они траже изван Србије, поготову, не на начин који сугерише исту „носивост“, исти и значај и допринос тих тзв. стубова виталним интересима Србије и српског народа. Стубови сваке стратегије па и стратегије спољне политике, налазе се унутар Србије.

Једноставно, нема стубова изван Србије који могу обезбедити кредибилитет спољне политике, уважавање њених интереса и углед државе као што су – унутрашња политичка и социјална стабилност, привредна моћ, националне оружане снаге довољно опремљене и оспособљене за функцију одвраћања и култура и наука. Окретање унутрашњим ресурсима избавило би Србију из психологије немоћи и политичке трговине по принципу: бирократска уцена – стратешка концесија. Србија је заиста суочена са великим социјалним проблемима. То, ипак, не значи да ради тзв. бољег живота, после распродаје привреде и тржишта, треба прећи на распродају виталних државних и националних интереса.

Нормализација односа са САД је важна за међународни положај и интересе Србије. Једнострано сврставање САД на страну противника Србије током протекле две деценије, водећа улога у агресији НАТО 1999. и одлучујући допринос илегалној независности Косова и Метохије оставили су и још увек повећавају оптерећење у међусобним односима. Зато, процес нормализације захтева време, обазривост Србије и обострана прилагођавања. Журба и лакомисленост, чему је склон, утицајни део српске политичке елите, тешко да у том процесу могу бити корисни за Србију.

Није природно да се односи са САД форсирају, поготову да војни буду испред политичких. Војни односи и сарадња увек долазе као природни израз високог међусобног поштовања и дубоког поверења у политичким односима. Другачији редослед није познат, ако уопште постоји, у пракси међународних односа.

Питања војне сарадње морају се третирати као усклађени, интегрални део спољне политике, а не као ствар ресорског или паралелног одлучивања. Политичка и војна дипломатија Србије треба да се ускладе.

Унутар Форума, а како анализе расположења јавности показују, и најшире у друштву, постоји сагласност да Србији није место у НАТО-у. За то су, по свему судећи, најбитнија два разлога: први, јер је НАТО 1999. године извршио оружану агресију на Србију (СРЈ) грубо кршећи међународно право и основне принципе међународних односа, заобилазећи Савет безбедности, разоривши читву земљу и изазвавши ненадокнадиве људске жртве; и други, јер је НАТО управо агресијом на Србију (СРЈ) променио своју суштину, прелазећи од одбрамбеног у офанзивни, освајачки војни савез. То ће касније бити потврђено окупацијом Ирака, под лажним изговором трагања за оружјем за масовно уништавање. Србији као мирољубивој европској земљи која никада у прошлости није припадала ни једном војном пакту, тешко да може бити у интересу да буде чланица савеза који крши међународно право, окупира туђе територије и, уз то, подржава илегално оптцепљење српске постојбине Косова и Метохије.

Србија је суочена са тактиком да Влада, формално поштујући војну неутралност и одлуку Народне скупштине о томе, корак по корак, уводи Србију у НАТО, ка тачки без повратка када ће бити потпуно неважно да ли Србија каже ДА или НЕ уласку у НАТО. Представници Владе Србије су већ до сада прихватили низ обавеза и самоограничења државе према НАТО-у него што их има већи број пуноправних чланица НАТО. Док се у јавности води полемика да ли је покретање референдума преурањено или није, иза завесе, одвија се процес интеграције земље у НАТО, без увида јавности и стварне контроле Народне скупштине.

На Републику српску врши се снажан притисак да прихвати ревизију Дејтонско-париског споразума на сопствену штету. САД и ЕУ траже од Србије да се, у суштини, придружи том притиску. Србија не би смела да то прихвати, не само зато што је потписница и гарант тог Споразума, већ првенствено зато што би ревизија Дејтонско-париског споразума била на штету виталних интереса Републике српске и српског народа на Балкану. За Србију не може постојати никаква корист на путу ка ЕУ која би оправдала стратешки губитак услед даљег развлашћивања РС.

Прихватамо став доајена југословенске и српске дипломатије, амбасадора Ђере Петровића у вези са новим системом безбедности у Европи. Треба рећи да је Европа дуже време без свеобухватног, демократски изграђеног и ефективног система безбедности који гарантује једнаку безбедност свим државама на континенту. Таква стварност коштала је СФР Југославију разбијања 1992, СРм Југославију агресије НАТО 1999. а Србију одузимања Косова и Метохије 2008. ОЕБС је на примерима СФРЈ, СРЈ и Србије показао удаљавање, па чак и отворено кршење, неких од основних принципа свог сопственог устава – Завршног документа из Хелсинкија. Насупрот универзалности норме о консенсусу, СФРЈ је 1992. суспендована из ОЕБС-а по систему «косензус минус један». Идеје које полазе од тога да ОЕБС треба да позајми своју универзалност НАТО-у, а да за узврат, НАТО буде гарант безбедности на Континенту, нису логичне јер је НАТО ужа, регионална организација, са ужим интересима. Уз то НАТО је постао офанзивни војни, агресивни војни савез. То није прихватљиво за низ европских земаља које су чланице ОЕБС, али не и НАТО-а, а које су, и те како релевантне за безбедност на евро-азијском простору. Дакле, потребно је подржати иницијативе за разматрање успостављања новог система евро-азијске безбедности који ће реафирмисати равноправност и једнаку безбедност свих држава без обзира да ли су чланице неког војног савеза или нису. У том смислу, иницијатива руског председника Дмитрија Медведева за закључивање новог уговора о евро-азијској безбедности, коју је на Округлом столу Београдског форума образложио амбасадор Русије Александар Конузин, по нашем уверењу, заслужује озбиљан прилаз и подршку.

Однос према српском расејању је стратешка тема. Не само због тога што између 4 и 5 милиона Срба и њихових потомака живи у окружењу и расејању, што је то огроман политички и економски потенцијал за будућност, него и због прагматских разлога. Захваљујући расејању Србија лакше савладава трговински дефицит, лакше одржава девизне резерве. Захваљујући дијаспори Србија још увек нема свеопшту социјално-економско драму какву би, иначе, имала. Расејање је деценијама највећи појединачни донатор Србије. Из дијаспоре у 2009. години је стигло око 4 милијарди евра. Истина, не толико за развој колико за куповину социјалног мира. Шта би Србија да тога нема – тешко је и замислити. Србија се према расејанју мора односити као према стратешкој компоненти свог међународног положаја, економског и политичког развоја.

(*) Завршна реч на округлом столу о спољној политици Србије одржаном 8.12.2009. у Етнографском музеју у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних. Зборник саопштења очекује се из штампе крајем фебруара 2010. године.

http://www.beoforum.rs/

Читајте без интернета: