ПРОФ. ДР ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ: НЕМА ОПОРАВКА ДОК НЕ ОДБАЦИМО НЕОЛИБЕРАЛНУ ЛУДАЧКУ КОШУЉУ

Да ли је опоравак привреде могућ без редефинисања економске политике која се од 2000. темељи на „Вашингтонском консензусу“

Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент Међународни монетарни фонд (ММФ), нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани „Вашингтонски договор“) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била стручно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској политици који се пишу у сарадњи (тачније, по диктату) са ММФ-ом, а усвајање и спровођење неолибералне економске политике ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и приступ међународном тржишту капитала. На жалост, без обзира на неколико смена влада у последњих 15-так година, у Србији постоји доследност у спровођењу погрешне економске политике. Тако и пре неколико дана, премијер изјављује: „да ће Србија урадити све што тражи ММФ, јер је то добро за земљу“.

Основни проблем, ипак, није у ММФ („цивилизованом утеривачу дугова“ – како то лепо каже колега Небојша Катић), јер се он одлично стара о интересима оних чији је експонент и које заступа, него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени. Све док не одбацимо неолибералну „лудачку кошуљу“ није могуће очекивати било какав опоравак српске привреде.

Како се концепт тзв. „минималне државе“, на чему инсистирају (нео)либерали, уклапа у ваше схватање решења нагомиланих економских проблема у Србији?

— Оно што се мора одмах учинити јесте реафирмација ефикасне државе и њених институција у реформисању привреде, те одустајање од погубне неолибералне економске политике, односно напуштање наметнутог атипичног модела привређивања (који сам пре више од једне деценије назвао „бећарском економијом“, која функционише по принципу: „продај, позајми и потроши“), чији су резултати више него поражавајући.

Могло би се рећи да реформе треба отпочети реафирмацијом државе. Без ефикасне државе, није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој. И у високо развијеним привредама слободно тржиште и влада се међусобно допуњују, а улога државе мора бити још наглашенија у транзиторним и економски недовољно развијеним земљама (каква је Србија), где држава треба да се јавља и у улози покретача привредног развоја (подстицање предузетништва повољним кредитирањем, пореским олакшицама и слично, подстицањем јавних радова који имају значајне мултипликативне ефекте, поспешивањем спољнотрговинске размене коришћењем пореских, кредитних, царинских и других мера итд.)

Досадашњи атипичан модел привређивања који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза) и у коме се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом привређивања који све то афирмише. За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије постављене циљеве и, у складу с тим, другачију економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.

Шта је, дакле, алтернатива доминантном неолибералном концепту који се у Србији спроводи у континуитету од 2000. године, односно шта би, по вашем мишљењу, требало да подразумевају реформе о којима се годинама говори? Шта су основни стубови реформи?

— Главни (основни) циљ економске политике мора да буде побољшање благостања, односно квалитета живота већине њених грађана (а не неки номинални економски показатељи, тако омиљени нашим економистима неолибералима: стопа инфлације, стопа либерализације привреде, учешће приватног сектора у БДП, степен економских слобода итд). Дугорочно одрживи динамичан привредни раст, уз пуну запосленост, и равномерна и праведна расподела националног дохотка су подциљеви и претпоставка остваривања главног циља. Упоредо са питањем економске ефикасности, мора се истрајавати и на питању праведности, будући да без праведности није могуће на дужи рок обезбедити економску ефикасност. У складу са правилно постављеним циљевима, потребно је, затим, дефинисати економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.

Све успешне земље модернизацију својих привреда засновале су на индустријализацији и предузимале су активне мере да она буде извозно орјентисана. То се реализовало коришћењем протекционистичких баријера и постепеном, веома дозираном либерализацијом спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача (ограничавање увоза помоћу квота, увозних дозвола), држава је разним инструментима подстицала извоз (пореским олакшицама, кредитним субвенцијама), где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван низак (потцењен) девизни курс домаће валуте.

Поред тога, успешне државе активно раде на каналисању индивидуалне предузетничке енергије у колективно предузетништво, свесне да у савременом свету предузетништво све више постаје колективни подухват, где држава има и те како важну улогу. Као и све ове успешне државе, Србија се у будућем економском развоју и модернизацији мора, пре свега, ослонити на домаће изворе финансирања, без обзира што је њена привреда у рушевинама, а народ на ивици беде. Да је то могуће остварити показује искуство успешних источноазијских земаља.

TOPSHOTS-UKRAINE-UNREST-EU-RUSSIA-POLITICS

Узимајући у обзир управо искуства развијених држава (којих је у последње време све више на Истоку), какви су, према вашем мишљењу, домети штедње и праведне расподеле у контексту изазова модернизације Србије?

— Треба да знамо да се грађани ових (развијених) држава не рађају са таквим урођеним склоностима. Примера ради, учешће штедње у БДП Јапана у времену 1885-1939. године износило је око три одсто, а од средине 1950-тих година креће се између 30 и 35 одсто. Грађани су показали високу спремност да поднесу жртве за обнову земље јер су имали поверење у своју власт, пошто је позив на жртвовање био праћен и обавезом државе да обезбеди праведно учешће свих у спровођењу, а касније и у плодовима обнове. Праведност у расподели била је чак већа него у Шведској. Постојала је колективна свест о одговорности за друштво и државу, односно одговорно понашање свих социјалних партнера – радника, послодаваца и државе.

Управо овакви примери морају бити путоказ како се Србија може успешно модернизовати, али и доказ да се у ова тешка времена мора ослонити на сопствене снаге – већу домаћу штедњу и инвестиције. Међутим, данас у Србији владајуће елите имају мали интерес да подстичу штедњу, пошто се то не може извести, како то каже колега Слободан Антонић, без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма.

Када кажемо да се Србија у будућем економском развоју и модернизацији мора, пре свега, ослањати на домаће изворе финансирања, то не искључује и иностране изворе финансирања, као што су концесије у велике инфраструктурне објекте, па чак и задуживање у иностранству. Међутим, на узимање иностраних кредита треба ићи само у случајевима када нема додатног условљавања (пристајања на разна економска и политичка уцењивања) уз стриктно поштовање „златних правила“ задуживања: када се добијена средства могу уложити у домаћу привреду уз стопу приноса већу од каматне стопе на те кредите, те када увећају извозну моћ земље и омогућују отплату узетих кредита.

У светлу ових чињеница, како разумете актуелни спољнополитички курс Србије који „нема алтернативу“ (приближавање ЕУ) и какве су економске последице овакве ситуације?

— Да би се зауставило даље урушавање државе и привреде неопходно је темељно преиспитати и нашу садашњу спољнополитичку оријентацију, којом се декларативно ослањамо на четири спољнополитичка стуба (Вашингтон, Брисел, Москва и Пекинг), а у исто време тврдимо да „ЕУ нема алтернативу“ и кључна државна питања решавамо уз сагласност Брисела и Вашингтона.

Овде се поставља једно чисто здраворазумско питање: зашто су нам важнија два западна (Вашингтон, Брисел) од два источна (Москва и Пекинг) стуба, када САД и ЕУ отворено раде против интереса Србије и њених грађана – 90-тих година ХХ века су нашу земљу држале под економском блокадом, а потом извршиле и НАТО агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би на крају – и данас – играле одлучујућу улогу у дезинтеграцији Србије и покушајима гушења Републике Српске? То постаје још невероватније у времену када се у новој конфигурацији геополитичке моћи баланс сила померио (и даље се помера) од два западна у корист два источна стуба.

Актуелна светска економска криза показала је да пуноправно чланство у ЕУ не даје гаранције да се земља неће наћи у огромним економским проблемима. Поред тога, озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација чак и повољно развијала), није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у коме се (како у Србији, тако и у ЕУ) много шта може битно променити. Земље ЕУ последњих година суочиле су се са озбиљном кризом и данас се оне значајно разликују од оних држава од пре само неколико година, те се поставља логично питање: да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан), а ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се „безалтернативно“ упутили ?

ЛИЦЕМЕРЈЕ ЗАПАДА И ДОМАЋА КВАЗИЕЛИТА

Да ли су, притиснуте светском економском кризом, развијене земље Запада, заправо, напустиле либерални концепт, инсистирајући, ипак, на неолибералној идеологији у деловима света које сматрају сфером свог политичког утицаја?

— Развијене земље Запада се и овде придржавају принципа: „do what we say, not what we do“ – „ради то што ми говоримо, а не то што ми радимо“ – који спроводе са невероватном упорношћу и лицемерјем. Изненађује како је много земаља које то прихватају, те у њима велики број оних који то ревносно спроводе (политичка и економска номенклатура на власти) и са одушевљењем пропагирају (академска и медијска квазиелита, те многобројне невладине организације).

ka-srpskom-stanovistuСРПСКО СТАНОВИШТЕ У ЕКОНОМИЈИ

„Економија Србије (као матице српског народа) налази се данас у рушевинама: суочени смо са деиндустријализованом привредом, изузетно ниским нивоом привредне активности, алармантним бројем незапослених (нарочито младих), погоршаном и ниском међународном конкурентношћу и низом структурних неравнотежа, међу којима се нарочито истичу висок ниво јавног и укупног спољног дуга. Ситуација је слична и у другим суседним државама у којима живи српски народ.

У исто време, желимо Србију по мери већине њених грађана, економски просперитетну, повезану са кључним актерима међународних економских односа и интегрисану у међународну поделу рада, са чврстим економским (али и свим другим) везама српског народа из матице и оних који живе ван ње, те сталним растом животног стандарда и квалитета живота.

Како прећи пут од привреде која се сада налази у рушевинама до просперитетне привреде коју желимо? То није лако и једноставно, али је оствариво“ – извод из текста Јована Б. Душанића, објављеног у књизи Ка српском становишту, где су коаутори академик проф. др Алекса Буха, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Слободан Антонић, проф. др Бојан Димитријевић, доц. др Милош Јовановић, доц. др Милош Ковић, проф. др Мило Ломпар, доц. др Слободан Рељић, као и проф. др Дарко Танасковић. Овај текст био је и повод за разговор са професором Душанићем.

Разговарао НИКОЛА МАРТИЋ

Читајте без интернета: