Проф. др Рајко Долечек: Искрено писмо Србима

dolecek-knihy

Овде у Чешкој гледамо са зебњом на догађаје у Србији, како тако рећи  нестаје она нама толико драга Србија, чија је борба за ослобођење нашим дедовима била узор и давала нам толико наде и подстрека, да се и ми ослободимо.

Почетком ове године смо ми, Чеси, извојевали значајну победу – нисмо дозволили да нас стопроцентно у загрљај Немачке баци председнички кандидат Schwarzenberg и људи око њега, купљени или  политички скроз наивни.

Како само ваша садашња влада може уопште да размишља о томе, да преда, да изда међународним пљачкашима за виртуелно обећање меда и млека у некаквој Европи, сада са толико проблама, један од најдрагоценијих делова своје земље, Косово и Метохију. Па то је као да се ми Чеси одрекнемо Прага, да га продамо тамо неким белосветским (то би рекли стари Срби), ако би нам међународни пљачкаши  обећали, да ће нам омогућити да постанемо њихове јефтине слуге.

Та Европа сада са својих 25 милиона незапослених, са огромним финансијским проблемима Шпаније, Португалије, Грчке, Кипра, Ирске, Италије, Словеније, Мађарске, итд. није баш она супер невеста која је била још пре неколико година. Какви су успеси на пример Бугарске као чланице  ЕУ?

Да ли је то дело њених главних газда из Немачке, из САД, из Међународног монетарног фонда, из  разних гигантских банака? Да, Срби су део Европе, али не смеју да пристану, да их она за то своје данашње сумњиво окриље лиши њихове историје и свега, за шта су се столећима  борили. Зар је резолуција Савета безбедности ОУН бр. 1244 само парче папира за корпу?

Верујте ми, да нас овде по мало чуди, како се не диже по Србији све већа ларма, да Србија није залагаоница за распродају. Како сам обавештен, само је странка ДСС недвосмислено изјавила, да се противи распродаји земље, чак сам и прочитао снажне речи професора Коштунице са тиме у вези. Зашто то исто не чине и друге странке!?

Пре неки дан сам нашао две дебеле књиге на енглеском Српског Министарства информација о злочинима НАТО организације током 78 даноноћних бомбардовања „мале“ Југославије, у ствари углавном Србије и њене провинције Косова и Метохије у 1999.

Перфектно спремљена документација о стравичним злочинима и уништавању земље од тих вајних бранилаца демократије и људских права из организације НАТО, САД, Европске уније. Па онда сам добио исцрпан реферат Др. Мирјане Анђелковић Лукић о „Еколошким последицама НАТО бомбардовања наше земље“, где се хладнокрвне убице не срамоте да уништавају земљу и њен народ муницијом са осиромашеним уранијумом у великој количини, као и касетним бомбама.

Па већ почиње веће умирање од рака, леукемије као последица тога. Ово треба увек спомињати тој господи са окрвављеним рукама, кад терају српски народ да се одрекне своје прошлости. Да ли је то ико рекао баронеси Ештон и оном друштву против српских превараната  око ње? Они стално нешта захтевају, али ваши преговарачи би требали да питају током сваког састанка, шта је са оних 220 000 истераних Срба из Хрватске, 250 000 са Космета, ко ће да суди оне, који су убијали заробљене Србе, Роме и Србији верне Албанце ради продаје њихових органа. И ко ће да плати страховите штете причињене НАТО бомбама овој земљи, ко ће да плати издатке за лечење осакаћених, повређених током злочиначке НАТО агресије и за даљу бригу о њима.

Кад ово пишем, стално мислим на великог пријатеља Срба Арчибалда Рајса, и на његову поруку Србима „ЧУЈТЕ СРБИ“ (1928), у којој упозорава на прљавост поступака дела српске интелигенције, тако званих „интелектуалаца“, после победе у рату. Зар се то не развија и сада пред нашим очима, када подоста Срба, и на важним положајима у земљи,  по разним такозваним Невладиним организацијама (НВО) на платним списковима разних амбасада, постају купљене слуге непријатеља своје земље, којима је све једно да уништавају оно, шта су њихови преци извојевали својим жртвама.

Срби су учествовали у два велика рата и борили се уз страховите жртве на страни победника, који су потукли међународне агресоре, предвођене Немачком. А ти Срби су можда учинили основну грешку, када су прихватили у свој победнички загрљај у 1918.години и оне који то нису заслужили. Није без разлога победник са Колубаре и Сувобора, војвода Мишић, саветовао принца регента Александра, да не прима у победничку Србију Хрвате и Словенце, и да у победничкој земљи уједини само области са српском већином.

Зар то није међународна срамота, да се у Maastrichtu у децембру 1991. појави тамо неки Шваба Геншер, који уз помоћ Ватикана успева да натера целу скроз подмитљиву Европску заједницу (будућу Унију), да на брзака призна Хрватску и Словенију као независне државе, да се исто то убрзо оствари и према Босни и Херцеговини, у вези са њеним отцепљењем од Југославије, са стравичним последицама братоубилачког рата.

Зар Србија не би могла да се више ослони на Русију, Индију, Кину, Бразил и разне друге земље, уз пријатељске разговоре, али не под силом, са Европском унијом?

Проф. Др Рајко Долечек, Др Сц.

Читајте без интернета: