Протестно писмо у вези мандаторног донирања органа

Поштовани,

Јављам Вам се у име свих забринутих грађана, а подстакнутих јавном кампањом под именом “ најважнији позив“ у служби припремања скандалозног закона о унапред претпостављеној сагласности донирања органа свих грађана Србије.

На тај начин сви грађани већ од самог рођења, унапред и против своје воље бивају званично проглашени за доноре органа за трансплантације, при чему тај најављени нови закон наводно оставља грађанима само могућност неке накнадне изјаве о непристајању. Сам појам унапред претпостављене сагласноти јесте непознат правној науци и незабележен у сукцесивном систему владавине права. Заправо представља чин поништавања демократских принципа и флагрантно кршење људских права.

Како је могуће да се нека правна радња заснива на претпоставци, и да буде важећа? С обзиром на то да је располагање сопственим органима као и завештање органа сасвим лични чин слободне воље, а не подразумевани чин, и да интегритет тела у Грађанском Праву спада у апсолутна права личности, како је могуће да се правна радња као што је завештање органа може заснивати на претпоставци и то у име субјекта и без његовог претходног овлашћења и личног одобрења? Такво кршење слободе воље личности је противно Уставу и међународно заснованом концепту права човека те се може лако оборити. Зато је необично то да се о таквом закону уопште размишља и да кампања наилази на подршку неких јавних институција и личности. Како је могуће да слобода воље грађана у располагању својим сопственим телом буде изузетак који зависи од некакве накнадне изјаве, уместо да слобода воље буде то правило које се подразумева? А уважавање те накнадне изјаве грађана о „непристајању“ донирања органа зависило би искључиво од ингеренција институција и лица која су већ унапред пошла од подразумеване сагласности у име грађана, чиме се грађани стављају у апсолутно неравноправан, несамосталан и зависан положај у односу на одређене интересне групе, и с њима повезане институције, имаоце јавних овлашћења и органе одлучивања. Ако би се игде икада применио принцип претпостављене сагласности то би значило да су све радње дозвољене док оштећено лице накнадно у званичној форми не изјави супротно. Замислимо да се то примењује и на сва кривична дела, на силовање, крађу, сакаћење, где било шта постаје дозвољено док се не докаже супротно, а процеси гоњења слободни и произвољни, терећење произвољно а кривица подразумевана док се не докаже невиност.

С обзиром на то да телесни интегритет спада у једну од 4 врсте апсолутних права што је ноторна чињеница Грађанског Права, како је уопште могуће да се то доводи у питање?

Други проблем се састоји у томе што се од јавности успешно крије чињеница да се органи за трансплантацију узимају са још живих тела, од још живих донора, који имају дисање, крвоток, рад срца и све остале животне функције, али не могу да се бране јер су у несвести, или у коми, или су у сврху експлантације (вађења) органа релаксирани својеврсним медикаментима који их паралишу. Због тога су несавесни „стручњаци“ накнадно осмислили појам „мождане смрти“ како би на тај начин правно регулисали чин убиства над немоћним донорима. Експлоатација појма „мождане смрти“ служи томе да се смрт прогласи пре стварне и коначне смрти, како би органи могли бити „легално“ отуђени од таквих донора. Мртви органи, односно органи преминулих су бескорисни за експлантацију односно за трансплантацију и за трговину. Да би се уштедело на анестетицима или прикрила потреба за њима, примењују се само хемикалије које опуштају мишиће, а по сведочењу многих медицинских радника такозвани донори током експлантације органа реагују бурно, знојењем, скоком притиска и пулса, трзајима, црвенилом и гримасама, чак и сузама. Због тога пракса која се заснива на експлоатацији појма „мождане смрти“ отвара не само могућност самовољне арбитраже већ и сваке злоупотребе од стране несавесних лекара и других лица. Ова масовна пракса која омогућава најтеже злоупотребе против немоћних лица – такозваних донора цинично се правда хуманошћу и претпоставком продужења и спасавања живота у корист других лица, без икаквих гаранција и правила да ће тако бити. Ова пракса се не задовољава само легализацијом и наметљивом експанзијом, већ тежи ка томе да се антиправним законодавним мерама прогласи за правило које се подразумева, иако је уперено против подразумеване слободе воље и личних права грађана. Подразумевана сагласност је ругање владавини права. По том принципу све је дозвољено учинити јер се сагласност може подразумевати и унапред.

Probudila se iz kome dok su je pripremali za doniranje organa
http://www.raziskovalec-resnice.si/sr/clanci/54-cinjenice-o-doniranju-organa.html

Погледајмо како то изгледа у односу на основне постулате правне науке. Правило које се подразумева, дакле референца и мерило правног поретка које грађане чини правним субјектима увек је била слободна воља грађана, унапред лично потврђена (а не накнадно негирана), што значи да изузетак (нпр. донорство) баш због тога да би и остао изузетак који потврђује правило, не сме постати обавезујући за све. Нарочито јер се подразумева да ниједан медицински поступак не сме бити мандаторан за грађане. Циљ грађана није да служе медицини.

У правној науци постоји једно ординарно правило које налаже да оно што се тврди то се и доказује, и не може се претпоставити у туђе име, не може се ни доказивати негација нечега што претходно није потврђено. То је правило које важи и код завештања и свих других правних радњи. Терет доказа је зато увек на ономе ко нешто тврди, а не на ономе ко нешто пориче. Дакле у цивилизованом поретку не може бити никакве подразумеване сагласности.

http://www.kurir.rs/hteli-da-iskljuce-aparate-a-on-se-probudio-clanak-130216

http://abcnews.go.com/Health/patient-wakes-doctors-remove-organs/story?id=19609438

http://www.syracuse.com/news/index.ssf/2013/07/st_joes_fined_over_dead_patien.html

Ова идеја такође вређа и верска уверења грађана. Са становишта религије нема суштинске разлике између проблема абортуса, односно права на живот нерођених људских бића, с једне стране, и права на живот донора органа, с друге стране. Ако је душа ембриона жива и повезана с телом, већ од зачећа, и од прве једне једине оплођене ћелије, како онда треба третирати готове органе донора у којима тече крв, и који у себи имају готове одељке зрелог нервног система, органе тела које још увек дише, чије срце куца? Да ли је донор чији су живи органи пресађени на другог живог човека заиста упокојена особа? Или је његова душа заробљена живим деловима свога тела у туђем телу? Чији живот живи трансплантирани пацијент, свој или туђи? Каква је судбина његове душе која је призивала туђу смрт и узела нечији живот и туђе делове тела? Ако ми као верници верујемо да нас само Бог може позвати к себи, и ако верујемо да нас наша вера у Бога уз молитве исто тако и може оживети, онако како је Христ оживео Лазара из смрти после 4 дана, онда како се с том могућношћу коју нам нуди наша вера може ускладити чин масакрирања живог тела „донора“ ради трансплантације донорских органа и остатака живота и наде донора у нечије туђе тело? Зар је тело важније од душе која је с њим повезана? Зар је трансплантациони програм важнији и претежнији и од наше вере у Бога и Божју моћ да нас врати у живот, камоли и излечи? Није ли умирање лични интимни доживљај који не сме бити силом ремећен, убрзаван, скрнављен и додатно отежан? Слобода воље је такође дата човеку од Бога.

Ако од виталних органа зависи живот човека како је могуће допустити да о отуђивању човекових виталних органа одлучује било ко други и под било којим изговором? Како је могуће да медицина самовољно арбитрира о животу и смрти и елсплоатацији органа једних лица у корист других?

Медицинске услуге као што им и име каже спадају у домен услуга које никада нити у било чему не могу обавезивати грађане. С обзиром на то да не постоји медицинска обавеза за грађане, нико није дужан да икада прихвати било коју медицинску услугу, или било који медицински третман против своје воље, из чега следи да нико није ни дужан да прихвати такозвану терапију трансплантације. Самим тим нико не може бити дужан да буде давалац органа нити се та жеља икада може унапред претпоставити.. Једина врста обавеза грађана код медицинских услуга јесте финансијска обавеза којом обезбеђују своје право на лечење било општим улагањем у фонд здравственог осигурања било непосредним плаћањем услуга. Не може постојати друга облигација према медицини.
Зато у цивилизованом правном поретку никаква медицинска услуга односно поступак никада не може бити мандаторне природе, јер грађани ништа унапред не дугују медицини. Напротив, медицина је у облигацији према конкретним пацијентима и према осигураницима, а не и обрнуто.

Грађани у оквиру сопствене одговорости и правног субјективитета нису дужни да се сложе са било којом дијагностичком и другом интерпретацијом здравственог стања, болести и терапије, а камоли са прогнозама, па нису ни дужни да се томе априори повинују. Због тога са становишта неотуђивости права на живот било какве прогнозе у оквиру дијагнозе тзв. „мождане смрти“ не би смеле послужити као априори изговор за одузимање виталних органа, поготово не могу обавезати грађане да се тој интерпретацији и таквом дијагностичком критеријуму (правно и физички) повинују. Лекар по дефиницији не сме учинити ништа што би безусловно и у сваком случају онемогућило односно прекинуло живот пацијента, ма у каквом стању овај био. Искључити апарате за одржавање живота још увек пацијенту оставља могућност самосталног преживљавања, али исецање виталних органа је безусловно и брутално прекраћивање живота пацијента, и не може никада бити правно регулисано и оправдано.

http://www.initiative-kao.de/g-meyers-report.html

http://www.lifeguardianfoundation.org/

https://www.lifesitenews.com/news/brain-death-as-criteria-for-organ-donation-is-a-deception-bereaved-mother

http://www.organfacts.net/braindeath/brain-death-its-not-death/

За убиство не може постојати медицински изговор и оправдање. Смрт човека не може бити дефинисана и унапред третирана као корисни реусрс других лица. Нити се смрт човека као целовитог бића икада може дефинисати и дијагностиковати као парцијално или делимично стање. Човек је целина колика год била мера те целине, и због тога је човек још увек жив док је и последња његова ћелија жива. Човек је свакако жив док је већина његових ћелија жива и у некој интеракцији.

Међутим, чак и у контексту здравственог осигурања су порески обвезници доведени у ситуацију да против своје воље и против своје савести кроз осигурање финансирају (осим абортуса) сервисирање трансплатација, односно праксу коју искрено перципирају само као трговину људским месом, која у њиховом опажању не само да укључује готово пагански ритуално жртвовање људских живота у тзв. медицински установљеном поступку, већ укључује и слављење људске жртве, а што се по суштини не разликује од варварске праксе канибализма (уношењем људског меса у организам другог човека), и које се по форми не може описати другачије него као масакрирање немоћних и недужних жртава. Без обзира на начин на који се то може улепшати интерпретацијом о „хуманости“, или претпостављеној неопходности „терапије“, ипак оваква суштина и успутни материјални и други облици мотивације у оквиру ове праксе се не могу заобићи ни замаскирати никаквим утицајем на јавно мњење, ни апеловањем на свест грађана. Напротив, такве акције у смеру мењања свести су контрапродуктивне, јер се могу код грађана окарактерисати као врста притиска, менталног и физичког насиља, које се спроводи против њих. Поред тога у питању је и јавна манипулација којом се једнострано и једносмерно утиче на грађане.

С обзиром на то да досадашње законско решење већ свим грађанима даје могућност тзв донирања органа уколико изразе своју вољу и потпишу донорске картице, није јасно шта би се друго новим законским решењем постигло осим да се воља грађана потпуно заобиђе, да донирање органа од могућности прерасте у општу обавезу, и да се та лична радња стави изнад воље и против воље грађана. Циљ оваквог закона може бити само дугорочно вађење медицине из изворног цивилизацијског и правног оквира, ради узурпирања и успостављања медицине као паравана мандаторне вештачке и политичке присиле, у циљу обесправљивања и израбљивања грађанства. Коначно и сам тај јавни притисак који се врши на грађане у правцу њиховог присилног претварања у ресурс бесплатних органа за вађење, уз стављање целог друштва у контекст и у службу медицине, делује веома понижавајуће, и уједно оптерећујуће за психичку равнотежу целог друштва, што свеукупно производи максимално неповерење у надлежне институције. Живети у таквој клими, поред свих проблема и стресова, веома је нездраво.

Шта у свести просечних грађана и у очима интелектуалаца значи апел „повећати број донора“? Шта значи : „потребан нам је већи број донора“?
То значи да нам је потребно што више мртвих људи, и то оних који нису умрли спонтано од последица своје болести, или своје несреће, већ су умрли мучно, силом и додатно потпомогнути акцијом медицинске одлуке, и за туђу корист. То су сви они које нису уопште реанимирали или је покушај реанимације био симболичан, недовољан, немотивисан и непотребан, и то су сви они чија смрт зависи од намерне одлуке лекара, без обзира да ли су за то дали дозволу или не. То су сви они код којих одлука лекара укључује безусловну смрт. Да ли је грађанима потребно то да њихови органи и смрт безусловно зависе од самовољне одлуке лекара? Подразумева се да лекар не сме да одлучује о томе. Па ипак одлучује.

Да ли желимо да будемо „лидер“ у томе? Само ако желимо да живимо манипулисани у тоталитарном друштву.

Медицински радници не треба да се по сваку цену баве смишљањем решења која не спадају у њихов домен квалификација, а која задиру у политику, друштвене односе, друштвене процесе, а у шта се не разумеју, већ требају да раде искључиво на релацији са својим пацијентима, не мешајући остале грађане, с обзиром на то да добровољност и солидарност и тако никада нису недостајали грађанима Србије. Медицински радници исто тако немају право да узнемиравају друге грађане телефоном и јавним манипулацијама. Осим тога не треба толико инсистирати на вештачким, механичко формалним решењима, која су дијаметрално супротна постулатима природе, и која су директно усмерена против природе, јер она нису решење проблема, већ нови већи проблем који се даље геометријски умножава. Треба се окренути бољим и природнијим решењима. Овакво понашање предлагача накарадног новог закона о трансплантацији отвара огромну и оправдану сумњу у њихове праве мотиве.

Основ досадашњег законског решења о донирању органа (и ткива) био је макар принцип добровољности који је самим тим једини ослонац поверења грађана у систем. Овим новим решењем и тај извор поверења ће се поништити и грађанима ће бити објављен својеврсни незванични рат до истребљења душе и тела, рат против свих њихових права под привидом медицине.

По овом новом законском решењу сви грађани Србије били би напрасно лишени своје правне и пословне способности а њихова тела би се тада третирала као да су национализована, у власништву Владе, државе, или чак неких јавних или приватних институција и било којих других лица, уместо да остану неотуђиво и лично власништво самих грађана јер од поседовања сопствених виталних органа у потпуности зависи живот сваког човека. Њихова смрт као и болест би постали исплатив и корисни ресурс другим заинтересованим лицима и интересном групама која би била додатно мотивисана на подстицање и вештачку контролу истих.

Мора се напоменути и чињеница додатне правне недоследности с обзиром на то да исти принципи не важе у случају најављиване легализације тзв. института „сурогат материнства“, које такође предствља неоспорни и самим тим непопуларни облик трговине људским бићима, и људским телима и органима, и које у том контексту отвара додатни простор промету и уновчавању делова сопственог тела (материце и јајних ћелија) а што се тзв. донорима органа и њиховим породицама уопште не допушта, те их и по том питању ставља у још неповољнији обесправљени положај.

Отуђивање органа од једних и пресађивање органа другим лицима свакако подразумева врсту промета „људским месом“, која неминовно подлеже законима понуде и потражње, који неизоставно укључују и сваки облик званичне или незваничне новачане и друге материјалне користи и накнаде. Ако се ова врста промета и даље легализује остаје још јаче питање зашто би само имаоци органа односно по сили закона „донори“ и њихове породице били изузети из било какве материјалне надокнаде? Који су то принципи који вршиоце услуга трансплантације и с њима повезане интересне групе и организације и по питању надокнаде стављају у повлашћен положај у односу на грађане који се приморавају на мандаторно „донирање“ својих виталних органа али и у односу на кориснике услуга, и зашто тиме и кориснике услуга ( који не плаћају ни услугу ни орган) стављају у повлашћени положај у односу на „доноре“ који по сили закона остају и без виталних органа и без надокнаде? Зашто је њихово изостављање из система надокнаде легално а њихово укључивање нелегално и окарактерисано као црно тржиште? Увођење мандаторних медицинских обавеза по сили закона за грађане осим што делује тоталитарно још и додатно наглашава питање укључивања улоге грађана при процени свих медицинских услуга у смислу одређивања тржишне вредности медицинских услуга као и питање обештећења незадовољних и оштећених грађана такође по сили закона.

http://www.kurir.rs/bizarno-bez-kojih-organa-ne-mozete-i-kolika-im-je-cena-na-trzistu-clanak-960545

Грађани теже томе да размишљају унапред и да размишљају у каузалним односима. Да ли је могуће да мандаторна вакцинација представља увод у мандаторно “ донирање органа“ , а ово увод у мандаторну “ еутаназију“ грађана, и мандаторно чиповање, чиме медицина престаје да буде медицина, већ постаје узурпирана као оруђе политичке присиле и контроле над грађанима?
http://www.naturalnews.com/053693_mandatory_euthanasia_California_organ_harvesting.html

Осим кршења основних постулата правне науке и владавине права уопште, овај најављивани закон крши – Члан 24. Устава Србије: Људски живот је неприкосновен;
Члан 25. Устава Србије:
Физички и психички интегритет је неповредив.
Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка;

као и Члан 37. Устава Србије : Свако лице има правну способност.

Поштовани молим Вашу редакцију у име свих забринутих грађана, да нас својим утицајем заштитите од овог насиља и да нас благовременим информисањем јавности избавите из ове опасне замке формулисане у виду „унапред претпостављене (подразумеване) сагласности донирања органа“ а коју нам припремају предлагачи измена Закона о трансплантацији. Грађани нису и не желе да буду у контексту и у служби медицине. Циљ Закона зато не треба да буде тај да стави грађане у службу медицине. Медицина треба искључиво да служи само својим пацијентима јер она јесте искључиво услуга грађанима а не обавеза свих грађана. Молим Вас да нам помогнете како би предлагачи одустали од оваквог и сваког сличног вида медицинског приморавања и условљавања грађана. Морају одустати од такве намере да неко у наше име претпоставља против наше воље било шта о нашем телу. Морају одустати од приморавања грађана да накнадно негирају оно што никада нису потврдили као и тога да се креирају нелогични регистри и у суштини црне листе не-давалаца. За грађане је недопустиво то да у уживању свог апслоутног права које представља интегритет тела зависе од уважавања и регистрације неких накнадних изјава. Како да верујемо некоме ко у наше име претпоставља наше личне и интимне ствари и ко нас поставља у обесправљени и понижавајући положај? На овај начин уништава се и обесмишљава не само програм трансплантација који је и без тога под великим знаком питања и мора бити преиспитан, већ и целокупни здравствени и правни систем (Србије).

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2342906/najvazniji-poziv-u-zivotu.html
С поштовањем
Јана Јазовшик

Читајте без интернета: