Протојереј Андреј Ткачов: Америчка бележница

protojerej-andrej-tkacov

Уочи путовања догађаји се смењују необичном брзином: празник за празником, до радосне изнурености, до преласка на «аутоматски режим». Јуче је била престона слава – свети Агапит. А пре тога – Вазнесење које се подударило са сећањем на мученика Философа. Добро се сећам његових страдања из Житија. Обнажен је везан за дрво и препуштен блудници на вољу. А познато је да ништа не гаси благодат као блуд, чак и нехотични. Али он је одгризао себи језик, пљунуо га је жени улице, због чега ју је спопао страх и натерао је у бекство, а сам је болом угасио похот. Незамисливо за данашња времена и обичаје! Уосталом, увек је незамисливо. И док размишљам о томе спремам се за Америку.

Човек се може купити, преварити, развратити, уплашити. Ако ништа од тога не делује, тек онда је могуће мучеништво. Петар је за неко време уплашен, Јуда је купљен. Мученика Философа нису купили и нису га уплашили. Зато су хтели да га разврате. А кад им то није успело, морали су да га убију. Ми нећемо бити мученици (говорио сам о томе у цркви). О томе не треба чак ни да сањамо. То је скоро недостижна висина. Једноставно нисмо способни за овај подвиг док нас варају, купују, развраћају и плаше. Можемо нагађати о специфичној «хуманости» непријатеља који не жели крв ако може постићи успех развратом и новцем, лажју и страхом. Јунак Ал Паћина у «Ђавољем адвокату» то и каже држећи последњи ватрени говор: «Ја сам Хуманиста!» Он је хуманиста, а ми живимо под знаком преваре, поткупа и страха. Срамота је. Свеци ће судити свету, каже апостол Павле. И већ му суде. На аеродром идем ноћу. Хвата ме сан.
Чикаго
Чикаго

Пут ме води у Чикаго, на јужну обалу, али не Крима, већ Мичигенског језера. Чикаго је град ветрова, windy city. То је све што засад знам о њему, не рачунајући Ал Капонеа и мрачну причу с пребацивањем алкохола из Канаде у време прохибиције. Да, још нешто – само име значи „труло место“ на језику локалних Индијанаца. Никад немам прилике да се иоле припремим за пут, да прочитам нешто о томе куда ме пут води. И тако путујем, на известан начин у потпуну неизвесност, као „гуска у маглу“, што је очигледно, и исправно.

Ако се боинг условно сматра „гвозденом птицом“, Амстердам сам видео из птичје перспективе. Авион је дуго летео над градом и време је било ведро, као срећно детињство. Лепо. Венецијански спој воде и камена. Има и разлике. Венецијански канали су хаотични, као московска дворишта, а амстердамски су као ишпартане линије на плану, као петербуршке улице и проспекти. Све изгледа јасније, тамније, хладније и уредније, може се рећи. Иако, шта човек може да види из висине за неколико минута како би касније судио о томе?

Аеродром главног града који тргује лалама и дијамантима. Овде се преседа. Прави Вавилон! Тачније – источњачки базар помножен европском северњачком уредношћу. Чим човек дође у додир с овим мноштвом људи, већ осећа да само чување вере (а да не говоримо о њеном ширењу) у таквим условима захтева изванредну слободу од греха, благодатност, љубав према Христу. Где нам је све то? И ако поштено признамо личну и општу слабост, шта можемо мислити о будућности у којој нас очекује само раст неког светског града и то да он прогута све и свја што «није од овога света»?

Стоп! Међу знацима и путоказима – фигура човека на коленима. Натпис: «meditation centre». Можда је то соба за молитву, која је због толерантности названа местом за размишљање? То је још један прекор нама, који у Бориспољу немамо ни храм, ни капелу. Кренуо сам у правцу стрелице (поред СПА салона и тушева!) и нашао сам уобичајено легло путника, који у потпуној тишини на лежаљкама чекају свој лет. Ни трага, ни гласа од молитве, хрчу Арапи и Кинези, бар ме више није толико срамота што ни код нас на аеродрому нема ни трага од молитве. Али, човек овде ипак има чему да се научи. На самом аеродрому је музеј холандског сликарства. Због дугог чекања повећавају ми се шансе да се упознам са светом лепоте. Скидам непостојећу капу мештанима. С портрета гледају клирици и бургери, сељанке и пејзажи с ветрењачама, све оно у шта се Петар некада заљубио. И време међу сликама пролази благо, мирно, не журећи се, али и без одуговлачења.

Поред музеја је библиотека, истовремено електронска и обична – с књигама. Кад ћемо научити да с ове најједноставније и најнеопходније стране прилазимо Европи чекајући на ред за оним благом које је у њој остало? А с друге стране, отворите библиотеку у Жуљанама или Борисопољу, да ли ће бити читалаца? Не знам. Кажу: «Подигни храм – људи ће доћи.» Можда је и овде тако: «Распореди књиге по полицама, постави столице и столове, намести утичнице за лаптопове и људи ће почети да читају књиге чекајући на своје «гвоздене птице». Укратко, још миришем на кућу и сасвим мало сам летео, али сам већ видео нешто вредно пажње.

Прелетевши Мичигенско језеро које је много веће од Азовског мора, ипак смо слетели и ја сам одахнуо. Осећај је такав да је тачна једна од две ствари: или спавам, или сам – Гагарин, или нешто слично (Чкалов?). Да се човек не би плашио да трчи један километар треба да трчи три. После прелетања океана сад свако путовање ризикује да ми изгледа као ситница. Заправо, то је јеванђељски принцип: иди два попришта кад те приморавају да идеш само једно, и дај више него што моле. Ако си се умарао од летова у Европу, лети једном за Америку. Мрзело те да одеш у Житомир, посети Нову Енглеску. Покретљивост многих западних људи се објашњава тиме што су за њих неизбежна честа и дуга путовања и летови. Ако се поредимо с њима ми смо – затворници и «запарложили» смо се на једном месту.

Утисци од лета: наравно, умор. Затим: величанственост Гренланда по ведром времену. Није ми јасно како је неко овај поносити спој камена и леда могао да назове «Зелена земља», а Исланд који је још врло подношљив за живот – баш «Земља леда». Још – чланак у «Гардијану» о споровима међу енглеским бискупима о хомосексусализму. Световна штампа пецка клирике, хвата их за реч, захтева извештај о нетолерантности, и ови буквално немају речи, немају паметно оружје којим би се штитили. Као да је уговор потисан само за рад унутар западне пардигме, а парадигма се, како се испоставља, врло лако може саживети с равнодушношћу према греху и чак захтева његову (греха) амнестију. И ево, западне кофесије не знају како против тога да се боре, јер су управо оне – историјски творци западне школе мишљења. Све то врло личи на крај цивилизације и мирише на неповратност краха.

Излаз из аеродромске зграде личи на улазак у марокански амам. Загушљиво. Влажно. Већ сам скоро 24 часа на ногама. Али око ми је отворено и жуди за првим утисцима. Данас је у Чикагу порторикански празник. Причају да ће увече бити славље због којег неке делове града већ надлеће полицијски хеликоптер. А засад улицама јуре кола с отвореним прозорима кроз које су истурене заставе Порторика и девојке буцмасте грађе седе на отвореним аутомобилским прозорима, висе на њима, нешто страствено узвикујући и показујући рукама. Једном речју, празник.

Шта једемо у милом дому најљубазнијих домаћина у тихом делу града који, како се прича, личи на Белфаст или Даблин? Једемо боршч (ради ублажавања културне турбуленције). А куда онда идемо, односно возимо се? Идемо у храм. Сутра је сећање на оце Првог Васељенског сабора. «Но собор иже в Никеје, Сина Божија Тја проповједа, Господи, Оцу и Духу сопрестолна.» («Али сабор у Никеји, проповедао Те је, Сина Божијег, Господе, као Оцу и Духу сапрестоног.») Дивна служба, дивно мешање енглеских возгласа и стихира отпеваних на словенском. И за мене – необично мали број људи који се моле у храму. Али очи се издајнички склапају и траже шибице, уста се криве у незадрживом зевању. Дан се завршава борбом са сном, у којој сан осваја убедљиву и беспоговорну победу.

Биолошки будилник ме је дигао на ноге док је напољу још била тама. Данас је моја прва у животу Литургија на Америчком континенту. А код нас, код куће, казаљке су већ претрчале подне и служба је завршена. Очигледно се дешава оно о чему сам некад говорио и писао чланак: штафета молитве се преноси по часовним зонама и како се Земља врти, једно за другим се гасе једна, а пале друга кандила.

 

Загранична Црква чува Свету Русију у земљама расејања; чува оно што је од ње остало, оно што се може сачувати од онога што је остало. А да ли је много остало? Понекад скоро ништа. Све треба почињати од почетка и објашњавати људима основно. «Да ли сте читали каноне?» – пита епископ жену која се причећује. «А шта су канони?» узвраћа она питањем. И тако у свему. Ми нешто питамо и захтевамо од људи подразумевајући да они већ нешто знају и да их је неко научио. Али ко? Ко их је учио? Они не само да немају одговоре, него чак ни питања не разумеју. А ми по навици, завршавајући службу, не изволимо ништа корисно да кажемо, осим да објавимо време следећег богослужења. Какво је то тотално безумље, дотерано у одећу чувања традиције? И да ли ће то дуго трајати?

Али свеједно, осећај који остављају храм и служба је дубок, светао. А у целини од Америке – није. Тужно ми је и то није просто носталгија. Америчка цивилизација је велика и привлачна. Она нема само булдожји угриз успешног бизнисмена, већ и широк осмех простодушног момка који зарађује за хлеб простим радом. У овој цивилизацији постоји нешто од јеванђељске дубине и ширине, постоји отвореност и смелост. Не схватати то значи остати у ропству идеолошких предрасуда и имати окорелу душу. Али, ево, удишем носем ваздух ове цивилизације и осећам да на календару чији се листови откидају није остало тако много листова. Америка је крочила у време заласка, пада, распада. Наравно, њен пад може бити дугачак као кочиони пут воза, али она је болесна. Докази? Немам их. Њих имају они који овде живе и познају нијансе народне психологије, динамику раста потешкоћа, нарастање промена у свакодневнеом животу. А ја имам само «њух». Још небодери сметају облацима да плове небом, а у Бостону навијају за «Бруинс», још носачи авиона праве пену у Светском океану, а у националним парковима се налазе праисторијски храстови које не може да обухвати десеторо људи држећи се за руке. Све је још ту, укључујући надвожњаке, велику књижевност и националну разноврсност. Али ту је и стабилан осећај, наметљив као мирис. Осећај да је град у прстену и да се прстен сужава.

Крвава слава Ал Капонеа је везана за Чикаго. А неславан пад и потоња «бучна погибија» везани су већ за Сан-Франциско. Тамо је, у острвској тамници Алкатраз, окончао своје дане. Моје путовање води маршрутом његовог заласка: прво Чикаго, затим – Сан-Франциско. И то није свестан план. Једноставно је тако испало. Боже! Колико опет дуго треба да летимо! Шест сати! Ако се Сједињене Државе замисле као људска лутка, летимо по дијагонали – од десног рамена до левог бедра. Ипак сам копнени човек и чудно ми је како сам се уопште усудио да се тако крећем у простору.

saborna-crkva-cikago

 

Увече је служба у саборној цркви. Пришао сам моштима Јована Шангајског и… морао сам што пре да одем како ме не би ухватила хистерија. Срце само скаче у грло и сузе се лију као из окренуте чаше. Ради тога је вредело трпети све летове. Колико је тај човек благодатан! О, Господе! Немам речи. Научи ме да ћутим и да плачем. После службе сусрет с локалном руском заједницом. Врло топао и радостан. Умор је некуда нестао. Много смо причали и о смешним, и о тужним стварима.

Мој биолошки будилник ме и даље буди у четири сата по локалном времену што значи да већ други дан спавам по два-три сата. Због неиспаваности ми се уопште не једе, што још једном доказује да је боље појести више него спавати мање. Литургију сам служио у саборној цркви. Причестио се неколико Американаца, млади македонски пар и неколико старијих коптских жена које су прешле у православље (црнкиње, обучене у беле хаљине, подижу руке у молитви – чудо!). Права Васељенска Црква која не зна за поделу на етносе. Посе службе је доручак код једног од клирика у храму. Не једе ми се и много разговарамо. Опет о осећају заласка. Свештеник потврђује моје претпоставке. Каже: Америка 60-их и 70-их је још увек била земља породичних вредности, молитве и упорног рада. А у току последњих деценија све се муњевито мења. Распада се породица, продубљује се јаз међу генерацијама, активно се проповедају антихришћанске «вредности». О гејевима не сме да се прича, против абортуса не сме да се прозбори, и тако даље. Једино место слободе је богослужење. У њега се засад не мешају. Засад. Испоставља се да су људи у Америку ишли и пловили због слободе, а показало се да код нас сад има више слободе. Америчка стварност прети да се претвори у некакав концентрациони логор веома великих димензија с врло либералном реториком. Осим тога, «наши» нису баш активни, и свест им је некако емигрантска, «спремна за пут». У таквој ситуацији је обично велика јаловост. Спасава Владика Јован и уз његове мошти саборна црква живи у режиму ходочасничког центра.

Сан-Франциско су брда и ветар. Форт Рос је крајња тачка руског присуства у Америци. Пут води кроз америчку провинцију, лепу у својој једноставности и врло сличну нашим широким просторима и пејзажима. Размишљам о томе да је основа јаке државе – стабилан психолошки тип грађанина. Ако је неки морал родио велику земљу, а касније се променио, мутирао је – земља не може да опстане. Економије не спасава од промена у психотипу. Тако, у тешким размишљањима о великом и моћном, уз серпентине напокон стижемо до дрвене ограде руске колоније. Овде је била историја, овде је Алеуте и Кешаје (племе се тако зове) крштавао и венчавао митрополит Инокентије (Венијаминов), овде Русе воле, за разлику од већине места на планети. Воле због тога што су наши преци били милостиви према локалним Индијанцима, за разлику од Шпанаца или Енглеза. Пуцали смо из топа, певали тропар Вазнесењу у капели, молили смо се на гробљу, and so on. Осећај који изазива сузе, дубок и по нечему сличан с оним који ме је обузело на гробљу Сен-Женевјев – Дибуа. Враћамо се касно. Тако касно да немам речи, а уједно сам потпуно пореметио график сна и у потпуности сам се угледао на Владику Јована који је спавао на тренутке и седећи на путу.

Ујутру летим назад у Чикаго. Облаци кроз прозор, нажуљани «задњи трап», издавање пртљага, мноштво људи, компликован саобраћај на путу до града, увече – гости и разговори о свему на свету. Код наших мештана је страшан недостатак квалитетног дружења. И сами људи су врло занимљиви, јарки, али нико ни овде, ни у историјској Домовини није научио да прави од њих живе парохије.

Ујутру следи разговор на локалном руском радију. Тема је хомосексуализам. Уместо планираних 20 минута причамо у пограму цео сат! Навала је позива и телефони у студију су загрејани! Сто посто смо погодили. Ова тема је локални бич који фијуче кроз ваздух и ко зна у чијим се рукама налази. На ову тему сам морао да говорим још читав дан на различитим местима. Кажу ми да је то лична ствар свакога и оставите то на миру. Стихијски противници изопачења кажу да је то одвратно, али то није аргумент. А ја кажем да сам јасно видео умом и покушавам да објасним да је то промена моралног кода правих Американца. И ако је тако, земља која је саграђена на једном моралном закону неизбежно ће пасти ако се он промени другим. Хришћанска цивилизација (а Америка је њен истакнути представник, иако није свима нашима право да то чују) између осталог, почива на римском праву. А тамо је речено да је брак «добровољни савез мушкарца и жене и једнако учествовање у Божанским и земаљским правима». Данас је код промењен. Брак више није савез мушкарце и жене, већ двоје људи. Тако је у сложеним инжењерским рачуницама промењено неколико важних величина. Како сад здање да се не сруши? Из темеља западне хришћанске цивилизације је извађено неколико плоча и ово здање се накривило ала Торањ у Пизи. Не треба се радовати зато што такви ормари бучно падају. Толико бучно да ће пад Савеза бити «цвећка» типа камилице и љутића. Ево у чему је наше призвање, господине Чаадајев! Русија може да сачува класични морал као основу опстанка хришћанског света и да постане онај светионик моралне слободе за «западне», какве су биле емисије «Гласа Америке» за нас во времја оно. И то је само једна од наших речи које се до сада нису чуле. Уопште, осећај је збуњујући и тужан. Осећај боравка у затвору где ујутру треба надахнуто певати химну казнено-поправној установи. Увече – вечера код занимљивих људи. Као увек, спава ми се, а то значи да не могу да једем, чиме вероватно вређам домаћице.

Напокон спавам по локалном времену и не будим се у 4 ујутру. Данас нас пут води у Нову Грачаницу. Јако ми се иде кући. Заиста јако. Мисао о томе да овде могу да се задржим на дуго времена или да останем за стално је прави кошмар за ум. Али, последња три дана обећавају врло богат програм.
nova-gracanica

У манастиру смо. Срби граде тако широко и темељно да човек мора да им се диви. И они су имали свој раскол на Слободну Цркву у дијаспори и Цркву у Домовини, која није била потпуно слободна во времја оно. За време Патријарха Павла раскол је превазиђен. Слава Богу! Одмах по доласку имамо предавање. Причам о смислу молитава зарука и венчања како бих кроз њих објаснио поглед Цркве на брак. Не могу да једем (имам неких проблема са желуцем). Срби у глас као лек препоручују шљивовицу. Наши људи! У касно вече разговор о ономе што највише волим – о Литургији. Минус је само што напољу треба говорити гласније, а мој глас ни из далека није као у Шаљапина. Плашим се да ме не издају гласне жице.

Понекад ме обузима туга која се не би могла поднети кад би се дуже задржала. Уопште нисам склон жалости и мучим се чак и због кратких растанка. Али добро је што су данас задушнице уочи Тројице. Служимо код Срба. До канона се већ усуђујем да изговарам возгласе на српском. Отац Серафим се осмехује с одобравањем и после службе с љубављу каже да сам постао Србин. Немам ништа против. Уопште, они су изузетно драги људи – владика Лонгин, отац Серафим и остали. И још су врло лепи: стасити, снажни, крупних костију, изражајних лица. Немају ништа заједничко или бледо. Заиста – леп народ. У току дана – још два предавања, а увече – на брзину до Либертвила где је почивало тело Николаја Велимировића. Приликом преношења моштију део је остао у гробу, односно Владика није хтео да се потпуно растане од Америчке земље и Срба који овде живе. Отпевали смо величање и обрисали сузу. Слава Теби, Најслађи Исусе!

Преда мном расте значај и духовна лепота тројице светитеља 20. века: Луке Кримског, Јована Шангајског и Николаја Жичког. Сви су различити и сви су дивни. Доктор, аскета и песник. Исповедник, молитвеник и појац Бога. Сва тројица су стрпљива, сву тројицу су тукли и сатирали како туђинци, тако и своји. Сва тројица су нам блиска по времену, тако да су и авионима летели, и телефоном разговарали, и змајевски дах данашњице одбијали крсним знамењем. Било би добро насликати њихову заједничку икону, као братско подобије Тројице Васељенских учитеља. Ко би коме одговарао? Лука личи на Василија пошто је строг и попут адаманта. А Јован и Григорије истовремено личе на Максимовића и Велимировића. Велимировић је слаткогласан као Јован, али је и узвишен као Григорије. А Максимовић је исто тако осамљени молитвеник као Назијанац, али је једнако и народни вођа као Златоуст. О свему томе треба поразмислити и размотрити то саборно. Али, чини ми се да је сама мисао убедљива и завређује пажњу. И не само Срби, и не само Руси треба да моле Светитеље за молитве, већ сва Васељенска Црква треба да им кличе: «Молите Бога за нас, дивни Христови архипастири претпоследњих времена!»

Сутра идем кући! То је тако весело као ићи у школу уочи летњег распуста. Истина, данас још предстоји служба на Тројичин дан, и предавања, и сусрети. И Владика моли (захтева) да служим с њим. Немам ништа против. Увек ми је драго, само да имам снаге.

Имао сам снаге. Служили смо, целивали се, опростили и обавезали да ћемо се молити један за другог. Већ на аеродрому схватам колико је важан мој долазак овамо. Важан је за мене самог. Потпуно другачије осећам и видим нашу намучену и дезоријентисану Домовину. Она је слободна и лепа као ниједна земља на свету. И о томе ћу ускоро говорити на свакој раскрсници, на оним «распућима» о којима говори Јеванђеље. Ако Бог благослови…

Илиноис, 2013. г. од Р.Х.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Читајте без интернета: