Раде БОЖОВИЋ: АЛИСА У СРБИЈИ

alisa

Одувек сам се питао где је та Алисина земља чуда. И, ето, требало је да протекне толико времена, макар добар комад мог живота, да неодољиво и несумњиво сазнам да је то Србија. Јер, у тој Србији не јуре нити прогоне и постављају забране онима што подмукло тргују нашим простором и благом, већ се све то примењује на оне који мисле о домовини, мисле да је задрже макар у садашњим границама. И док очајници покушавају да спасу одавно изгубљено, дотле други подижу споменике својим јунацима, онима коју се хтели у општој издајничкој халабуци да отму још једно парче ове брдовите и панонске земље.

Зар у њој пре петнаестак година не помиловаше све ратне харамбаше, док своје генерала на челу с председником (морам да користим мало слово!) државе изручише суду за који тек данас понеко јавно каже да и није суд? Зар овде није боље бити бабетина и подерана дедетина, него поносити човек од честитог идентитета и интегритета и јуначан, како некад беше? Зар у њој неки не праве годинама листе за одстрел, док нова и преплаћена демократија ни абера на то не даје, док када друга страна направи листу тзв. неподобних за отаџбину или домовину, тражи се за њих суд и забрана? Наравно, све у име слободе и демократије. И тако, док Мађарском, Украјином и Немачком марширају црнокошуљаши. Зар овде не објављују цедее певача из државе која нас тужи за геноцид и још га свакодневно рекламирају, док је тај исти, во времја, хушкао на рат и говорио језиком мржње?

Заиста живимо у земљи чудеса, а највеће је чудо да смо још увек живи и поред толико жбирова, собарица и собара. А нико не мотиком нерез земљу да загребе; штавише, овде нема рада сем пљачке. Фабрике су одавно закатанчили. Зар у овој земљи чудеса не хватају само ситне лопове, док за дебелгузе мафијаше и угланцане фотељаше немају поуздане податке где бораве? И све тако до наредне представе. Зар у овој чудесној земљи не влада правило да се мушице хватају у ситну и танушну паукову мрежу, док кроз њу поносно и безобзирно пролазе лавови?

Па зар..? Можете овој упитаности додати странице и странице нових редова, а ствари ће остати исте. Не, биће још горе, да не кажем чудније. Баш као што онај наш песник, кога још не ухапсише невладине организације, рече пре стотинак година:

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
(1910)

Зато о томе што не знате и све о чему нисте сањали, прочитајте у српској родољубивој лирици, док је не забране као ратнохушкачку. Баш као у земљи чудеса.

И да завршим овим:
For evil to flourish, all that is needed is for good people to do nothing

(Edmund Burke)

Читајте без интернета: