Раде БОЖОВИЋ: БГД, ЗГБ, БРС. И ЗОО-ВРТОВИ


Потпуно је она дама из пургерског, да не речем бургерског, односно хамбургерског града у праву: Не долазе они више у Бгд. по савете и директивице, већ иду мало даље и на лепо, љепше нег је њихова Лијепа, иду у Брисел. По неки пут скокну и до Бундестага, или позову видеотелефоном. Техника народу. Имају они већ искуства са Бундестагом, позитивна – већ читаво тисућљеће. Нису глупи ко ми, па никад не умеју да изаберу партнера на ког се може ослонити. А ми машимо, све од од Лазара, преко деспота Стефана, до Обреновића, Карађорђевиђа и ових демократа. Знали су они, и када су долазили у Београд по „оно“ да су долазили код свога тате. Баш као и сада у Бриселу или у Берлину, без зида али са топовима упереним одувек на Балкан. Иду и даље код тате са брчићима. А ко не верује да ЕУ има бркова, оних финих и танких а не увијених балкански начин, нек погледа у јавну књигу Rodney Atkinson: Europe’s full circle, у којој аутор (није српски радикал, нити наше Чедо) износи читав инвентар наци-чинбеника у политици уважене и унезверене ЕУ (надам се да ово није говор мржње, већ истине).

Нек нам и не долазе у Бгд. по наредбе и по који саветчић, нек нам само купују јефтину земљицу по Војводини и још јефтиније фабрике по УЖАС-у, Ужој Србијици, и ми ћемо од среће уринирати у гаће. Ми им, макар ја, скромно желимо срећу, само нек после навијају заједно са Монтенегром да и ми угледамо ту срећу.

Они тако иду у Брисел и Берлин, а ми отварнмо и даље нове зоо-вртове. Већ их је више него фабрика. Али, ја то не бих критиковао. Ми увек размишљамо о будућности, посебно туђој, па тако и отварамо нове зоо-вртове после Суботице, Јагодине, Београда, сада у Бору, да не помињемо мале локалне вртове. Отварамо ове вртове да после, када нам се скину с врата, могу да оду тамо и да мало одморе а ми да их гледамо коначно кроз решетке. Само ко ће да их храни? Да се опет не навале на наше јасле?! Надам се да тамо, у тим вртовима, неће имати никавих више проблема, ни политичких, ни језичких. А када је већ реч о језику, онда и Монтенегро креће ка демократији: признаће и српски језик, макар као афрички. Једино не знамо шта ћемо са оним чувеним „дз“, како би се већ то транскрибовало и транслитераловало. И не знам, уосталом, зашто се Дукљани толико препиру око језика када већ на хрватском блогу под именом Od sada govorim srpski! (исписано латиницом, дукљанским писмом!“) стоји, измеђ осталог, и следећа реченица:

Ne pada mi na pamet pisati da svakog srbina razumijem od a do ž ili od a do š, za razliku od zagoraca ili dalmatinaca koje uglavnom uopće ne razumijem!

Дотична предсједница може просвједовати на овај српско-латинични ексклузивитет и тражити да се уведе у Lijepoj фламански или валонски језик. И, после свега, просто ми је жао збуњених београдских и домаћих Монтенегрина или Дукљана који заборавиши да им је 90-тих прошлога вијека доживотни „прешедник“ на велико србовао.

Хауг, да употребим чисту јужнословенску реч.

Читајте без интернета: