Раде БОЖОВИЋ: БОМБАРДОВАЊЕ ЗА ЗАБОРАВ ИСТОРИЈЕ

narodna-biblioteka-kosancicev-venac

Вече уочи 6. априла, дана који још памти заблудела и полудела националистичка Србија, док је она друга Србија забављена самоделењем пара од невладних деловања и заборавом историје. Тог 6. априла 1941. нису уништавали само животе Београђана, већ је једна цивилизована држава, која нас је одувек неизмерно љубила, и поред тога што смо два ужасна светска рата изазвали, подсетила на своје тадање демократске и будуће, данас у Јевропи демокртаске капацитете. Бомбардовање је замело готово целокупно писано памћење једнога народа на брдовитом Балкану. Триста хиљада књига, хиљаду и петстотина рукописа, на пергаменту, повеља, од којих многи нису били проучени, нестали су пламену демократске мржње цивилизаованог света. Онога који нас и данас немилице подучава, док са екрана не избијају филмови о разним сулејманима освајачима, да треба да се манемо своје историје, а ми, по обичају, ништа не разумемо, или касно нам из стварности памет стиже у русу главу.

Ето, што би рекла она паметна друга Србија, да смо вактеиле попустили та би документа данас красила неки берлински музеј. Они тамо знају да чувају опљчкано. Овако нисмо ни пепео сачували од спаљене историје. Заувек су нестали споменици наше духовности попут „Типика светог Саве Јерусалимског“ из 1319. (у преводу архиепископа Никодима), призренско „Четворојеванђеље“ на пергаменту са српским рецензијама, „Октоих“ из 12. и 13. века, који су међу нашим најстаријим рукописима, „Александриде“ из 14. и 15. века са дивним шизматичким минијатурама.

tipik-svetog-save

И као што никада нисмо умели да пребројимо људске жртве, па ни из последњих ратних збивања, тако, нажалост, никада тачно није утврђено ни колико се и какво благо чувало у Народној библиотеци. Држава нам некада братска тужила нас је за геноцид, а протерала преко двесто хиљада реметилачких душа, па је за надати се да ће нас ускоро тужити и вођа европске демократије што Библиотеку нисмо склонили са Косанчићевог Венца. Мислим, како нам се ствари до сад крећу, да би и Дукља могла да тужи ову Земљу што се није успела Црна Гора за времја владике Василије цела да исели у Русију, док су се из аустроугарске војске, после протеривања Турака из Европе (Србија тада није била у (Ј)Европи) редом исељавали српски војници у Русију. И треба да нас тужи, поготову сада када је осудила Русију и здушно пригрлила НАТО. То би јој омогућило и да добије на суду. По оној: Кадија те тужи, кадија ти и суди.

Но, надам се да они тамо неће прочитати ова моја вечерња апријатна размишљања, чемерна размишљања уочи седамдесет и кусур годиница од хуманитарног бомбардовања Народне библиотеке у Београду, па да несмиљено прихвате мој предлог и поднесу тужбу. Већ ће се наћи којем суду. Уосталом, ти читају само своје, по оној источњачкој: Свака птица се својом песмом наслађује.

Читајте без интернета: