Тешко је давати савете, јер је човек често немоћан и самог себе да води како треба. Иако на овом нашем све тањем простору има таквих који су рођени да нас воде и да нам дају сваке врсте савета. Готово да нема Србина који не би саставио бољу репрезантаицју од стручњака у пикању лопте, који не би спасао ову земљицу и извукао је из клоаке. Нема тога који за себе не мисли да не би могао да води главну реч и у Академији наука.
Ипак, усудио бих се да нешто кажем што може личити на савет. Чујем, а понешто и прочитам, о овим нашим (збуњеним) људим који би ХТЕЛИ ДА буду Црква, и то она Црква која је добила прилику, али као и сваки невешт играч не знају да погоде гол, да не кажем вратнице. Чујем да су се поделили не само на јеретике, паписте и антипаписте, већ и на космополите и националисте. Е, браћо моја православна, а и католичка, протестанска, муслиманска, јееврејска, није ствар у томе хоће ли Православна црква бити космополитска или национална, помесна боље рећи, нег у томе служите ли ви верницима или не. Уместо што се део нам клира окреће ка космполитизму, боље би било да се мало, макар мало позабави социјалном политиком и моралном таблицом јадне јој пастве. Пошто папу љубе, боље би било уместо што га зазивљу да мора да путује по брдовитом и немирном Балкану да прошетају своје трбухе до Рима, јер папа може и да дође, па да му се овде свиди и остане. Зато нек оду до тамо и упитају како католичка црква решава радничка, социјлана, морална питања, како синергише паству, породицу, учи их да и своје радно место види као део проширене породице, да се црква не бави високом политиком (наравно, да има изузетака) нег својом паством. Ако им је Рим далеко, а знам да се неки радо до њега шетају, нек се онда обрате некој протестанској цркви и проуче како се постаје добар националиста, духовник и социјални старатељ. Уместо што такви граде цркве, а да и ове постојеће нису привукли вернике, могли би они са својом оданом паством да изграде једну честиту православну болницу, да у њој повремено доводе познате докторе из православног света који би лечили све редом, без обзира на веру или паганска им убеђења, а на славу своје правослвне вере и доброте. Нек нам кажу колико су социјалних установа отворили, уместо патријаршиских домова који све више личе на оно због чега би их Христос, када се појави, једнако првернуо као и оне столове око потемнелог дома у Јерусалему.
Дозовимо се, господе космополите, православној, хришћанској доброти и посветимо се сиротињи, правима угрожених, организацијама које ћемо ми са вама оснивати а не странци некакве фалш невладине и мањинске органазације. Постаните макар малчице националисти – нек папа мисли на свет широки а ви мислите на свој убоги и несрећни народ, кога воде некрсти. Сетите се шта вам је својевремено монашки и хришћански говорио наш патријарх Свети Павле. Зато, док још има времена, дајмо простора вечиним вредностима хришћанства: породици, деци, заједници, Раду (обратигте пажњу на велико „Р“!), образовању. Црква не сме ни због кога да доживи судбину наше политике и политичара, да нас сроза преко оних који мисле да су Црква у ново, сада духовно безнађе и разочарање. Довољно нам је то политика приуштила.
Само тако такви могу да задрже примат у нашој интелектуалној, друштвеној, па чак и политичкој и економској сфери. И молим смерно, на крају, оне који ово моје писаније повреди, да брату своме, као што говораше Свети Јефрем Сиријски, опросте огрешења његова седмедесет пута седам,
Раде Божовић, један од оних који грешно мисли
да живи са Речју, иако ће га неки безбожником разумети.