„Револуција једе своју децу“, отрцано је и опште место, које – рекао бих- умно смислише „они“ чије се гаће тресу на помен речи „револуција“. Стога, ако опазите жуту флеку на нечијим гађама, знајте он је или стар или је превејани контрареволуционар. Зато гаће ваља често мењати, јер није лако бити стар, а лепо није, иако је често корисно, бити контра променама.
Најновија народна револуција, масовних размера је ова која се збила, а изгледа да ће и потрајати, у древном Египту. Од фараонских до арабљанских времена Египат овако шта није видео. Потрес је испао ширих, медитеранских размера, а кретање земљотресних амплитуда непредвиљиво. Транспаренти и слике, од Че Геваре до Насера, нису обећавали искрену подршку западњачких кројача мапа и глобалне крађе. Штета ће се тек показати, али њени стварни починиоци – у време бирократске партијске нам глобалне судбине – неће бити утврђени, јер како то увек бива: говну и штети газде нема. Стога револуција и неће појести сопствену децу, хвала Богу Милосноме. Неће појести ни „њихову“ децу, јер су их „родитељи“ припремили за све преваре и идиотлуке. Политичка олигархија је у име паралажне демократије и преварантског неолиберализма чврсто, у суштини, зауздала народне масе. Обим замајавања тих маса порастао је до гигантских размера. Страх од искрених народних револуција створио је моћну машину политчких олигарха чије назови партије постоје само из једног јединог разлога: хипнотисати народ. Тамо где хипноза није пошла за руком примењује се радикална духовна, политичка и парапсихолошка кастрација. Политичка олигархија је мудра и дозлабога упорна и без својих оданих „теоретичара“; она зна да је маса непредвидљива, неукротива, и да може, кад се распојаса, да тражи и више него што јој припада!
Данашњи свет распет између две класичне концепције политичког и економског живота, Хобзове и Кантове, јесте немили сведок – преко политике једине преостале велике силе – да су револуционарна врења народних маса замењена сталним ратовима као прокушаним начином империјалног владања. За такву врсту владања јаве се и такви који ће таквој политици дати и теоријску основу. А модерни свет је научио да њиме влада теорија, па и просечно упућен човек почиње да верује теорији. У том смислу се стварају и инфлације, сваке врсте, не само економске. Али, неки постављају разумно питање: Како кроз инфлаторну кризу превести триста милиона којотских, агресивних и наоружаних Американаца, од којих је сваки дужан скоро 300 000 долара (укупни дуг грађана се само од рата у Ираку, који је премашио трилион долара, утростручио)? Који ће амерички председник смети рећи својим бирачима да ће од сада да зарађују као руски и кинески радници, да је прича о америчком сну и богаћењу била само лажа коју су вешти барони пљачке пласирали „најмоћнијој“, „најбогатијој“ и „најдемократскијој“ нацији ? Одговор ушкопљеном пуку биће у оној причи о рају у који су доспели четворица јеврејских учењака. Један га је видео и умро, други видео и изгубио разум, трећи је из освете уништио младе саднице, само је четврти ушао и нормалан изашао. А ко ће бити тај четврти?
Тај ће бити као онај ратник што је спасао од непријатеља у средњем веку италијански град-државицу Сиену. Грађани, не знајући како да му се одуже, предложе да га убију како би га после могли славити као свеца! Ко ће бити наш светац?