Да је она македоноска изрека „у тућега татка већа патка“, сад постала и наша потрудили су се из свег срца они који треба да нас приме у свој геријатријски клуб, у клуб пре времена остарелих. Наметнуше нам да пушимо туђ јер је за њихов дупло нижа царина него за наш. Мислим на дуван њихов. Тако испаде да је туђ, мислим дуван јефтинији од нашег, па тиме и слађи. На крају испаде да у туђега татка не мора бити важно само да је већа патка, него и јевтинија. А што је јевтино и потрошно је. Зар није то закон светога нам тржишта? Чист као суза.
Ето, судба нам је дала за последњих годиница сто (нема везе са оном диригованом СТО инститгуцијом због које морамо да пушимо туђ, мислим дуван) наметнула да стално пушимо туђ, мислим дуван. Тако нам и треба кад немамо паметнија посла, и када мислимо да оно „Србе на врбе“ значи само да нам уз реку, у коју су некоћ масовно бацали наше преклане, већ значи само то да нам сада дају прилику и уступају место за пецање са врбе уз реку.
Пушите, људи, јевтинији, мислим дуван, кад смо већ навикли на то да пушимо туђ. Мислим дуван. И то је боље од ГМО хране око које се бесмислено препиремо и због које се лудо копрцамо, када ће нам СТО опет рећи: Морате. И што да не ГМО, кад одавно већ уз поврће зачињено лаким нуклеидима лочемо и воду зачињену лаким исто. Смјешано се најлакше варе. Знају то наши пријатељски кувари. Читају они криомице Његоша, уз вечерњу или ноћну светиљку, испод јоргана. Нису нас они залуд посетили с Милосрдним анђелом, знају они с ким имају посла. A ми смо, да нашим доброчинитељима не останемо дужни, врло милосрдни према бившој нам браћи, па им продадосмо све центре за продају хране, па нас више не хране само, нег нам дају и да сисамо и жваћемо, мислим дуван. Милосрдно.
Ипак, има и једно наравоученије: С ким си, такав си; или, пуши и дај другоме да пуши, мислим твој дуван! Твој је макар, због царине, скупљи а они нису толико сиромашни да купују јевтино. Хауг.