Раде БОЖОВИЋ: ПРЕДСЕДНИК У СВИРАЛУ, ТЕЛЕВИЗИЈА У ДИПЛЕ

Наш Председник нас просто задивљује својом лепезом идеолошких и других мисли. Час нам се приказује као демократа, час као диктатор а час као велики ударник социјалистичког рада. Позавидео би му на томе и Алија Сиротановић. Још једино да га, као Алију својевремено, ставимо и на неку пропалу нам, инфлациону новчаницу. Срећом да још није досегла оне границе да би се морао појавити нови чика Аврам. Али даће Бог, десиће се и то.

Ето, пресекао Председник врпцу на новом делу моста код Бешке. Пресекао а није питао пајташа Пајтића за то. Велики је то напредак ка јединственој држави, чак је и отварање војвођанске канцеларије за брисање бриселског пода пало у сенку. Заслужену.

Пресекао председник врпцу и опоменуо све књижевнике, који су још у земљи, али и оне у дијаспори, да је дошао вакат да загреју столицу и напишу коју песму или барем роман о том јуначком делу. Подвигу транзиционог рада. Просто нам дође да неодољиво пожелимо да се Оскар Давичо дигне из гроба и поново, поред наших живих књижевника неспособњаковића, напише нови роман Бетон и свици. Какав је ситуације, дође ми да се из очаја бацим са бешког моста у лепо и прљаво Дунаво. Мука је једнино што знам да пливам. Али, могли смо комотно на тој свечаности барем половину функционера бацити у за њих лепо плаво и чисто Дунаво, па да се рибе честито напапају. Што се тиче политике и стандарда грађана, не би се уопште приметило да недостају.

Председнику нашем се језик подерао од силног извињавања, док права држава – Хрватска доноси закон да заштити од српског агресивног судства своје невине држављане. Дође ми да одем заувек у Хрвтаску. Они знају шта раде. Увек су знали, у свим ратовима и поратним временима. Председник наш се уморио од пацифизма, од понављања мирољубиве и мироточиве мантре о томе да нећемо ратовати. Наравно да нећемо овде и за своје потребе, већ у Авганистану, за туђе. Ђетићи су нам већ показали какве соколе имају: један је већ издахнуо на прагу демократије, у Авганистану. Србистан није Авганистан. И док наш уважени Председник тако милозвучно поје, дотле му наша дечја телевизија квари велики посао за Нобелову награду за мир. Јер, њоме парадирају насиље, пуцњава, гажење, освета и позиви попут „Знај, узвртићу ти ударац“, уместо да се уче деца да потуре образ, или барем дечју стражњицу. Затим: Ја ћу се вратити, и никада ме се нећете решити, или: Згазићу те и осветићу ти се једног дана! Наша дечија телевизија свира  дипле, док нам Председник свира у свиралу, и ствара нове ратнике и ратне хушкаче, нове српске злочинце. Имаће опет судови у Хрватској посла и невладине организације у Србијици. Председник је све узео под своје, само је заборавио на дечију телевизију. Ипак, драги Боже, сачувај нам Председника, када је већ шејтан све узео у своје руке, па и децу нам.

Читајте без интернета: