Раде Божовић: ПРИМИТИВНИ СРБИ


Многи мисле да смо постали „примитивни“ тек у овом последњем рату, боље рећи претходном рату, јер живимо у свету и времену када ништа није последње. И тако све до Судњега дана. Дана у којем ће напредне, „превише интелектуализоване нације“ (Карл Манхајм) неколиким атомским, или боље рећи хидрогенским бомбама уништити напредни свет а са њиме и све примитивне народе.

Примитивни смо били, и поред свег бусања по грудима, и у рату у којем смо били са победничким савезницима. Барем тако каже један од највећих социолога прошлога века, Карл Манхајм који се из Будимпеште склонио, бежећи у Лондон, као Јеврејин, од примитивних Срба фашиста који су дошли на власт у „интелектуализованој нацији“ у Немачкој. И, ето га, тамо на безбедном Острву да би у миру писао о моралној кризи света са чађавог крова Бинг бенга. Дотични социолог је дошао до колосалног закључка: да примитивни народи, цитирам дословно, – Срби, могу да се боре „до последње капи крви, док превише интелектуализоване нације веома лако одустају од борбе“. И просто не могу да схватим ту врсту кратковидости када је дотични далековиди социолог заборавио Шкоте који су се борили против Енглеза до претпослење капи крви за слободу.

Још једном се потврдило, оно што су одавно говорили многи којима је било добро у двема царевинама, да су Срби направили фаталну грешку водећи тзв. ослободилачке ратове. Јер су њима уништили своју будућу срећу и као свиња валов преврнули богату трпезу, што може учинити само глуп или примитиван народ. И то до „подследње капи крви“. С друге стране, историја је показала да су тзв. интелектуализоване нације (термин г. Манхајма) врло интелектуалним средствима, врло модерним истребљивачким техникама, у само у два рата у прошлом веку, послали св. Петру преко 100 милиона људи. Најчешће и највише из тзв. примитивних нација. А, опет, толико примитивизма остаде и у новом, дивном свету! О још интелектуалнијим средствима, као што су атомске бомбе, омашком пале на примитвне Јапанце, нећу ни да говорим. То остављам следећем генијалном социологу. Али чему, после г. Манхајма? И чему бесмислена борба за слободу, када су освајачки ратови најбоља ствар на свету? И када су увек на крвавој цени. Тржиште све регулише, како би рекли либерали.

Читајте без интернета: