Радован Калабић: Срби и Европа испод три пера

dr-Vladan-Djordjevic1.

„Шта се нас тиче да ли би автономија или чак независност била за данашњу Албанију срећа или несрећа? Не тражимо ми велику Албанију за љубав дивљачних Арнаута, него ми тражимо Албанију у коју бисмо могли увући цео Санџак, целу Стару Србију и добро парче Македоније само за то да би одгурали Србију дефинитивно од Јадрана, да јој не дамо да постане способна за живот, да јој непрекидним арнаутским упадима не дамо ока отворити, те да нема кад ни да помисли на нашу Босну и Херцеговину, нити да буни наше јужне Словене.”[1]

Овако је, пре тачно сто година, Владан Ђорђевић (1844–1930) окарактерисао хабзбуршко-католички став Беча и његових западних савезника према тзв. албанском питању.

Пре тачно једног века појавила се и брошура под насловом Quo vadis, Austrija?, у којој је некадашњи председник српске владе, оснивач Српског лекарског друштва и Српског црвеног крста, прорекао скору пропаст моћне Дунавске монархије.

Доктор Владан, како су га у старом Београду ословљавали, био је већ на прагу седме деценије живота када се посветио само писању, које му је донело робијање како код куће тако и на страни. Он је престао да се бави политиком и медицином, али је његово перо наставило да засеца исто онако одлучно и прецизно као и његов хируршки скалпел.

После Мајског преврата 1903, Владан Ђорђевић вратио се из Беча у Србију и објавио своје политичке мемоаре. У њима је изнео немилосрдни, али верни опис многих домаћих политичара оног доба, па му је суђено због наводне издаје државних тајн

и. Осуђен је на шест месеци затвора.

Одважан, истинољубив и енергичан, он се ни у позним годинама није устручавао да и другим европским силама, попут царске Русије, оштро замери претерано мешање у наше унутрашње ствари. Као расни полемичар у својим написима је према свецу бирао и тропар. Зато су његови полемички стил и језик некада узимали тон узвишеног академизма, али су неретко посезали и за сочном колоквијалном фразом.

Када су аустријске трупе 1915. ушле у Београд, у њему су затекле седамдесетједногодишњег доктора Владана Ђорђевића. Јавна делатност виталног и борбеног старца била је одраније добро позната дипломатским агентима суседне монархије, па су га окупационе власти одмах дотерале у логор и извеле пред злогласног полицијског официра Витмана.

– Ко си ти? – надмено је запитала униформа освајача.

– Ја сам доктор Владан, бивши председник српске владе, члан Српске академије наука, командер разних, па и аустријских ордења, српски пуковник и краљевски пруски санитетски поручник у резерви. А ко си ти, битанго?

Овим питањем доктор Владан је завршио и свој одговор и своје представљање завојевачу.[2]

Окупатор је Владана Ђорђевића интернирао чак у Аустрију, процењујући да би његово сужањство у Београду могло да послужи као опасан пример другима како се витешки брани лична и национална част и част Отаџбине.

После 1918. Владан Ђорђевић се вратио из заробљеништва у Београд, али је до краја живота радо боравио и у Дубровнику, за који га је везивала потресна успомена на сина Милана. Њега и још петнаестак деце изродио је у браку с Паулином, својом великом љубави из Беча, у коме је и постао доктор медицине. После Беча доктор Владан је као хирург добровољац отишао у француско-пруски рат и постао шеф једне војне болнице у Франкфурту.

На челу српских трупа Милан Ђорђевић је 1918. први ушао у ослобођени Дубровник, у коме је и сахрањен. А Миланов отац Владан је за време својих честих и дугих боравака у Дубровнику свакодневно обилазио његов гробни белег.

2.

jovan-skerlic

„Никад можда на кугли Земљиној сила није била бруталнија, слаби бесправнији, а велики злочини прикривани крупнијим речима.”

Јован Скерлић, 1900.

„Запад је закон живота!”

Ову синтезу српске националне идеологије формулисао је на самом почетку двадесетог века Јован Скерлић (1877–1914), ондашњи „кнез” српске књижевности и „патријарх” српске културе. Он је био европејац и Југословен, лозански, минхенски и париски студент и докторант, ожењен Кларом из швајцарског кантона Гризон.

Пред српским народом, сматрао је својевремено Скерлић, стоје два пута. На оном првом, победничком и просперитетном, пратиће нас угледање и поистовећивање са стваралачким дометима западних народа. Скерлић је навео и успешан пример Јапанаца, који су се за такав пут определили после реформи из 1868.

На погибељној стази супротстављања Западу, веровао је Скерлић, Србе чека нестанак и ишчезнуће. Као што је чекао и црвенокошце на северноамеричком континенту.[3]

Два крупна догађаја чији је савременик и очевидац био допринела су, међутим, да Скерлић коригује и унеколико измени своје првобитне погледе на интегрално југословенство и на европски просперитет.

Први се збио 1899. када је својим очима гледао погром Срба у Загребу.[4]

У „Писмима из Загреба”, а поводом прославе Змајевог рођендана у том граду, Скерлић нам даје верни опис запаљиве уличне атмосфере и бележи следеће:

„Демонстранти су у групицама ишли по вароши. Разбијали су прозоре на колима и бацали јаја унутра, хватали појединце и ударали их штаповима и боксерима, полупали прозоре на Српској банци, Основној школи, српској гостионици, на стану Медаковића (у питању су били преци српског академика Дејана Медаковића, прим. Р. К.) и још неколицине познатијих Срба…”[5]

После ове антисрпске хистерије, која је дириговано и дивљачки распаљена по трговима и сокацима Аграма, Скерлићу је постало јасно да од југословенског јединства и заједничке државе нема ништа све док су тако дубоке верске поделе и нетрпељивост између Срба и Хрвата. Он је, међутим, и даље сматрао да је идеја о уједињењу Јужних Словена неминовност, те да ће дух верске искључивости с временом слабити, а дух толеранције јачати. Или никакве Југославије неће бити.

Писац „Историје српске књижевности” одликовао се још у раној младости интелектуалном храброшћу и личним поштењем, блиставим разумом, строгим естетским принципима и мушким судовима. На све то долазиле су ванредна марљивост и одговорност према позиву, које су му омогућиле да иза себе остави животно дело грандиозног опуса и непролазног значаја. За мање од четрдесет година живота.

Други догађај који је из темеља пољуљао Скерлићева убеђења о нашем једино исправном западном путу, везан је за став и понашање Европе у балканским ратовима. Присталица социјалдемократских идеја и писац огледа о Светозару Марковићу пре тачно једног века, 1913, критички се суочио с Европом која се одрекла свих својих традиционалних вредности. Он је тек тада бацио прекорни поглед на Европу, која је постала „зајмодавац, берзијанац и индустријалац”. На ону саможиву и лицемерну Европу која је слала своју флоту у турске воде само да би тамо бранила профит својих лифераната и концесионара. А остајала је бездушна, глува и слепа за угњетавања, покоље и геноцид над православним хришћанима.

Само годину дана пред смрт Скерлић је закључио:

„И по хуманости хришћанске и цивилизоване Европе, која је лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост, Балкан би данас био једно велико гробљиште.”[6]

Тако је тек у сутон свог ионако кратког живота и у сутон једне епохе о Европи резоновао неспорни интелектуални ауторитет у нашој средини, који је у међувремену и само накратко постао и централна политичка личност на целом словенском југу. „Могло би се заиста без претеривања рећи да су Београд и Србија бар половину свога интелектуалног, политичког и моралног престижа у читавом Југословенству дуговали њему!” [7]

Јован Скерлић је личним примером посвећеника, пожртвовањем и снагом свог неспорног ауторитета Србе и Београд пуне две деценије одвајао од Балкана да би их што чвршће везао за Запад, а онда се пред сам крај живота ипак поколебао и посумњао у универзалну формулу по којој је изван закона живота остало све оно што се није угледало на Запад и што се за њим није повело.

marko-s-markovic3.

„Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста. Светски еколози одавно се брину за судбину делфина, слонова, медведа, птица, крокодила, а у последње време слепих мишева и жаба, зато што би њихов нестанак био штетан за даљи развој природе. Али, уништење Срба и Руса ни најмање не шкоди природи. У Француској је забрањено убијати вукове и медведе купљене у Словенији. А на територији бивше Југославије Срби се могу уништавати као муве. ’Спасите зоолошки врт у Венсену!’, то у Паризу лепо звучи. Али кад би неко сутра у новинама написао чланак под насловом ’Спасимо српски народ’, био би извиждан и исмејан.” [8]

Овако је положај српске нације у Европи на прелазу векова сагледавао наш савременик Марко С. Марковић (1924–2012), доктор политичких наука са Сорбоне, теозоф, геополитички писац, историчар, књижевни критичар…[9]

У дугој колони српских политичких емиграната који су после Другог рата нашли уточиште на Западу он, по значају свог још непрочитаног дела, не заостајe за владиком Николајем и Слободаном Јовановићем. По продуктивности у нашем заграничном стваралаштву с њим је могао да се пореди само др Лазо М. Костић (1897–1979).

Епископа Данила Крстића фасцинирала је Марковићева ученост „окађена светињом”. Зато је она била крилатија од приземне учености Доситеја Обрадовића. За разлику од Скерлића Марко се није отпадио од „Византије светловите”. Његов космополитизам никада није ишао ни испред ни мимо његовог патриотизма.

Марковић је стигао у Париз 1947. После три године упознао је Никол, кћерку француског генерала, којом се оженио и с којом је изродио троје деце: Србољуба, Ђорђа и Светлану.

Завршио је теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу и дипломирао на школи за оријенталне језике. Окончао је студије економије и социјалне науке, добио правну лиценцу и специјализирао политичке науке и историјске установе. Државни докторат стекао је на париској Сорбони, на којој је с највишом оценом одбранио тезу „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева”.

После стицања свих ових научних звања Марковић се у новој средини ипак суочио с једним горким искуством:

„Ако нисте ни католик, ни протестант, ако не припадате ни некој политичкој партији, ни тајном сервису, а долазите из туђине, Ви сте нико и ништа.”[10]

Четири године пре НАТО агресије на Србију и СР Југославију Марковић пророчки опомиње и закључује:

„Ако некоме сва досадашња страдања наше браће ван Србије не доказују да нови светски поредак постоји, онда ће можда постати свеснији његове реалности када бомбе буду удариле по Србији. Тај поредак је на добром путу да постане светски, само што Срби, и кад би хтели, не би могли добити улазницу. Јер захтева уништење православних народа (…) Речју, чак и кад бисмо били спремни да се продамо као народ не би нас више нико купио.”[11]

„Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа. Највећи успех тоталитарних режима састојао се у томе да грађанима улије осећање сопствене кривице. Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом (…) Мене нико не може да оптужи да сам противник Америке, или Европе, јер сам читавог живота њих прослављао. Али, они су напустили своје истинске, посебно духовне вредности. САД не желе мир, хоће да владају светом, да ослабе Русију, чак да ослабе Европу најездом муслиманске емиграције, тако да увек могу да држе Европу подељеном и у шаци. Није реч о томе да ми нећемо Европу, него Европа неће нас. Срби су распети између братске љубави према Европи и мржње којом су им ови одговорили. Достојевски је још говорио да ’имамо две отаџбине Европу и Русију’, само што Европа није никад хтела Русију. Данас бити за Европу значи обавезно бити против Русије.” [12]

Тако је говорио писац „Тајне Косова” и „Истине о Француској револуцији” неколико година пред смрт, која га је снашла у Орлеану, у Француској, где је и провео највећи део живота.

На Видовдан 2003. он је потписао своје „Завештање” и насловио га са „Јединство, препород и ослобођење”. Марковићево „Завештање” није стриктно политички програм, већ пројекат духовне обнове српског народа, његове цркве, војске, просвете и културе. Или, како је и наш заветник сматрао, његово „Завештање” није лек по себи, али је ипак почетак дијагнозе без које нема ни правог лека.

На самом почетку „Завештања” Марковић је изложио своје недвосмислено уверење да без самокритике ми као народ не можемо преживети данашњу кризу.

4.

Српски организатори спречили су Марка Марковића да говори о Светом Сави у Паризу, када је обележавана 800. годишњица манастира Хиландара. Као изговор навели су да би обраћање аутора „Светог Саве – светитеља и просветитеља” било „сувише научно”.

У једном француско-српском часопису који излази у Паризу штампана је библиографија радова о југословенском сукобу из деведесетих година прошлог века. У њој су нашли своје запажено место чак и написи Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића.

Марковићева брошура „Nous accusons” („Оптужујемо”) није ни поменута у тој публикацији.

У српској дијаспори Марковић је био „жив закопан”, а француски медији су га упорно игнорисали. Све до Титове смрти из старог краја највеће интересовање за Марка показивала је Удба. Брозови агенти трипут су га посећивали: двапут Хрвати и једанпут Срби. Нису му претили, али су хтели да му дају до знања да га држе на оку и будно прате све оно што пише и приповеда.

„У данима када се не зна да ли ће српски народ преживети ову тешку кризу, Србима је најважније да својој браћи подметну ногу. Завист и љубомора царују изнад свега. (…) Срби су сами себи највећи непријатељи. Убеђен сам да су Срби свуда исти и да се менталитет Срба у дијаспори не разликује од оног који влада у Матици: ’Гледа мајмун себе у зрцало.’ До сада нико у Србији, па ни Српска црква, није успео да надрасте српске политичке сукобе. Грађански рат се наставља, само у другом облику. Отуда нужност самокритике”,[13] са жаљењем је поручио Марковић.

Завист, злобу, суревњивост, инат, разметљивост и охолост Скерлић је још 1911. убројио у очевидне особине нашег националног карактера. Уз додатак да је „на нашу словенску пасивност накалемљен оријентални фатализам – и по особинама наше расе и под утицајем спољних прилика, ми смо постали један народ, чија се енергија увек показивала само на махове…”[14]

Скерлић је два пута отпуштан из службе. Једном као приправник у гимназији у Београду. Други пут је отпуштен с места доцента на Високој школи и премештен у Зајечар. Он је на својој кожи могао да осети како се у нашој средини прима критика и јавно изношење непобитних, а непријатних истина. Збило се то 5. маја 1912. у Народној скупштини, с чије је говорнице упутио своје посланичко упозорење да се политички живот код нас „(…)све више своди на интересе појединих новчаних завода (…) тако да је, на крају крајева, народ постао скептичан према странкама и политици уопште (…) а најбољи елементи дижу руке од политике и јавног рада.”[15]

Како је примљен први наступ Јована Скерлића у Народној скупштини?

Његов говор протумачен је као највећи скандал у у предратној Србији. Осудиле су га и владајуће и опзиционе странке. Од Скерлића, који се после очеве смрти одрекао материјалног наслеђа, оградили су се чак и самосталци, с чије је листе изабран за народног посланика.

Стога није било мало оних који су процењивали да је Скерлић умро на време. Они добронамерни сматрали су да је тако поштеђен од силних неприлика и искушења у која би га неминовно увукли предстојећи ратни догађаји. Било је и оних који су с олакшањем примили вест о његовом крају. Јер Скерлић се за живота замерио многима, погађајући њихову сујету и изостављајући их из своје „Историје српске књижевности”. А највише су му пребацивали што у тај Пантеон националне књижевности није уврстио Диса и Исидору Секулић.

* * *

Не знамо да ли је и доктор Владан замерао Скерлићу што га је изоставио из „Историје”, иако Ђорђевићев роман „У фронт” представља занимљиво штиво и за данашњег читаоца. Оно што, међутим, поуздано знамо јесте да се Владан Ђорђевић баш због својих радних и реформаторских, управљачких и организационих успеха грдно замерио многима у ондашњој Србији. Његови политички противници сковали су и нови израз „владановштина”, за онај период наше историје у којем се од грађана тражио ред, рад и поштовање закона, а мање се марило за слободу штампе, збора и договора.

Шта све Ђорђевићеви опоненти нису предузимали само да би га уклонили. Слали су га као посланика на страни у елегантно изгнанство, али би он и у Цариграду и у Атини задобијао само симпатије и наметао се као незаобилазна и блистава фигура тамошњих дипломатских корова. Признања и поклоне добијао је и од султана Абдула Хамида и од грчког краља Ђорђа. С амбасадорима великих сила разговарао је на равној нози, а не као потуљени представник малене Србије.

Кад су га предлагали за председника београдске општине, његови противници су се понадали да ће се он изгубити у комуналним лавиринтима, а доктор Владан је у престоници ударио темеље савременој комуналној политици. Прво је разјурио сувишне и лење бирократе, мастиљаре и протекционаше. Затим је поставио темеље за београдски водовод и канализацију. Уредио је Савски кеј и увео осветљење фењерима, те основао Ново гробље. Он се на делу успротивио доколици, па је за његова вакта беспосличењу у Београду претила затворска казна од десет дана, или чак протеривање у родно место.

На молбу краља Александра Обреновића Владан Ђорђевић прихватио се незахвалне дужности да сам поставља и председнике општина по Србији. Замерано му је што војничком дисциплином и централистички уређује цивилне послове. Армија његових противника и у Београду и у унутрашњости само је чекала да му види леђа. Када је „омражени доктор Владан” коначно пао с власти, по целој Србији се славило, пуцало се из пушака и прангија. Пред општинама су печени волови. Певало се и играло коло три дана.

Како се одлазак Владана Ђорђевића временски подударио с краљевом женидбом, наше су новине искористиле да целу ствар пребаце на народно весеље, уприличено због удаје Драге Машин за последњег српског краља из династије Обреновић.[16]

Београд, 14. јануар 2013.

_______________________________________________________________
Напомене:

[1]Владан Ђорђевић : „Арнаути и велике силе“, Штампарија Доситеј Обрадовић, Београд, 1913

[2]Милан Јовановић Стојимировић: „Силуете старог Београда”, Просвета, Београд, 2008.

[3]Опширније у Милорад Екмечић: „Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку 1492–1992”, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 305.

[4]Погроми Срба у Загребу извршени су и 1895. и 1902, када је у аграмерској Кристалној ноћи убијен један српски студент.

[5]„Сабрана дела Јована Скерлића I–XIV”, Просвета, Београд, 1964.

[6]Исто.

[7]Као под 2.

[8]Марко С. Марковић: „На развалинама Јутопије, Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова”, Легенда, Чачак, 2007.

[9]Најзначајнија Марковићева дела су: „Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева”, „Свети Сава – светитељ и просветитељ”, „Тајна Косова”, „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима”, „Истина о Француској револуцији”, „Наличје једне утопије”, „Пола века српске голготе”, „Стопама Христовим”, „Српска апологија Русије 1, 2”, „Православље и нови светски поредак”, „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт”, „Косово у ранама” и др.

[10]Двери српске, бр. 30, поновљено издање, Васкрс 2007.

[11]Образ, бр. 2, 1995.

[12]Као под 4.

[13]„Књижевне новине”, 15–30. IX 2001. Разговор водио Предраг Р. Драгић Кијук.

[14]Као под 4.

[15]Исто.

[16]Као под 2.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=40013:srbi-i-evropa-ispod-tri-pera&catid=37:politika&Itemid=40

 

Читајте без интернета: